Već 125 godina se u Delmenhorstu kod Bremena, od jute, plute, smole, krede i lanenog ulja proizvodi linoleum. Nekada noćna mora svih donaćica, danas je to moderni i poželjni podni oblog.

Zgrada preduzeća smeštena je na površini od 35 hektara u ulici Linoleum. Tu se već više od jednog veka proizvodi podna obloga po kojoj je ulica i dobila ime. Neke proizvodne hale, koje su izgrađene u godinama kad je pokrenuta proizvodnja, tu su još uvek – crvena cigla, uzidani dimnjaci, uski prolazi. Upravna zgrada sazidana je 1970-ih godina. U hodniku ispred kancelarije direktora fabrike Olafa Meika, vise uokvireni stari uzorci linoleuma – fini, orijentalni ornamenti u tamnim bojama.

„Dvadesetih godina pokušavali su da imitiraju orijentalne tepihe da bi i mali korisnik imao utisak da ima nešto luksuzno u kući. To je ručni, veoma komplikovani rad, koji danas više niko ne može da plati. Ne uklapa se u industrijsku proizvodnju, kakvu danas praktikujemo. To je bila klasična manufaktura“, kaže Meik.

Fabrika linoleuma
Fabrika linoleuma

Ispred fabrike može da se oseti tipični miris, poznat svakom ko je na bilo koji način već bio u dodiru s linoleumom. Oksidacioni proces lanenog ulja. Sastojci od kojih se proizvodi linoleum su prirodne i obnovljive sirovine, naglašava Meik: juta iz Indije, Bangladeša ili Pakistana, smola iz Azije, laneno ulje iz Kazahstana i Ukrajine. „U Nemačkoj se snabdevamo piljevinom i vapnencem.

linoleum-pod-2
Smesa od koje se pravi linoleum

Ranije je u Delmenhorstu postojala fabrika jute, odakle smo dobijali tu sirovinu, ali danas je nabavljamo iz Azije. U tu masu dodaju se određene boje i na kraju se ta mešavina stavlja na valjak“, objašnjava Meik, stojeći pored 50 metara duge produkcione trake. Linoleum, koji tu izlazi u toplim žutim bojama, zatim se okomito povlači na gore. Ranije su se te podne obloge proizvodile samo u tamnim bojama – u sivoj, crnoj, smeđoj… Danas je moguće umešati sve boje.

„Potreban je pritisak od 40 tona kako bismo izvukli debljinu od dva, dva i po ili četiri milimetra“, kaže direktor fabrike, dok se iza njega čuje buka mašina. „Linoleum se većinom postavlja u školama, vrtićima, bolnicama, staračkim domovima, sportskim dvoranama, lekarskim ordinacijama – jer ima antibakterijsko svojstvo. Niko ne zna zašto, ali činjenica je da sadrži manje klica.“

Linoleum odavno nije više samo siv
Linoleum odavno nije više samo siv

Delmenhorst je jedini grad u Nemačkoj, koji ima ulicu pod imenom Linoleum. I to ne bez razloga. Ranije su tu radile tri fabrike koje su se 1926. ujedinile u Nemačke pogone linoleuma, skraćeno DLW. Danas je Delmenhorst jedina lokacija u Nemačkoj u kojoj se proizvodi linoleum. Pogon u Delmenhorstu zapošljava 430 do 450 radnika, godišnji promet iznosi oko 100 miliona evra.

Kontrola kvaliteta
Kontrola kvaliteta

Pedesetih i šezdesetih godina su plastične podne obloge, poput PVC-a, gotovo potpuno izgurale linoleum sa tržišta. Njegovo održavanje je, naime, bilo povezano sa dosta ribanja i glancanja, što je bila noćna mora svih domaćica i čistačica. „To je još razmišljanje deda i baka. Mi smo površine oplemenili tako što ih lakiramo. Održavanje je postalo veoma lako. Može se isto tako oprati i očistiti kao i plastične podne obloge. ‘Glancanje’ više nije potrebno“, navodi Meik. Linoleum, koji za razliku od PVC-a ne sadrži za štetne sastojke po okolinu, ponovno je u modi. Prodaja poslednjih godina sve više raste.

(DeutcheWelle)