Vrbas na ivici: Kako se građani bore za poslednje bisere arhitektonske secesije
Udruženje „Čuvar-kuće“ osnovano je sa ciljem zaštite arhitektonskog nasleđa grada Vrbasa koje se tokom prethodnog perioda našlo na jakom udaru investitorskog urbanizma. Jedan od trenutno najugroženijih objekata jeste Vila Šmit.
Od najstarijih vremena, društva su prepoznavala značaj očuvanja onoga što ih definiše – njihovih gradova, spomenika, umetnosti i običaja. Kulturno nasleđe ne svedoči samo o umetničkim dostignućima, već i o identitetu zajednice kroz vreme.
Već tokom 19. veka, kada se širom Evrope formiraju moderne nacije i jača svest o nacionalnom identitetu, javlja se i potreba za zaštitom vrednih tragova prošlosti. U Kneževini Srbiji, ovo pitanje je dobilo zvaničnu potvrdu 1844. godine donošenjem prve „Uredbe o zaštiti spomenika drevnosti“ na inicijativu Jovana Sterije Popovića, čime je knez Aleksandar Karađorđević formalno zabranio rušenje starih gradova i njihovih ostataka.
Nekoliko decenija kasnije, tačnije 1899. godine na predlog ruskog cara Nikolaja II, održana je Haška konferencija na kojoj je, između ostalog, usvojena konvencija o zaštiti spomenika kulture i kulturnog nasleđa u ratnom periodu. Jasno je da se ovoj temi i na svetskom nivou dalo na značaju, a sam rezultat toga jeste donošenje „Konvencije o zaštiti sveopšteg kulturnog dobra“ 1972. godine od strane Ujedinjenih nacija i Uneskoa.
I dok su svet i Srbija razvijali mehanizme zaštite, pojedini gradovi su kroz svoje građevine i spomenike postali posebni čuvari istorije i identiteta. Jedan od takvih gradova je i Vrbas, koji danas svojim nasleđem – naročito raskošnim primerima secesije – jasno svedoči o svom razvoju, značaju i kulturnom bogatstvu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Majda Sikošek: „Mi smo ono što gradimo, odnosno ono što ostaje iza nas, po čemu se pamti i definiše jedna kultura i jedno društvo“.
Za Vrbas sa sigurnošću možemo reći da je grad secesije i u njemu danas nalazimo jedne od najlepših primeraka ovog pravca. Njegova najintenzivnija gradnja vezuje se za drugu fazu Industrijske revolucije, odnosno period od 1890. do 1918. godine kada je i prepoznat poljoprivredni potencijal ovog grada.
Takođe, u ovo vreme u Ugarskoj dolazi do formiranja secesije kao umetničkog pokreta, tačnije bečke i ugarske secesije. Iako je secesija ubedljivo najrasprostranjenija, Vrbas, takođe, može da se pohvali i drugim arhitektonskim pravcima.
Na teritoriji današnje opštine Vrbas ukupno je zaštićeno devet spomenika kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara. Od toga četiri nepokretna kulturna dobra kategorisana su kao dobra od velikog značaja. To su arheološko nalazište Čarnok, Srpska pravoslavna crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Starom Vrbasu, Reformatorska crkva i Tomanova vila.
Arheološko nalazište Čarnok
Utvrđeno naselje Čarnok osnovalo je keltsko pleme po nazivu Skordisci u drugom veku pre nove ere. Nalazi se na oko tri kilometra južno od Vrbasa i predstavlja jedno od najvažnijih i najbolje očuvanih keltskih zemljanih utvrđenja u Podunavlju.
Elipsoidnog oblika, dimenzija 190 x 130 metara, opasano masivnim zemljanim bedemima širine 12, a visine 3 metra, služilo je kao trgovački i poljoprivredni centar sve do prvog veka nove ere.
