„Klasični“ turisti, koji zaista obilaze muzeje i znamenitosti, nemaju baš duboke džepove za odsedanje u hotelima s pet zvezdica koji se u prestonici izgrade barem jednom godišnje.

Pre nešto više od dve godine, u Politici je objavljen jedan odličan tekst na temu beogradskih hotela, čiji je autor koleginica arhitekta Dalia Dukanac. Bilo mi je drago što se još neki arhitekta ne bavi arhitekturom isključivo iz estetsko-projektantskog već i iz sociološkog ugla, ali već tada sam primetio da u tekstu nedostaju neke informacije, odnosno, da je autorka pomalo pristrasna u formiranju svoje slike o ovom narastajućem fenomenu. Ovom prilikom bih želeo dopunim njen tekst nekim dodatnim informacijama koje će možda malo promeniti konačnu sliku ove pojave.

Zašto bi oni gledali naše izložbe, muzeje, koncerte, kada sve to, samo na mnogo višem nivou, imaju u svojim matičnim državama?

Podaci koje je koleginica tada iznela su i dalje na snazi, a tiču se strukture gostiju i ponude koju im Beograd pruža. U pitanju je generalna karakterizacija naše prestonice, kao grada koji nudi dobru, ali jeftinu zabavu, hranu i piće i, naravno, žene. Međutim, gosti koji potražuju tu vrstu sadržaja, u tekstu su navedeni kao nepostojeći ili neko ko se tek očekuje. Na žalost po jedne, a na radost po druge, tih gostiju ima sve više i oni u Beogradu dolaze zbog posla, a jeftin provod dolazi pride. Istražujući ovaj fenomen, došao sam do informacija od samih hotelijera, da je poslovni turizam u sve većem procvatu.

Prihvatljive zvezdice i zabava

Dakle, poslovni ljudi dolaze na sastanke, konferencije, odsedaju na nekoliko dana u hotelima od 4 ili 5 zvezdica, koji su veoma prihvatljivi za njihove budžete, a usput uživaju u dobroj hrani i piću, posećuju splavove i klubove, a poslovnu pratnju ne moraju da traže po agencijama jer se dovoljan broj njih spremnih na taj vid „saradnje“ već uveliko kreće po mestima za noćni izlazak.

Što se tiče drugog vida zabave, to jest, sadržaja koji se nudi u Beogradu, on je u većoj meri nezanimljiv poslovnim turistima. Jednostavno, zašto bi oni gledali naše izložbe, muzeje, koncerte, kada sve to, samo na mnogo višem nivou, imaju u svojim matičnim državama. Nije baš pohvalno što ovu činjenicu izgovara jedan istoričar umetnosti, ali to je realnost koje moramo biti svesni. Ovaj kulturni sadržaj namenjen je „klasičnim“ turistima, a među njima su najbrojniji penzioneri i omladina, koji nemaju baš duboke džepove za odsedanje u skupim hotelima (više su u igri hosteli i stan-na-dan) ili jednostavno noće na svojim kruzerima, gde dobijaju „all inclusive“ uslugu.

Hotel Hilton u Beogradu, foto: Miloš Martinović

Stan na dan za „klasične“ turiste

Turisti koji su u manjini, koji imaju viši standard, a koji dolaze da vide Beograd i njegove kulturno-istorijske znamenitosti, obično odsedaju u manjim, takozvanim butik hotelima, koji poseduju neku intimniju atmosferu, dok po ceni i usluzi zadovoljavaju njihove potrebe. Veći hoteli, koji su građeni pre više decenija, za potrebe turizma nekadašnje Jugoslavije, ali i neki od novijih, svoje budžete popunjavaju rentiranjem svojim konferencijskih sala ili manjih prostora za tim bildinge, radne ručkove ili veće poslovne sastanke i prezentacije.

Time dobijamo odgovor na pitanje koje mnogi postavljaju, a tiče se održivosti hotelske usluge u gradu koji svake godine dobije gotovo jedan novi prestižni hotel od 5 zvezdica i nekoliko onih koji su za jednu kategoriju niži.

Lokacija značajnija od arhitekture

Ulazeći i razgledajući više novootvorenih hotela, primetio sam jednu zanimljivu pojavu – da njihovo poslovanje ne zavisi toliko od njihove arhitekture/enterijera već isključivo od usluge i lokacije na kojoj se hotel nalazi. Arhitektura zgrade može biti više nego prosečna, sa fasadom od odavno prevaziđenih materijala, a nameštaj u enterijeru jeftin ili kičast, ako je lokacija zadovoljavajuća, sve može da prođe. Najpoželjnije su one u starom centru grada, gde se hoteli useljavaju u predratne, rekonstruisane zgrade, ali i one uz auto-put, to est, na Novom Beogradu i naravno uvek je najveći problem parkiranje, koji svaki hotel rešava na svoj način.

Koliko je posao investiranja u hotelski sektor primamljiv, govore činjenice o imenima vlasnika nekoliko hotela samo na potezu Slavija-Trg Republike. Pre nekoliko meseci, svoja vrata je otvorio i hotel Hilton, internacionalni brend, čiji ulazak na naše tržište se iščekivao od početka 90-ih, ali su značajno zastupljeni i domaći investitori. Hotel Moskvu je pre skoro 15 godina kupio biznismen Mile Dragić, dok je pe koju godinu, samo dvadesetak metara dalje, hotel Zepter otvorio i biznismen istog prezimena. Do sredine godine najavljuje se otvaranje dugo išćekivanog hotela Beograd centar na samom Trgu Republike, u koji investira biznismen Petar Matijević.

Pitanje održivosti

Koji je to broj hotela, manjih ili većih, sa 4 i 5 zvezdica, koji će biti izgrađen, a koji svojim funkcionisanjem može biti održiv u Beogradu? To je pitanje koje se može postaviti i za izgradnju tržnih centara, koji su takođe u ekspanziji. Eksperti kažu do još uvek nismo dosegli tu finansijsko-sociološku granicu i da u našem gradu postoji dovoljno prostora za novo investiranje u ovom sektoru. Da li su ovo istinita istraživanja ili agencije za poslovnu analizu tržišta pomalo preuveličavaju podatke u cilju pridobijanja klijenata za investiranje u ovom sektoru, od kojeg i oni sami imaju procentualnu dobit?

Kad ste već ovde…