Aktuelno

Brutalistički novobeogradski blokovi u nežnom ruhu

Ako su ove zgrade simbol nekih prošlih vremena, kada se „lepše živelo“, zašto se u njima ne bi moglo i u buduće „lepše živeti“. To je bila ideja vodilja za izložbu „Unutra sve biće meko i nežno“ Nebojše Yamasaki-Vukelića.

Na portalu Gradnja smo već kroz nekoliko tekstova pričali na temu arhitekata kao crtača ili slikara. Kako veći broj arhitekata sebe ispoljava i kao umetnike, ali nismo pričali o umetnicima koji u arhitekturi nalaze inspiraciju. To se u ovom slučaju dogodilo sa umetnikom Nebojšom Yamasaki-Vukelićem, koji je inspiraciju za svoja dela pronašao u brutalističkim zgradama novobeogradskih blokova. Karakteristične forme i tekstura socijalističkog stanovanja centralni su motivi njegovih slika. Ali sve počinje razgovorom sa arhitekticom Milenijom Marušić, koautorom Bloka 61 (sa arhitektama Darkom Marušićem i Milanom Miodragovićem).

Inspiraciju za izložbu pronašao je u razgovoru sa arhitekticom Milenijom Marušić, koautorom Bloka 61.

Kada je prvi put razgovarao sa arhitektom Marušić, Nebojša je za betonska novobeogradska ostvarenja upotrebio ustaljeni izraz – brutalizam, na šta je arhitektica odreagovala sa blagim negodovanjem. „Šta je tu brutalno!?“, upitala je Milenija. „Taj beton, to je samo spoljašnja košuljica. Unutra je bilo sve mekano i nežno. Prozračno i prilagodljivo čoveku.“ Arhitekta je aludirala na enterijere, koji su nastali 60-ih i 70-ih godina, a koje nešto manje mi, a nešto više naši roditelji ili bake i deke, pamte kao moderan, udoban i praktičan nameštaj, pa možda i najkvalitetniji koji je ikada bio dostupan na našem tržištu.

Ovaj odgovor se veoma dopao slikaru. Nešto što je spolja bilo jako, masivno, čvrsto, „brutalno“, zapravo je bilo definisano i svojom unutrašnjošću koja je bila sve suprotno od toga. Onda je pomislio – ako već o tim zgradama govorimo u prošlom vremenu, da li o njima možemo govoriti i u futuru. Da li bi i u nekom budućem vremenu njihova unutrašnjost mogla i dalje (možda u nešto drugačijem stilu) biti onakva kakvu je opisala Milenija Marušić – Unutra sve biće meko i nežno.

Postapokaliptični koncept

Isprva, autor je bio inspirisan postapokaliptičnim konceptom, gde se nakon neke veće prirodne ili veštački izazvane katastrofe i nestanka ljudi, zgrade pojavljuju kao nemi svedoci nekada napredne ljudske kulture. Ponovo aktuelna ideja, nakon emitovanja HBO serije Černobilj, ali i sve većih tenzija u svetu, kod kojih se više ne zvecka nuklearnim arsenalima kao za vreme Hladnog rata, ali se stvara sličan osećaj na globalnom nivou. Mnogi ruski, ili koji ex-sovjetski umetnici, razrađivali su ovakve ideje kroz film, muziku, slikarstvo ili koje druge multimedijalne umetnosti. Kod nas, o ovim zgradama govore isključivo arhitekte ili sami stanovnici Novog Beograda, ali ne dovoljno da bi ta tema bila demistifikovana i termin „betonska spavaonica“ bio konačno prevaziđen.

Druga inspiracija slikaru bilo je detinjstvo, koje je proveo baš u ovim blokovima. Ovo preklapanje hladne, nepredvidive budućnosti i sentimentalne, romantične prošlosti odredilo je njegovo savremeno raspoloženje – distropija i nostalgija međusobno se hrane, baš kao što se međusobno hrane anksioznost i eskapizam.

Ako su ove zgrade simbol nekih prošlih vremena, kada se „lepše živelo“, zašto se u njima ne bi moglo i u buduće „lepše živeti“.

Savremeno doba preplavljeno je, kao nikada do sada, razmišljanjem o nekoj apokaliptičnoj budućnosti, ali ne na način o kojem govori autor Otkrovenja Sv. Jovana sa Patmosa (Apokalipsa Novog zaveta), već o jednoj harmoničnoj budućnosti u kojoj će planeta Zemlja dostignuti ravnotežu onoga trenutka kada se ljudska populacija drastično smanji ili gotovo nestane. Prazni gradovi, poluurušene zgrade, okupirane od strane biljnog i životinjskog sveta, samo se neki od poznatih motiva iz nekoliko filmskih ostvarenja, a koji kao da se sve više priželjkuju od strane sve većeg broja ljudi, koji uviđaju da se naš svet ne kreće baš pravim putem napretka.

Naravno, ono što je relikt istočnoevropske arhitekture socijalističke moderne, ponovo može biti glavni motiv i nekih budućih napuštenih naselja. Jer ako su ove zgrade simbol nekih prošlih vremena, kada se „lepše živelo“, zašto se u njima ne bi moglo i u buduće „lepše živeti“. Doduše, sa nekim novim stanarima, ali spolja one i dalje mogu biti, gotovo večite, betonske tvrđave, a u unutar njih sve (ponovo) biće meko i nežno.

Posetite izložbu

Posetite izložbu u galeriji „X vitamin“, Studentski trg 11, do petka 18. septembra, od 17 do 20h, kada su velike šanse da upoznate i simpatičnog autora, čije japansko poreklo donosi dodatni začin celoj ovoj priči.

O autoru

Nebojša Yamasaki-Vukelić rođen je 1986. godine u Beogradu. Studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti završio u klasi Milete Prodanovića 2020. Izlagao je više grupnih i jednoj samostalnoj izložbi, Šum događaja, za Živanom Mijailović. Pre opredeljenja za umetnost završio studije pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i bavio se eksperimentalnom muzikom u kontekstu performansa i pozorišta.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Оставите одговор

Obavezna polja *