Foto: Marcus Lenk on Unsplash
Urbanizam

Kakve veze imaju Mućke i Depeche Mode s urbanizmom

Potraga za idealnim urbanističkim rešenjima gradova u kojima živimo i dalje traje…

U poslednje vreme, na zamahu je dobio fenomen „ušorenih zgrada“, odnosno, blokova građenih na mestu nekada ušorenih ulica koje su se sastojale isključivo od niskih kuća. Ono što se desilo na Dorćolu u Beogradu i u većini novosadskih naselja (Grbavica, Podbara, Nova Detelinara…), neki posmatraju kao izrazito negativnu pojavu koja izaziva urbanistički kolaps (preopterećenost vodovodne, strujne i kanalizacione mreže, nedostatak parking mesta…) i za to krive investitore gladne novca i urbaniste koji su im to dozvolili. Drugi, pak, primećuju povratak „gradskog mentaliteta“ u gradove, koji je bio izgubljen i deformisan tokom socijalističke izgradnje stambenih naselja, slobodnostojećih zgrada i blokova.

Da sve bude zanimljivije, ovakva naselja su bila izrazito popularna i u Francuskoj i Britaniji, a psihološki efekti na stanovništvo su uglavnom – negativni, navode brojne studije. Kriminal, geto-mentalitet, i osećaj otuđenosti obeležili su 75 godina urbanističkog eksperimenta zvanog „stambena naselja“, koji i danas mnogi koji žive u njima, smatraju superiornim. Ali, pogledajmo u detalj kako se koncept razvijao i gde je doveo.

Šta nas uče Mućke i Depeche Mode

Britanija, iako ne socijalistička, prva je izmislila koncept „New Towns“ ili Novih gradova“ – naravno, ako ne računamo na Staljinov SSSR. Naime, posle Drugog svetskog rata veliki delovi Londona bili su srušeni i trebalo je brzo napraviti što veći broj stambenih jedinica u okruženju Londona. Kako je tada urbanizam bio naklonjen slobodnostojećim zgradama i blokovima, gradovi kao Bazildon ili Milton Kinz su dominantno ličili na socijalističke gradove.

Novi Milton Kinz; Foto: Taylorwimpey.com

Razlika je bila poraznija što je naselje bilo bliže Londonu – te je Pekam bio mesto beznađa mnogo više od Bazildona.

Međutim, primećeno je da se, kao u famoznoj seriji „Mućke“, počeo formirati mentalitet geta, sitnog kriminala, šverca i globalne otuđenosti od centara većih gradova – razlika je bila poraznija što je naselje bilo bliže Londonu – te je Pekam bio mesto beznađa mnogo više od Bazildona.

Pa opet, otuđenost se dobro primetila u muzici benda Depeche Mode koji je poreklom iz Bazildona, što se pripisuje naseljima u kojima su živeli – za razliku od tradicionalnog rok-pristupa stanovnika ušorenih naselja, slobodnostojeće zgrade su najviše uticale na elektronsku muziku i, kasnije, hip-hop. Osećaj da ste sami, daleko od svih, a međusobno povezani u blokovima, obično je imao kao rezultat bande, manje ili više opasne, i lokalpatriotski osećaj.

Gradovi-vrtovi

Ali, to nije bilo prvi put da se spominju „New Towns“ u Britaniji – u prethodnom periodu su, naročito od 1898. nadalje, „novi, veštački gradovi“ bili zamišljani kao „gradovi-vrtovi“, a primeri za to su Lečvort (Letchworth, 1903 – 1912.), koji je i danas sasvim idiličan, a gde je 1909. izgrađen i tada senzacionalni prvi kružni tok u Britaniji, zatim predgrađe Brentam (Brentham) u Londonu (1901.-1915.) ili Velin (Welwyn), blizu Londona.

Ideja „gradova-vrtova“ bila je da se mir i zelenilo spoje sa „ušorenom novogradnjom“, u kome bi loša infrastruktura starih velikih gradova bila zamenjena „čudesima“ 20. veka kao što su voda, struja i kanalizacija. Međutim, gradnju ovakvih gradova prekinuo je Prvi Svetski rat, a posle globalnog razočarenja civilizacijom nastale su i druge ideje u urbanizmu.

Letchworth Garden City; Foto: Robert Camp/Flickr

Potraži me u predgrađu

A to su upravo ideje slobodnostojećih zgrada, koje su počele da se pojavljuju posle Prvog Svetskog rata, u bauhausu i moderni, a dobile su na zamahu upravo posle još jednog istorijskog šoka – Drugog Svetskog rata. Tada nastaju „stambena naselja“ ili „blok naselja“, koja osim u socijalističkim zemljama, postaju neobično popularna u Francuskoj.

Iako i ovde u prvi mah žitelji osećaju da je život u „banlieue“-ima predstavlja napredak u odnosu na prethodno stanovanje, a sama oba reč znači „naselje u predgrađu“, vremenom se primećuje da su zbog udaljenosti od grada, loših veza i posebnog duha izolovanosti, lokalci skloniji da se osećaju otuđeno od grada i drugih naselja, a povezani međusobno.

Tokom perioda posle dobijanja nezavisnosti zemalja Magreba i Afrike, u čisto belačka predgrađa, useljavaju se Afrikanci, koji se osećaju dvostruko otuđeno – i od centra i od dominantne kulture. Tissot u naučnom radu „Francuska predgrađa“, 2007. istražuje ovu temu – kako su blokovi slobodnostojećih zgrada u predgrađima postali sinonim za „tužno urbano okruženje, devijantnu omladinu, segregirane manjine, drogu, band, zapaljena kola i mlade ljude u bejzbol kapama i trenerkama.

Pariz Place des Vosges: Zgrade u nizu

Od Vardara pa do Triglava

Posle Drugog Svetskog rata ovaj sistem gradnje dominira urbanim pejzažem. Ne samo da se na neurbanizovanim površinama grade ovakva naselja, već se i delovi starih naselja ruše da bi se napravila nova naselja. Svaki veliki grad je doživeo da vidi jedno veliko naselje u svom okviru, a najupečatljiviji su primeri Novi Beograd, Novi Zagreb, Karpoš 1-4 u Skoplju, Liman 1-4 u Novom Sadu itd. Obično ljudi, koji su danas već odrasli, sa nostalgijom gledaju na prošla vremena „kada je bilo prostora za igru između zgrada i zelenila“. Za današnje generacije često su ovakva naselja povezana sa istim osećajima koje srećemo u „banlieue“-ima. Ključni problem je ovde ne sam tip gradnje, već nestanak celog jednog sistema (socijalizma) koji je činio takve blokove bezbednima i ugodnima.

Ljudi sa nostalgijom gledaju na prošla vremena „kada je bilo prostora za igru između zgrada i zelenila“.

Međutim, čudne odluke prilikom gradnje blokova na Novom Beogradu kada su prvo građeni oni dalji blokovi, a posle su „popunjavane rupe“ između novih blokova i onih starih, učinile su da su se žitelji izgrađenih blokova osećali kao „na ostrvu“, budući da su bili izolovani livadama od ostatka grada, i to je imalo popriličan psihološki efekat na njih. Da dodamo da je Novi Beograd inicijalno zamišljen kao grad sa centrom, tri trga i pešačkom zonom, ali se na kraju pretvorio u „spavaonicu“, što se desilo sa većinom „blokovskih predgrađa“, dodatno pojačavajući osećaj perifernosti.

Novobeogradski blokovi, Foto: Google Maps

Mentalitet blokova

Tokom 90-ih u Istočnoj Evropi dolazi do tranzicije i osiromašenja, i formira se „mentalitet blokova“ već poznat Britancima i Francuzima, a nepoznat Poljacima, Rusima ili Srbima. Današnji povratak „ušorenosti“ odnosno onome što Englezi zovu „terraced houses“, a Francuzi „maison de ville“ pogonjen je sa dva motiva. Prvi je finansijski – što više iskoristiti prazan prostor, ne ostavljati neiskorišćen prostor između zgrada, a drugi je da se razbije taj već odavno među sociolozima primećeni „duh blokova“ koji je dovodio do povelikih problema vlasti i na Zapadu i u Jugoslaviji. Prvi je ono na šta se žale oni koji ističu prednosti socijalističkog urbanizma, a drugi je ono na šta se žale stanari već postojećih blokova, sociolozi i… policija.

Posle Drugog Svetskog rata se tražilo da postoji zelenilo i infrastruktura, da se forsira kolektivni, socijalistički duh, nije se jurilo za kvadratima. Tada su žitelji mislili da je to veliki napredak. Danas se juri za svakim kvadratom, da se „monetizuje“ svaki plac, a drveću, travnjacima i igralištima ostavlja se minimalno prostora.

Lojalnost kraju

Ali, sa druge strane, čini se da je povratak gradnji koja emulira gradnju iz vremena 19. i ranog 20. veka, uklanja osećaj „blokovske izolovanosti“, pa je gotovo nemoguće da se stanari jednog bulevara na recimo, Novoj Detelinari u Novom Sadu, koji je dugačak par kilometara povežu na isti način kao stanari blokova na Novom Beogradu ili Limanima. Danas se blokovi koriste ili kao kulise za spotove koji govore o otuđenju ili hip-hop himne, koje govore o „lojalosti kraju“, a retko kao mesto radničke idile, kao na razglednicama iz 1972. Čak su i u Milton Kinsu odustali od blokova. Sve nove kuće koje se grade, grade se na „stari engleski način“ engleskih predgrađa.

Izgleda da „što se dobije na mostu, obavezno gubi na ćupriji“ i da se nalazimo na urbanističkoj „klackalici“. A potraga za idealnim urbanističkim rešenjima i dalje traje.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

6 komentara

  1. Mladen

    Odličan članak, potvrdjujem postojanje ovog trenda i u Nišu gde možda nekih 25. godina čovek služi potrebama urbanizma, a ne obrnuto. Ja sam zapanjen tome da je danas legalno u centru srušiti kućerak i napraviti soliter od betona, bez zelenog pojasa okolo. To nit je zdravo, nit normalno. Niti nas o tome uče na fakultetima.

    1. Žikica Milošević

      Nažalost, klackamo se između dve nezdravosti vazda 🙁

  2. arhitekta

    a šta je sa održavanjem svih ti solitera u blokovima?
    kako to funkcioniše?

    često čujem ljude iz „blokova“ koji se hvale svojim susedstvom i lokalnim identitetom, a zgrade im se raspadaju i ruše, a hodnici zgrada izgledaju kao scene iz horor filma

    ne mogu da se dogovore da poprave lift, a kamo li nešto više…

    ljudi koji su projektovali Novi Beograd nisu razmišljali o održavanju zgrada

    bure drži vodu dok majstori ne odu
    majstori su otišli sa ovog sveta
    ali su za sobom ostavili gotovo nerešive probleme

  3. Arhi NBG

    Iz iskustva arhitekte koji živi u novobeogradskom bloku mogu reći da je urbanizam veoma povezao ljude. Blok ima sve sadržaje, školu, vrtiće i komercijalni centar (jeste drugačije malo u blokovima koji nemaju), i uz zelenilo i parkiće (nažalost uništene ali to je druga tema), stanovnici nemaju preku potrebu za izlazak iz bloka. Ima jako mnogo druženja, posebno među generacijama i dece a i roditelja čija deca godinama idu i vrtić pa u istu školu.
    Današnji „moderni kondominijumi“ imaju eventualno neki mini parkić, sa dosta popočanja preko podzemnih garama i niskog zelenila jer su u žardinjerama. Da ne komentarišemo blizine susednih objekata, količinu sunca i vazduha. Od sadržaja imaju teretane, možda i bazen. Po neki eventualno privatni vrtić u kompleksu ima dvorište na betonu max 10x10m. Stanari moraju da sednu u auto da bi odvezli decu u školu.
    Svako komentarisanje „ušorenih“ je suvišno… potpuna katastrofa u svakom pogledu.
    Samo jedna „sitnica“ pravi razliku između novim i starih naselja a to je problem države u kojoj živimo i nemar prema održavanju javnih prostora, kao i nepostojanje podrške stanarima u sanacijama objekata – ne može ulaz po ulaz sam da radi fasadu na lameli od 15 ulaza- gradovi moraju biti uključeni u to makar podrškom, propisima, da ne pričamo o delimičnim finansijskim sredstvima.
    Održavanje je nažalost isključivo samo u rukama gradskih službi, koji kao da namerno sve više zapuštaju javne prostore, a stanari zbog sistema i raznih vrsta ljudi ne mogu to da menjaju. Ostaje nam da se nadamo da će jednog dana biti bolje… u šta ne verujem.

    1. arhitekta

      da, ali ipak ne

      ako možemo da vidimo iz savremenih primera, tek su Belvile, ABlok i West 65 – blokovi koji su prvi aktivirali i otvorili prizemlja povezali ljude (povezivanje ljudi u drugim blokovima je čista slučajnost, jer mesne zajednice ne funkcionišu)

      „Samo jedna „sitnica“ pravi razliku između novim i starih naselja a to je problem države u kojoj živimo i nemar prema održavanju javnih prostora, kao i nepostojanje podrške stanarima u sanacijama objekata“ – ovo nije sitnica, već ogroman i nerešiv problem

      te grdosije, džinove od betona, gradio je jedan sistem i oni su održivi samo u okviru tog sistema

      srećom, prošlo je tek 30-ak godina od pada socijalizma, pa se ti objekti još uvek drže – vremenom će situacija biti samo gora jer se stanari ne mogu usaglasiti ni da zamene interfon, a kamo li nešto više

      zajendički prostori zgrada (stepenice i liftovi), ali i prostori oko zgrada, su u tako lošem stanju – da čovek može da se moli Bogu da mu se dete ne ubode na neki špric

      u ideji je to sve bilo super
      u održavanju se pokazalo kao katestrofa

      bure drži vodu dok majstori ne odu…

  4. miki

    odličan tekst, bravo! kolege inženjeri su do detalja iznele svoje viđenje na koje ja nemam šta da dodam osim da kažem da se u potpunosti slažem! mi smo možda i dobro prošli samo kad pogledajte predgrađa recimo mančestera i pariza, ja sam ostao bez teksta od tih lamela sa milion i spratova i zajedničkih ulaza, pa to prosto utiče na psihu! beograd je u poslednjih 20 godina dosta osakaćen lošom politikom grada prema prostoru, neke greške su katastrofalne, šta je tu je ipak nadam se da će se naći rešenje za kontrolu nadziđivanja i održavanje postojećih starijih objekata mislim na blokove gde sam rođen i odrastao konkretno, a koji čine većinu nbgd-a za koje mogu sa sigurnošću da kažem iako su brutalni, da su urađeni izuzetno kvalitetno u odnosu na nove zgrade koje su očajnog kvaliteta!

Ostavite odgovor na Arhi NBG Odustani od odgovora

Obavezna polja *