Između Beograda i Ciriha, biro TEN gradi prototipske projekte, povezuje ljude i insistira na arhitekturi koja nastaje iz procesa, materijala i lokalnog konteksta.
Upoznali smo se prošle godine, na Danima Orisa. Bio je jedan od predavača. Sa Ognjenom Krašnom. Govorili su o projektima svog TEN biroa. Opet smo se sreli krajem maja u prostorijama ASAP-a u Savskoj ulici. Bio je moderator na predavanju Kristijana Boreta, glavnog arhitekte Brisela.
Razgovarali smo dan kasnije u dvorišnoj bašti jednog od beogradskih kafea. Par sati kasnije već je bio u avionu za Cirih. „Od 2008. živim u Švajcarskoj. Diplomirao sam i masterirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a kasnije na ETH u Cirihu,“ započinje svoju priču Nemanja Zimonjić.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Cirih i Beograd, Srbija i Švajcarska
Švajcarska je dosta neobičan izbor.
Bio sam u studiju, 2007, profesorke Ljiljane Blagojević. Pitala me je zašto ne studiram negde u inostranstvu. Samo je u Cirihu, jedna od najboljih školi u Evropi, fakultet koji ne košta puno. Život košta. Otišao sam na vrhunski fakultet i snašao se za sve ostalo. Od tada spajam Cirih i Beograd, Srbiju i Švajcarsku.
Na prvi pogled nespojivo.
Nije. Obe države su u Evropi, a van EU su.
Postoji izvesna razlika u prihodima.
Tačno, ali naši arhitekti su obrazovani, naši ljudi su obrazovani, pa se lako uklope u taj sistem. U Švajcarskoj se povećava interes za Balkan, pogotovo za Srbiju. Tamo živi preko sto hiljada naših građana. Četiri su avionska leta dnevno na liniji Cirih-Beograd. Ta dva grada i države su u svemu suprotni, pa se lako može uspostaviti saradnja. Naši arhitekti iz beogradskog studija učestvuju na švajcarskim projektima, kao što švajcarski učestvuju na balkanskim.
Ono što je moguće u Švajcarskoj, naravno nije u Srbiji, ali ono što je moguće u Srbiji nikako nije moguće u Švajcarskoj.
Znači, naši arhitekti su u Beogradu, a švajcarski u Cirihu, osim vas dvojice osnivača. Vi ste između.
Da. Ognjen i ja često putujemo, kao i ceo tim. Mi smo generacija digitalnih nomada. Lako se, u svakom trenutku, uključimo, prisustvujemo i vodimo sastanak čak i sa telefona. Praktikujemo da tim dolazi u Beograd i odlazi u Cirih. Ukupno je 15 ljudi i ne planiramo da rastemo. Važno je da se te dve kulture dopunjuju. Ono što je moguće u Švajcarskoj, naravno nije u Srbiji, ali ono što je moguće u Srbiji nikako nije moguće u Švajcarskoj. Potpuno su različite mogućnosti i potencijali.
Šta nije moguće u Švajcarskoj, a jeste ovde?
Recimo, naših par projekata – Kuća Avala i Kuća za pet žena (Gradačac, BiH).
Jako se razlikuju, kako po nameni tako i po načinu građenja.
I tako je i nije. Kuća na Avali deluje kao high tech, a izvedena je low tech. Izgradila ju je radionica, udaljena samo kilometar od lokacije. Investitor je želeo da sam gradi kuću. U Srbiji i na Balkanu još uvek ima šanse za prototip u gradnji. Teško bi bilo u seriji i velikoj razmeri, ali može se napraviti iskorak. U Bosni je to bila fasada. Panele smo radili sa autolimarima, a radionica bila je pretvorena u malu umetničku radionicu. Švajcarska umetnica Širana Šahbazi, iranskog je porekla, s njima je određivala pigmente, testirala, bojila… To je trajalo. Proces ih je iznenadio i uživali su. Nema šanse da tako nešto uradite u Švajcarskoj. Tehnologija je tako razvijena, da se ne može odmaći od nje. Ne samo da to košta, već izaziva zastoje i rizike koje niko neće da preuzme.
Beogradski beton je drugačiji, ima drugu narav. Malo je prgav, malo je lep, malo je grub, malo je nezamenljiv, a nije sterilan.
To su ta rubna područja u kojima se sa obe strane preklapaju kvalitet, kao i mane. O saradnji sa majstorima je moja generacija slušala od Bogdana Bogdanovića. Autori iz Južne Amerike, Azije ili Afrike, često sarađuju sa lokalnim majstorima. Čak i u Japanu. O tome govori i Kengo Kuma.
Da. Za nas je jako važno, to je šansa za arhitekturu na našem podneblju. Ne treba da tražimo savršena, univerzalna rešenja iz nekog drugog sveta. Lepo je u Beogradu graditi švajcarski beton, savršen u svakom pogledu, ali to nije beogradski beton. Beogradski je drugačiji, ima drugu narav. Malo je prgav, malo je lep, malo je grub, malo je nezamenljiv, a nije sterilan.
Gde god gradimo, radimo kao da smo lokalni. Prevodimo i tumačimo razgovore sa kamenorescima u Nepalu, ili limarima u Bosni, ili čeličarom na Avali, ili nekim ko radi gipsane radove u Beogradu. Podstaknemo ih i naprave mali iskorak od onog što rade svaki dan. To je neverovatna šansa za arhitekturu. Uvek će gradu biti potrebni vodoinstalateri i mala industrija, majstori su ključ lepe strane našeg posla.
Subvencije za ekološku gradnju
A u Švajcarskoj?
Drugačije je. Oni su organizovan esnaf i standard je neupitan. Dogovori su jasni, kao i honorari. Pregovori su jednostavni. Uvek tačno znate šta da očekujete, što je sjajno.
Ali ume da bude dosadno?
Jeste, ali je pitanje šta je vas zanima. Tamo imamo velike projekte u svakom pogledu. Nekad je suštinska stvar u švajcarskoj arhitekturi bio lep detalj. U to se verovalo devedesetih i dvehiljaditih. To izvođenje, taj teraco, mesing, drvo… Puno se toga promenilo. Mnogo je sada važnija ekološka gradnja, CO2 je presudan. Ulazi u zakone, u oporezivanje. Dobijate subvencije ako dokažete da gradite ekološki.
Kada je reč o velikim projektima, lepota je u skeletu, u grubim radovima arhitekture. Ogoljenim. Bilo da je to drvo, čelik ili beton. Šta je uloga arhitekte? Mogu da budu krajnosti – od grubih radova, do ključa u ruke. Sve između je posao majstora, a oni su jako dobro organizovani. Kao poštanska jedinica koja ne maši ni vreme, ni isporuke. Različiti su fokusi i jako nam je stalo da održimo ciriški i beogradski biro u bliskoj saradnji, jer jedni druge menjaju. Jedan drugom ne dozvoljavaju da uđu u rutinu.
Privatni investitori u Švajcarskoj se sve više odlučuju za konkurse, jer tako dobijaju kvalitet, raznovrsnost, subvencije.
Ko su investitori u Švajcarskoj? Radite konkurse za javne objekte? Švajcarska nije u EU, ali pretpostavljam da prati njihove dobre manire.
Sve tamošnje projekte smo dobili preko konkursa. Dva su ozbiljnim fazama planiranja, a dva smo dobili i čekamo da krenu. Konkursi nisu misterija, oni su svakodnevica. Obavezno se raspisuju za javne objekte. Svaki javni investitor koji ulaže preko 200.000 švajcarskih franaka, mora da raspiše konkurs. Samo ispod te cifre može se ići na direktnu narudžbinu. Privatni investitori se sve više odlučuju za konkurse, jer tako dobijaju kvalitet, raznovrsnost, subvencije.
U Kantonu Cirih predložili su, po meni pogrešno ali zanimljivo, da svaki privatni investitor koji sprovede konkurs prema pravilniku Komore i sa profesionalnim žirijem, može na svojoj parceli da dobije određeni volumen, tačnije 20% kao dodatak. Investitor zna da tako može da doda sprat više na svojoj zgradi. To pravi onda drugačiju ekonomiju investicije. Takav projekat sad radimo. Kulu od 60 metara. Investitor je sarađivao sa gradom. To nisu strane u sukobu. Radimo dvostepene konkurse, pošaljemo portfolio i kvalifikujemo se ili ne…
Šta znači to kvalifikovanje?
Kvalifikovani ste u užu grupu od 8, ili 10, nekad i 5 timova koji dobijaju osnovne finansije za rad na konkursu. Ima otvorenih pro bono konkursa na kojima je 70, 80 učesnika. Jako su uspešni, ali smo se opredelili za dvostepene konkurse. Uvek je u finalnoj grupi 10-20% mesta za mlade. Zvanično, za one ispod 40 godina. To je šansa da se bez ikakve reference, bez ikakvog ozbiljnog godišnjeg finansijskog prihoda, kvalifikujete i pobedite mnogo ozbiljnije firme i veće igrače od vas. Investitori sve više biraju kroz taj proces mlade i neafirmisane jer tako dobijaju neočekivan kvalitet.
Privatni investitori grade grad
Ko su privatni investitori? Kod nas oni često donose probleme, što urbanističke, što građevinske. Saradnja sa gradskim vlastima je i vođenje računa o planiranju dovoljno zelenih i javnih površina, parkinga…
Cirih je uređeno društvo i jako veliko gradilište, kao i Beograd. Sve je u konstantnoj gradnji. Privatni investitori su kompanije, osiguravajuća društva, stambene zadruge, jako su razvijene u Cirihu. Zadruge su privatan investitor.
Grade priuštive stanove?
Da, ti stanovi su 10-20% jeftiniji od ostalih, ali i to je investicija. Čim se učlanite u zadrugu, automatski postajete investitor, samo što vas ima pet hiljada. Posle desetog objekta to osećate. Imate kapital. Nije reč o individualnom investiranju i nije uporedivo sa našim prilikama. Privatni investitori grade grad. Kako u Švajcarskoj, tako u Beogradu.
Na različite načine.
Da, ali je jako važno da ne budemo u otporu prema njima, već da zajedno sa gradskim vlastima i onima koji se brinu o javnom interesu, sednemo za sto pre projekata i dozvola, pre bilo čega i razgovaramo šta su dobra rešenja. Tu je, u stvari, najveća razlika. U Cirihu postoji prethodno planiranje, pre bilo kakvog privatnog projekta. Investitoru je uvek jeftinije da plati biro, iskusan ili mlad, za jednomesečnu ili dvomesečnu brzu studiju površina, volumena, regulativa… Da dođe do onoga što je realno, a onda se dogovara sa gradom. Tad već tačno zna mogućnosti i ima trasiran put. Zna kakav konkurs želi da raspiše, zna koliko stanova i kakvu infrastrukturu treba da gradi. Tako se dolazi do održivog rešenja koje ne mora da se stalno menja tokom gradnje. Investitori su različiti, nisu toliko drugačiji od naših. Važan je taj razgovor i rad pre dozvola, tu se može mnogo postići.
Treba odustati od ideje da je posao arhitekte da reši sve, da zna sve, da nacrta sve, da sve besprekorno funkcioniše i da je onda odgovoran ili odgovorna za sve.
Umeće pregovaranja.
Postoji nešto što se zove švajcarski kompromis, nepisano pravilo da se o svemu može pregovarati. Nedavno nam je za plan detaljne urbanističke regulacije bio potreban određeni energetski sertifikat. Međutim, taj plan je izglasan 2012. Posle je na kantonalnom nivou usvojen novi energetski plan koji kaže da je ovaj iz 2012. zastareo. Međutim, i dalje je validan. Sa kancelarijom za energetsku efikasnost u opštini dogovorili smo vrlo transparentno, zapisano je u protokolu i u mejlovima, da odbacuju taj zastareli plan koji zahteva mnogo veću izolaciju, mehaničku ventilaciju, odnosno 400-500 hiljada više franaka od investitora i nepotreban high tech.
