U današnje vreme anamorfoza najčešće je deo street arta gde se umetnici nadmeću u pravljenju efektnih iluzija.

Vizuelna percepcija razvijena je kroz evoluciju s ciljem da posmatraču prenese tačne informacije o prostoru. Međutim, poznavanje vizuelne percepcije može se koristiti i da bi posmatrač ciljano bio prevaren. Načini obmane perceptivnog sistema uobičajeno se zovu iluzije.

Vrsta iluzije koja simulira nepostojeći prostor samo kada se posmatra iz jedne specifične tačke naziva se anamorfoza. Ukoliko se posmatrač nalazi u nekom drugom položaju, utisak trodimenzionalnosti nestaje.

Koncept anamorfoze nije nov. Uveliko je izučavan i u doba renesanse kada se mogu videti i prve primene. Jedna od prvih i najpoznatijih slika koja koristi anamorfoze jeste slika “Ambasadori” Hansa Holbajna (1533) na kojoj je u prednjem planu naslikana lobanja koja se vidi samo kada se slika gleda iskosa. Na fresci u crkvi svetog Ignjacia u Rimu koju je izveo Andrea Poco (1691–1694) gornji deo svoda je iluzija, što se najlaše može videti na mestima gde oblaci prekrivaju delove ‘lažne’ konstrukcije.

Percepcije nepostojećeg prostora imaju snažan efekat na čovekovu psihu zbog čega su anamorfoze veoma atraktivne. Ovakav način umetničkog izražavanja popularan je u svetu i privlači pažnju kako renomiranih umetnika, tako i posetilaca javnog prostora. Posebno su interesantne anamorfoze koje navode ljude da interaktivno učestvuju u iluziji i kreiraju zanimljive fotografije koje se zbog svoje neuobičajenosti i intrigantnosti rapidno šire društvenim mrežama.

Anamorfoze se danas uglavnom crtaju na pločniku, ali nekada mogu da okupiraju i druge vertikalne ravni i delove urbanog mobilijara.

 

U današnje vreme anamorfoza je najčešće deo popularne ulične umetnosti gde se kreatori nadmeću u pravljenju efektnih iluzija. Uglavnom se crtaju na pločniku, ali nekada mogu da okupiraju i druge vertikalne ravni i delove urbanog mobilijara.

Domaći primer anamorfoze

Ovo je anamorfoza koju su uradili studenti Departmana za arhitekturu u kampusu Univerziteta u Novom Sadu. Prva slika pokazuje pogled iz tačke iz koje se vidi iluzija, a druga slika je pogled na deset metara dugačku sliku iz drugog ugla, kada se iluzija gubi.

Julian Beever, jedan najpoznatijih uličnih umetnika koji se bavi anamorfozama, na ovom primeru pokazuje anamorfozu koja osim pločnika prekriva i delove urbanog mobilijara.

Anamorfoze se nekada se mogu formirati preko čitavog enterijera tako da simuliraju potpuno drugačiji prostorni koncept u  odnosu na onaj koji je stvarno prisutan. Jedan od najpoznatijih umetnika koji se bavi upravo tim konceptom je švajcarac Felice Varini.

Felice Varini svoju umetnost zasniva na pitanjima šta se događa sa umentičkim delom kada posmatrač ili umetnik nisu pristuni ili ga posmatraju na drugačiji način. Slika se, prema njegovom mišljenu, sastoji iz celine koliko i iz delova. Taj koncept često predstavlja u vidu anamorfoza koje prekrivaju enterijere ili urbane fragmente.

Anamorfoze predstavljaju interesantan i efektan način izražavanja i atraktivan spoj geometrije i umetnosti. Iluzije same privlače i zadržavaju pažnju posmatrača, te kombinovano sa umetničnim izrazom mogu se koristiti za oplemenjavanje enterijera ili spoljašnjeg prostora.

Autor: prof. Vesna Stojaković, Katedra za teorije i interpretacije prostora u arhitekturi i urbanizmu na FTN Novi Sad
Foto: AndrŽ Morin, Julian Beever

Srodni članci na portalu Gradnja.rs: