Kako doći do kvalitetnih arhitektonskih rešenja važnih objekata u gradu, a da su pritom i (finansijski) izvodljiva?

Pre izvesnog vremena se u javnosti pojavio članak na temu javne nabavke za potrebe izvođenja pasarele između Beogradske tvrđave i Beton hale. Ovo rešenje izazavao je lavinu negativnih komentara, pre svega arhitekata. Naravno, iz prostog razloga sve izvesnijeg izvođenja spomenute pasarele. Arhitekte imaju drugačije mišljenje, kako po pitanju načina odabira, tako i po pitanju estetike samog projekta. Ali, da se osvrnemo na kraći istorijat ovog problema.

Uporno su raspisivani skupi i preambiciozni konkursi za koje se odmah znalo da će teško biti realizovani.

 

Izgradnjom železničke pruge, a zatim i industrjskog objekta lučkih magacina (kasnije dobio ime Beton hala), međuratna beogradska vlast odseca Beogradsku tvrđavu od prilaza do reke. U tom trenutku se na Beogradsku tvrđavu o Kalemegdanski park nije gledalo kao posle Drugog svetskog rata. Do početka Prvog svetskog rata, na tvrđavi su postojali vojni objekti, a u Donjem gradu kasarne i skladišta s municijom. Kada je Glavna komanda uvidela ranjivost celokupnog kompleksa, tokom granatiranja austrougarske vojske s teritorije savske i dunavske obale, odlučila je da sve vojne objekte iseli sa prostora Beogradske tvrđave. Međutim, na pristaništu su ostali industrijski objekti i železnička pruga, koji su bili u upotrebi do današnjih dana. Inače, pruga se neće skoro izmestiti jer se za potrebe odvoza zapaljivih i eksplozivnih materija mora koristiti nenatkriveni šinski koridor, to jest, bez većih tunela. Dok se ne nađe rešenje za ovaj problem, železnica ostaje gde jeste.

Prvonagrađeno rešenje Sou Fudžimotoa
Prvonagrađeno rešenje Branislava Redžića

Što se tiče magancinskih prostora, prvi koji kreće sa njihovom rekonstrukcijom i prenamenom bio je arhitekta Aleksandar Rodić, koji 2004/5. godine zakupljuje nekoliko prostornih jedinica i pretvara ih u kafe-klub, umetničku galeriju i salon nameštaja. Njegov primer ubrzo slede i drugi investitori koji otvaraju nekoliko kafea, restorana i poslovnih prostora. Ceo objekat počinje da živi svoj drugi “džentrifikovani” život, što uviđa i gradska vlast, koja 2011. godine raspisuje veliki javni internacionalni konkurs za povezivanje Beton hale i Beogradske tvrđave. Od mnogobrojnih pristiglih radova, prvo mesto podelili su radovi japanskog arhitekte Sou Fudžimota i našeg arhitekte Branislava Redžića. Međutim, pored finansijske krize koja je uveliko nastupila u svetu i u Srbiji, gradska i republička vlast uporno su raspisivale skupe, preambiciozne konkurse, za koje se odmah znalo da će teško biti realizovani. Arhitekte su davale odlična rešenja, ali novca za izvođenje tih poduhvata nije bilo, a mislim da ih u dogledno vreme neće ni biti. Smenom gradske vlasti, projekat rekonstrukcije Beton hale i povezivanja sa Beogradskom tvrđavom ostavljen je po strani.

Nova gradska vlast uvodi potpuno suprotnu praksu, izvodeći već nagrađena rešenja na prethodnim konkursima i nagrađujući što jednostavnija rešenja na konkursima, koja bi omogućila veću verovatnoću njihovog izvođenja. Ovo nije najbolja politika, ali u državi koja se i dalje muči finansijskim problemima to je možda rešenje da se stvari pomere s mrtve tačke. Iz tih razloga, gradska vlast se ne odlučuje za još jedan javni konkurs, već za odabir rešenja, koje je na sreću autora već uveliko bilo ponuđeno gradu.

Rešenje Ričarda Dikona i Mrđana Bajića

Pasarela nastaje u periodu od 2006. i 2009. godine, saradnjom dvojce skulptora, Ričarda Dikona (V. Britanija) i Mrđana Bajića. Maketu pasarele i umanjeni model skulpture autori izlažu tokom proleća i leta 2009. godine na Kalemegdanu. Ovaj poduhvat tada nije ostavio neku značajniju stručnu reakciju jer su svi mislili da je ovo još jedan umetnički eksperiment kojem nije suđeno da zaživi. Međutim, Beton hala doživljava sve veću popularnost i njeno povezivanje s tvrđavom postaje prioritet, te se čudnim spletom okolnosti pasarela pojavljuje kao odlično rešenje da se povežu ove dve lokacije. Projekat je prosleđen arhitekti Branislavu Mitroviću da ga dodatno arhitektonski uobliči i CIP-u da uradi kompletan projekat. Kao jedan od sponzora objekta pojavljuje se Delta holding kompanija. Za gradske vlasti ona poseduje sve zadovoljavajuće parametre – funkcionalnost, ekonomičnost u izvođenju, umetničku vrednost i naravno internacionalnost jer je jedan od autora britanski državljanin. S druge strane, arhitekte i deo građana ima drugačije mišljenje.

Rešenje Ričarda Dikona i Mrđana Bajića

Stručna javnost zamera pasareli njenu preveliku agresivnost u prostoru i neprikladnu umetničku formu za taj deo grada.

 

Kao glavnu negativnu karakteristiku pasarele stručna javnost navodi njenu preveliku agresivnost u prostoru, to jest, neprikladnu umetničku formu za taj deo grada. Poznavajući opus meni dragog Mrđana Bajića, a za potrebe pisanja ovog članka istražio i opus Ričarda Dikona, nije mi bilo teško da dešifrujem koji segment pasarele je bio doprinos kojeg umetnika, ali umetnička dela se ne “komadaju” po autorstvu već se posmatraju u celini kao doprinos svih autora. Kažu da o ukusima ne treba raspravljati, međutim kada je u pitanju neki javni objekat ne sme se slediti lični senzibilitet pojedinca. Mislim da je to i presudni razlog bunta arhitektonske struke – izostajanje javnog konkursa! Kako je pasarela javno dobro grada Beograda, bilo je prikladnije, da ne kažemo, obavezujuće da je gradska vlast raspisla konkurs za njeno idejno rešenje. Na taj način bismo možda dobili i neko bolje, inventivnije rešenje.

Beton hala je vredan biser industrijskog arhitektonskog nasleđa, ali njena jednolična forma je kao stvorena da se na pravi način obogati nekim funkcionalnim urbanim reperom. Nečemu sličnom žutom kranu, postavljenom na samom početku zgrade, jedinstvenom portalu kroz koji prolaze pešaci i biciklisti. Da li je baš Mrđanova i Dikonova pasarela najbolje rešenje možda nikada nećemo saznati jer je mišljenje arhitektonske struke ponovo izostalo.

Foto: Sou Fudžimoto, Branislav Redžić, CIP