Investitor ne želi da stanovi imaju mehaničku ventilaciju, želi da se prozori otvaraju. Zapravo, dobijate zdrav razum. Nije to niko odlučio sam za sebe. Zahtevali su od nas procenu troškova, seli su sa svim stranama u opštini, sagledali sve i shvatili da je ovo manje komplikovano rešenje. Kompromis je jako važan i u odnosu sa investitorom. Treba odustati od ideje da je posao arhitekte da reši sve, da zna sve, da nacrta sve, da sve besprekorno funkcioniše i da je onda odgovoran ili odgovorna za sve. Nije tako. Arhitekta je bez prave podrške jako slab agent sopstvene arhitekture. Svuda. Odgovornost koju preuzimamo je u švajcarskom modelu mnogo veća nego u srpskom.
Tehnički nadzor radi projektant, osim ako ga se ne odrekne u korist profesionalnih biroa. To je onda partnerstvo. Praktično, vaša usluga i rizik su jako veliki. Međutim kroz proces ti rizici se otklanjaju. Nesporazumi se otklanjaju razgovorom i pregovaranjem. Razgovaramo sa vlastima i investitorima. Često se susrećemo, pa se svi rizici pokazuju. Dok sam studirao, pre 15 godina, smatralo se da sve moramo da prepoznamo. To se menja. Imate tim inženjera, savetnika, nekad i menadžera. Oni pomažu da otkrijete rizike. Mislim da je to povratak autonomije naše profesije. Ne oduzima se od kvaliteta projektovanja, prostora, proporcija, materijala, konstrukcije, čak i statike, već dobijamo veću ulogu tamo gde je naše znanje presudno.
Kuća u Gradačcu nikla od donacija
Kuća za pet žena je kontrast svemu tome?
Taj projekat je trajao sedam godina. Obratila nam se švajcarska neprofitna organizacija Inženjeri bez granica. Gradili su mostove i male infrastrukture po Južnoj Americi. Nikad nisu izgradili kuću. Obratila im se gospođa Hazima Smajlović koja od devedesetih živi u Bazelu i izbeglica je. Nasledila je komad zemlje kod Gradačca. Želela je da ostavi kuću u kojoj će žene u Bosni imati utočište, da napravi zadužbinu. Ona nije investitor. Počeli smo da razgovaramo 2016, a 2017. smo prvi put posetili lokaciju. Bilo je to poljoprivredno zemljište sa kućicom koja se raspadala. Onda smo krenuli u projektovanje i prikupljanje novca. Sav budžet za izgradnju je od donacija. Bilo je mnogo dobrotvornog rada i zato toliko traje. Nije to bilo pitanje projektovanja, koliko izvođenja, poteškoća sa materijalima i izvođačima. Nismo hteli da samo završimo kuću, niti da bude standardna.
Ona je specifičan model kolektivnog stanovanja sa dnevnom sobom koju ni jedna od stanarki inače ne može da priušti. Ima preko sto kvadrata sa pogledom na jug i kuhinju od šest metara. Svaka prostorija za stanovanje se razlikuje. Gostinska soba na spratu može da primi 10 žena. Kuća je od tada transformisana. Uselilo se pet žena. One odlučuju koliko ostaju. Dok ne stanu na noge, dok ne povrate poverenje u sebe i okolinu. One odlučuju kako će koristiti kuću. Počele su malu proizvodnju, jedna žena je došla sa decom, već su se tri-četiri odselile. To im je taj preko potreban siguran dom. Vratile su se u stabilnost i uz pomoć socijalne radnice koja im je podrška. Te su žene pobegle od nefunkcionalnih porodica, ili od sistema, ili im je trebao mir koji im niko nije mogao dati. Tu formiraju grupu koja funkcioniše i živi zajedno. Ostali smo aktivni deo projekta, kao fondacija. Hteli smo da pokažemo da arhitekta može da bude aktivan i socijalno odgovoran i nakon završetka objekta.
Ako ponavljate projekte koje jako dobro radite, to postane bleda kopija. Komforno je, sve je jasno, ali nema izazova.
Mogu li se u Švajcarskoj primeniti iskustva iz Bosne, Srbije ili Nepala?