Tokom istraživanja, pronađeni su ostaci žitnih silosa, zemljanih peći za sušenje žitarica koje su se u ovom periodu uzgajale, keramičke posude poput amfora i pitosa, kao i srebrne fibule sa dekoracijom. Od 1995. Čarnok se smatra spomenikom kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od velikog značaja.
Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Starom Vrbasu
Izgradnja crkve započeta je 1738. godine u vreme kada je srpska zajednica u Vrbasu bila u porastu, a gradnja je trajala punih šest godina, to jeste do 1744. kada je hram i osveštan. Izgrađena je u baroknom stilu kao jednobrodna crkva.
Unutrašnji prostor je podeljen na četiri traveja prislonjenim pilastrima, koji se ponavljaju i na fasadi. Zapadno pročelje nadvisuje dvospratni zvonik iznad ulaznog portala. Prvobitni ikonostas izgoreo je 1848. a novi postavljen 1862. i izradio ga je Jovan Kistner.
Poslednje freskopisanje uradio je Dimitrije Riđički 1982. godine. Hram je danas aktivan i proglašen je za spomenik kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od velikog značaja.
Reformatorska crkva
Crkva je podignuta u periodu od 1822. do 1824. godine u neoklasičnom stilu, sa jednobrodnom strukturom i polukružnom apsidom. Izgrađena je po projektu arhitekte Jakoba Nijšvendera. Prostor je podeljen na tri traveja pomoću pilastera sa profilisanim kapitelom. Toranj je dodat 1861. godine, a na njegovom vrhu nalazi se vitlejemska zvezda, simbol rađanja Isusa Hrista.
Štefan Breh bio je zadužen za izradu satova na reformatorskoj i susednoj evangelističkoj crkvi. Satovi su bili povezani podzemnim mehanizmom i oglašavali su se naizmenično – reformatorska crkva označavala je četvrt sata, a evangelistička pune sate.
Crkva se smatra spomenikom kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od velikog značaja. U maju 2022. započeta je obnova krova hrama, kako bi se sprečilo dalje propadanje. Zamenjene su grede, crepovi i oluci.
Tomanova vila
Tomanova vila predstavlja jedan od najlepših, a ujedno i najznačajnijih primera secesije ne samo u Vrbasu, već i mnogo šire. Vilu je početkom 20. veka izgradila jevrejska veleposednička porodica Toman kao porodičnu rezidenciju. Građena je u stilu mađarske secesije i poznato je da je rađena po projektu arhitekte iz Budimpešte.
Zidana je od opeke, kvadratne osnove i ima drvenu krovnu konstrukciju. Glavna fasada je simetrična, sa polukružnim bočnim rizalitima i centralnim delom koji uključuje ulaz i trem. Na njoj možemo primetiti motive art-nuvoa. Centralni deo fasade ima motive lala, a lukovi trema i lukovi iznad pojedinih prozora su ukrašeni pločicama čuvene pečujske fabrike Žolnai.
Danas je Tomanova vila u vlasništvu preduzeća DDOR Novi Sad i koristi se kao poslovni prostor. Pod zaštitom je države kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Takođe, početkom 21. veka izvršena je rekonstrukcija i sanacija objekta, ali i pored toga potrebno je izvršiti još po neke intervencije kako bi joj se u potpunosti vratio nekadašnji sjaj.
Vila Šmit – nezaštićeni biser
Vila Šmit, zasigurno najzanimljiviji primer secesijske arhitekture u Vrbasu, podignuta je početkom 20. veka. Sagradila su je čuvena braća Šmit, pripadnici nemačke zajednice i građevinski majstori koji su svoje veliko bogatstvo stekli radom u Africi.
Pola godine su provodili tamo, dok su drugu polovinu godine provodili u Vrbasu u kojem su i podigli dva objekta – Kuću braće Šmit sa svetložutom asimetričnom fasadom, i drugu – čuvenu Vilu Šmit.
Izgrađena je u stilu mađarske secesije i odlikuje je bogata dekoracija, uključujući ugaone erkere i kupole, rizalite sa neuobičajenim završecima poput planinskih kuća. Arhitekte su u ovom slučaju imale apsolutnu slobodu da se poigraju sa svim mogućnostima razigrane secesije i nisu bili ograničeni na isključivu funkcionalnost kuće.
„Rizaliti sa završecima poput planinskih kuća, i lučni otvori tremova” – Majda Sikošek
Nažalost, pored svih vrednosti koje ova vila poseduje, ona nije stavljena pod zaštitu države i godinama unazad sve više i više propada. Pored toga što objekat nije u funkciji, lokalnu zajednicu zadesio je još jedan problem. U pitanju je rušenje vile od strane njenog trenutnog vlasnika koji na ovom mestu planira višespratnicu.
Građani su stali u zaštitu ovog vrbaškog simbola u momentu kada je započeto skidanje crepa i rušenje krovne konstrukcije, koju i dan danas možemo videti ogoljenu i u izuzetno lošem stanju.
Udruženje „Čuvar-kuće“ i borba za zaštitu nasleđa i identiteta grada
Strukovno udruženje koje pretežno čine stručnjaci iz oblasti arhitekture i građevinarstva, nastalo je početkom godine u trenutku kada je započeto rušenje Vile Šmit. Cilj je da ova grupa građana svojim delovanjem postane format u okviru kog se obrađuju teme vezane za očuvanje arhitektonskog nasleđa, preduzimaju konkretni koraci kao i daju predlozi rešenja za sva bitna pitanja iz ove oblasti u gradu Vrbasu.
Takođe, udruženje se ne ograničava isključivo na primere secesije već i na mnoge druge modernističke objekte i primere kvalitetne arhitekture. „Potrebno je promisliti koje objekte je moguće konzervirati, čemu se može dati druga namena, koje su dozvoljene opcije i sve pomenuto upakovati u strategiju jer gradovi, a posebno oni manji, moraju imati lokalnu inicijativu kako bi se očuvao njihov identitet, stajući na put nekontrolisanom naletu investitorskog urbanizma.“ – Aleksandar Tepavčević.
Udruženje se ne ograničava isključivo na primere secesije već i na mnoge druge modernističke objekte i primere kvalitetne arhitekture.
Vrbašani smatraju da je „crvena linija“ pređena izgradnjom susedne višespratnice koja je prilepljena uz bočnu fasadu Vile Šmit i da je od ovog trenutka situacija velikim delom otišla u nepovrat. Međutim, s obzirom na to da vila i dalje nije srušena, veruju da je moguće pronaći adekvatno rešenje koje ne podrazumeva njeno uklanjanje, nego adaptaciju i prenamenu u zavisnosti od komunikacije institucija, lokalne zajednice i trenutnih vlasnika objekta.
Udruženje je u Gradskom muzeju Vrbasa 14. aprila održalo i prvo predavanje na temu „Istorija Vrbasa kroz arhitektonsko nasleđe“, na kojem smo imali priliku da čujemo istoričarku umetnosti i arhitekture i izuzetnog poznavaoca secesije kao pravca, Majdu Sikošek. Takođe, članovi „Čuvar-kuće“ imaju u planu i naredna predavanja i akcije koje će, sudeći po podršci i stečenom poverenju građana, dati veliki doprinos u buđenju svesti i očuvanju Vrbasa kakvog poznajemo danas.
Vilu Smit niko do sada nije ni pogledao, Vrbasani su znali u kakvom je stanju i nikoga nije zanimala. Gledali su je kako propada,ali sada, kada je neko kupio, kada namerava da pravi zgradu i da zaradi, odjednom se Vrbasani setili vile, pa im zao. Koje licemerje, da covek ne poveruje. Zaustavljeni su trenutno radovi na rusenju i opet nikom nista, svi zaboravise.Kada ponovo bude aktuelno rusenje i nastavak radova, dusebriznici se pojavljuju. Sramota kakav smo narod.