Svako vas to iskustvo pomalo menja. Daje vam sigurnost da u teškim uslovima funkcionišete i pored nedostataka resursa i kvalifikovanog znanja. Ako s tim izađete na kraj, onda ćete dobro funkcionisati kad imate sve. Naučite da filtrirate ono što je važno. Teško je biti arhitekta u Švajcarskoj i raditi bilo gde van nje. Preko 90% mojih kolega odlučuje se da ostane samo na švajcarskom tržištu. Bez porodičnih i finansijskih veza lako možete da osnujete biro sa svojim imenom. Imaćete posla kroz javne nabavke i konkurse. Tu je i finansijski aspekt. Ako živite u Švajcarskoj, teško je svuda, osim možda u Japanu. Zbog troškova života. Želimo da napravimo zdrav balans.
Upravo smo osvojili konkurs u Briselu. Privali smo se motivacionim pismom. Nisu znali za nas. Primljeni smo kao izazivač, sa 4 svetski poznata biroa. Taj centar za reciklažu je mali projekat, 4 miliona evra. Ne zvuči zabavno, ali daje vam slobodu da planirate centar za socijalni rad, centar za reciklažu, radionice, mali park, igraonicu… Uskoro će krenuti. Pored Evrope i Švajcarske, jako nam je važno da ispitujemo gde sve arhitekta može da radi.
Ne radi se samo o finansijama. Postoji i druga vrsta arhitektonske ekonomije – projekat koji donosi nove projekte. Ako pokažete šta sve možete i na kojim teritorijama, lako ćete doći do onog što želite na teritoriji gde ste. Duboko verujem i investiram svakodnevno u to. Arhitektonski biro je prvi projekat, a svi ostali projekti ga podržavaju. Ako ponavljate projekte koje jako dobro radite, to postane bleda kopija. Komforno je, sve je jasno, ali nema izazova. Praktikujemo da svaki novi projekat nema definisan kraj. Radeći ga stvaraš kraj, znaš gde staješ, šta ti je uloga. Rešenje se traži kroz proces, ne znaš ga na početku. U suprotnom nije dobro.
Sistem finansija je centralizovan, proverava sve projekte i drži sve transparentno. Ako danas legne uplata, svi u birou znaju.
Kako birate saradnike, oni koji će raditi u birou?
Naš biro je sve samo ne običan. Imamo tri paralelna modela funkcionisanja. Recimo, 2025, smo uradili projekat u Skopju, javnu binu Nautilus, na Vardaru. Posle toga smo osnovali neprofitnu organizaciju sa devetoro osnivača. Ima statut, registrovana je u Cirihu. Jasno su definisani kulturni i finansijski ciljevi. Tu je izdavačka kuća. Svako od nas može da radi svoje projekte pod okriljem asocijacije, da pomaže druge projekte, da investira. Imali smo i stipendiju. Opet ćemo je aktivirati. Od 2018, kad smo počeli da radimo konkretne arhitektonske projekte, osnovali smo nekoliko malih biroa. Mislim da se to u Srbiji zove paušalne firme. One su nosioci projekata do određenog finansijskog nivoa i sa manjim finansijskim rizikom.
Osnovali smo i akcionarsko društvo za velike poslove. Prilagođavali smo menadžment, tako da sad svaki projekat ima zaposlene koji to vode. Sistem finansija je centralizovan, proverava sve projekte i drži sve transparentno. Ako danas legne uplata, svi u birou znaju. Svako zna ko koliku platu prima, razgovara se o tome, svako deli rizik i svako deli dobit. Nije jednako, postoji razlika u iskustvu i odgovornosti, ali sve se menja. Dinamično je. Hijerarhija nije određena prema osnivačima, već prema dinamici, iskustvu, znanju, sposobnosti i odgovornosti. Ako ste tim lider za projekat, onda je u redu da vam primanja budu tome prilagođena. Manje spavate.
Pretpostavka da ćete ceo dan sedeti ispred računara ili nad belim papirom i da ćete projektovati nešto što će zauvek ostati takvo već odavno ne važi.
Nervozniji ste.
Morate biti vešt pregovarač. Da bi sve ovo funkcionisalo – mali biroi, asocijacija i veliki biro u akcionarskom društvu, oni dele infrastrukturu. Svaki biro ulaže identično u infrastrukturu i u fond – buffer.
Kada nema dovoljno posla.
Ako hoćete da istražite alat koji se tek pojavio na tržištu, ili neki novi materijal, onda jedan član tima može dva meseca da se bavi time. To je investicija u znanje.
Prilično neobična koncepcija.
Da. Još nismo našli paralelu u arhitektonskom svetu. Arhitekte se i dalje obrazuju po principu Beaux arts, a u stvari, moramo prilagoditi svoje modele funkcionisanja i od drugih biznisa učiti načine poslovanja. Pretpostavka da ćete ceo dan sedeti ispred računara ili nad belim papirom i da ćete projektovati nešto što će zauvek ostati takvo već odavno ne važi.
Trudimo se da svakom odgovorimo. Jako nam je važna istrajnost. Ne možete doći u TEN, tako što ćete aplicirati za posao, a sutra biti zaposlen.
Nikad nije ni bilo zaista tako.
Svi imamo taj ideal, ali moramo se prilagoditi. Organizacija našeg biroa je u konstantnom razvoju. Samo tako možemo da stvorimo okruženje za ljude koji nam pristupaju. Vrlo je neformalno. Dnevno dobijamo mnogo aplikacija za posao. Nikad nismo raspisali konkurs za posao. Sada nam se javljaju ljudi sa 10 i 15 godina iskustva, nekad su to bili samo diplomci, a pre toga studenti. Trudimo se da svakom odgovorimo. Jako nam je važna istrajnost. Ne možete doći u TEN, tako što ćete aplicirati za posao, a sutra biti zaposlen.
U TEN se dolazi tako što te taj način saradnje zanima. Šta ovi ljudi rade, kako to rade, kritičan si prema tome, nešto ti se ne sviđa, umeš to da kažeš onima koji su tu već dugo i onda shvatiš da imaš mesto za stolom. Takve ljude je lako prepoznati. To bih voleo da vidim u svakom birou. Potrebne su minimalno 2-3 godine, da kultura koju razvijamo, a koja nosi komfor i rizik, dinamičnost i transparentnost, može da pomogne. Treba da prođe neko vreme da se prepozna da li je neko za to. Onda je razgovor vrlo jednostavan.
U redu je stvarati komfor, ali ne nauštrb toga kako će naša deca živeti u ekstremnim klimatskim promenama.
Ima prosvetiteljstva u tom konceptu.
To je ideja o arhitektonskoj praksi koja prvo misli na ljude, a onda na sve ostalo. Ljude iza projekata. Autorstvo je deljeno, znanje se deli, ta zajednička misija se deli. Prvenstveno nam je važan kvalitet arhitekture. Javno dobro. Čak i kad radimo za privatne investitore, prvo im kažemo da ne ispunjavamo želje, da smo im partneri. Ako to prihvate, mogu da rade sa nama. Na prvom sastanku pokaže se kakav će odnos biti na gradilištu. Vrlo dobro prepoznajemo s kim želimo da radimo. Došli smo u situaciju da možemo da kažemo ne.
Nedavno smo dobili poziv od grada Tuna (Thun) da učestvujemo na konkursu. Menjala se struktura socijalnog stanovanja iz 80-tih kojoj nije toliko falilo. Imala je čak i garažu. Menjala se za strukturu sa samo 20% više kvadrata, a studija je pokazala da će imati 30% manje stanovnika. U redu je stvarati komfor, ali ne nauštrb toga kako će naša deca živeti u ekstremnim klimatskim promenama. Svi članovi TENa su glasali da se taj konkurs odbije. Zahvalili smo se i odbili. Nismo mogli da stanemo iza tih vrednosti. Ne kažem da smo prosvetitelji, ni da biramo samo idealne uslove, naprotiv.
Ima nečega u tome da bude prilagođeno ljudima, da se može pregovarati…
Mislim da je to suština. Tako vidimo arhitekturu. Uvek smo radi da jako rano budemo u procesu projektovanja, još pre projektovanja. Kad se piše program i govori o potrebama. Najjeftiniji je arhitekta. Svuda, pa i u Švajcarskoj. Investitora neuporedivo manje koštaju arhitekta i građevinski inženjeri u odnosu na bilo kakve kasnije troškove. Arhitekta jeste i biće najslabija i najjeftinija karika. Zato treba više i posvećenije upošljavati arhitekte. Jačate svoju poziciju znanjem kojim se uklanjaju rizici i pokazuje šta je dobit. Ne samo za investitora, već za struku i javno dobro. Treba izbeći jednosmerne razgovore sa investitorima, kad konstantno pokušavate nešto da opravdate.
Trema pred 2.500 ljudi u Lisinskom
Često držite predavanja.
Mnogo poziva dobijamo sa evropskih i svetskih fakulteta. Nekada su online, nekada su uživo. Zavisi koliko možemo da putujemo. Često su u Institutima i društvima arhitekata. Nedavno smo bili u Portugaliji, u Sizinoj (Alvaro Siza) zgradi arhitekture, na konferenciji o švajcarskoj i portugalskoj arhitekturi, pa sam insistirao da se doda i Srbija. Alvaro Siza nam je jako blizak, kao što nam je i Portugalija bliska po razumevanju sveta. Naša predavanja su uglavnom otvorena. Prilično energije oduzimaju, a jako su važna.
Prošle godine bili ste na Danima Orisa.
Ako sam nekad imao tremu, imao sam pred 2.500 ljudi u Lisinskom. Kad smo bili studenti Oris je bio institucija za Balkan, mesto susreta. Putovali smo za Zagreb autobusom, spavali po kojekakvim hostelima i družili se. Verovali smo da i mi možemo tako. Bilo je veliko iskustvo za Ognjena i mene, zadovoljstvo da podelimo sa publikom naših deset godina stvaralaštva i da kažemo da je sve u razvoju. Oris je jako važan za naše podneblje.
Ako arhitekta prestane da se obrazuje, počinje da stari
Gde vidite TEN za deset godina?
Nedavno smo pokrenuli inicijativu, a to kod nas može svako u birou. Treba da je podrže 3 člana od 15, da bi izašla na referendum (smeh), glasanje. U četiri su kategorije: finansije, upravljanje, briga o ljudima i razvoj. Znači, inicijativa je da svako napiše kako vidi TEN za pet godina. To je najteže, jer zavisi od onih koji su sad u birou, od njihovih ličnih životnih okolnosti, zavisi od toga šta im se sledeće radi. Trudićemo se da zadržimo kulturu zanimljivih projekata. Prototipskih. Inovativnih kroz način izgradnje, ili kao socijalni model.
Razvićemo i proširiti saradnju sa specijalistima – istoričarima, socijalnim radnicima, ekonomistima, tehnolozima, pogotovo sa klimatskim inžinjerima. To je tema broj jedan. Klima. Te ljude uključujemo u projektantski proces na različite načine. Naše podneblje, Srbija i Balkan ostaće naši prioriteti. Tu želimo, ne samo da gradimo, već da napravimo najveću razliku. Projektima i prisustvom želimo sa kolegama iz ASAP-a, da stvorimo klimu u kojoj radimo, gradimo i to konstantno unapređujemo. Da stvorimo infrastrukturu u kojoj je sve vidljivo, inkluzivno, pristupačno, profesionalno. U stvari, želim da stvorimo dobre uslove za buduće arhitekte, odnosno model slobodnog stvaralaštva i agencije za istraživanje arhitekture.
Koliko tu ostaje prostora za slobodno vreme, u stvari, šta je slobodno vreme?
Možda je moj lični fokus u narednih deset godina slobodno vreme. Proteklih deset nije ga bilo. Tih deset godina su bile ključne godine za stvaranje, što bi rekao moj profesor Brana Mitrović u vreme kad sam radio i studirao u Srbiji, a da bi se to osnažilo potrebno je slobodno vreme i individualno obrazovanje. Ako arhitekta prestane da se obrazuje, počinje da stari. Treba se vratiti studijama, na ovaj ili onaj način.
“ Arhitekta je bez prave podrške jako slab agent sopstvene arhitekture.”
Skoro veću istinu nisam pročitao.
Podseca intervju na kolegu iz Danske, odličan!
Ovde u Srbiji, Vaše kolege arhitekte izdaju u pravom smislu reči,svoju licencu investitorima…Bez da znaju gradilište,lokaciju i slično.Funkcionisanje kao rent a car agencije.