Kako se drvo vratilo u savremenu srpsku arhitekturu

Od drvenih brisoleja Branislava Mitrovića do savremenih kuća i CLT konstrukcija: projekti koji su promenili odnos domaćih arhitekata i investitora prema drvetu.

Nakon globalnog prodora moderne arhitekture, postulati projektovanja i izgradnje počeli su da se menjaju. Pojam modernosti nije značio samo promenu strukture nekog objekta, već i upotrebu novih materijala u njegovoj izgradnji, a koji su zgradama davali veću stabilnost, nosivost, ali i održivost.

Armirani beton je uveliko potisnuo drvo iz polja konstruktivnih elemenata, ali se arhitekte nisu zaustavile samo na tome. Zgrada je morala biti moderna ne samo po svom konstruktivnom sklopu, već i po svojoj fasadnoj estetici. Na scenu stupaju sirovi beton, čelik, staklo, a prirodni materijali bivaju svedeni samo na stolariju.

Tokom 70-ih i 80-ih godina je opeka bila izuzetno popularna, jer su joj arhitekte, zbog velike fasadne likovnosti, „oprostili“ prirodno poreklo, ali to nije bio slučaj sa drvetom. Drvo je smatrano za prevaziđeni i nepouzdani građevinski materijal, a njegova pojava na fasadi značila je odstupanje od beskompromisnog puta modernosti.

Sve ovo je trajalo sve do kraja 90-ih početka 2000-ih godina, kada dolazi do promene trendova i ponovnog povratka drvetu, koje i arhitekte u Srbiji počinju postepeno da usvajaju.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zapisano u kamenu: Drevni materijal u arhitekturi naših velikana

Kontrarevolucija drveta: Ponovo na sceni

Ako je upotreba betona, čelika i stakla bila u nekom trenutku revolucionarna pobeda moderne, onda je nakon nekoliko decenija potiskivanja usledila svojevrsna kontrarevolucija drveta i njegov ponovni povratak na arhitektonsku scenu.

Prvi koji su se vratili svom tradicionalnom graditeljstvu bile su arhitekte iz Skandinavije i Japana, koje su kroz savremena autorska rešenja, upotrebom drveta kao glavnog graditeljskog materijala, zakoračili u jedan novi svet u kojem se prožimaju modernost u formi i tradicionalnost u konstruktivnoj strukturi.

Odjednom više nisu bili u modi beli zidovi i uglačani mermerni podovi, već drveni stubovi, lake drvene pregrade i brodski podovi. Odbacivana je skupa ekskluzivnost, a promovisana asketska jednostavnost. Sve ovo je delovalo kao otkrovenje za mlade generacije arhitekata, ali kod nas nije sve moglo tako jednostavno da se promeni.

Moć domaćih investitora i dalje se ogledala u sjaju mesinga i alukobonda na poslovnim zgradama i privatnim vilama, dok su na kuću od drveta često gledali sa podsmehom: „Imam ja već drvenu kuću – dedovu kolibu na selu.“ Drvo je za njih bilo simbol skromnog i prevaziđenog graditeljstva, a ne materijal savremene arhitekture, pa su i arhitekte retko izlazile sa takvim predlozima.

Prof. Branislav Mitrović i povratak Mediteranu

Međutim, iako u tom trenutku nije bio među mlađom generacijom arhitekata, koje su u to vreme širom Evrope počele da pronose nove trendove povratka drvetu, već uveliko afirmisani autor, prof. Branislav Mitrović je odlučio da ipak ne odustane od drveta.

Ali on nije mogao da ide skandinavsko-japanskom linijom, jer bi ga svaki investitor u momentu odbio, već se odlučio za nešto što je bilo bliže njemu, ali i ljudima za koje je projektovao. Vratio se mediteranskim uzorima i tradicionalnim primorskim kućama od kamena, koje su sve imale škure kao nezaobilazni funkcionalni i dekorativni motiv na fasadama.

Svoje nove ideje implementira još 2000. godine na stambenoj zgradi u Kumanovskoj ulici 14-16, gde projektuje gotovo čitavo pročelje u fasadnoj oblozi od drvenih letvica, ali i kliznih prozor-vrata, koji su ujedno imali ulogu brisoleja.

Porodična kuća u ulici Koste Vojinovića može se okarakterisati kao ključni međaš u procesu povratka drveta na arhitektonsku scenu Srbije.

U tom trenutku, to je bio više nego smelo rešenje, ali ostaje bez značajnijeg odjeka u našoj neinventivnoj sredini. Moralo je da prođe više od decenije, da bi jedan novi projekat na kojem se drvo pojavljuje kao jedan od primarnih graditeljskih elemenata bio izveden, a koji je prof. Mitrović izveo u koautorstvu sa svojom saradnicom, arhitektom Jelenom Kuzmanović.

U pitanju je porodična kuća u ulici Koste Vojinovića u Beogradu, koja je izgrađena 2012. godine, a koja tih godina opravdano osvaja nekoliko nacionalnih nagrada za najuspešnije arhitektonsko ostvarenje.

Na ovoj kući drvo nije bilo upotrebljeno kao glavni graditeljski materijal, već kao fasadna opna od gusto raspoređenih drvenih letvica, koje su na suptilan način sakrile primarni korpus građevine. Ovo rešenje se može okarakterisati kao ključni međaš u procesu povratka drveta na arhitektonsku scenu Srbije.

Pomeranje granica u doba pandemije

U periodu između 2016. i 2019. godine se u regionu i Srbiji pokreće više projekata, koji počinju da uvode drvo kao jedan od primarnih elemenata u strukturi, prevashodno stambenih objekata. Ceo svet se uveliko vraćao drvetu, pa su i naše arhitekte polako probijale zid investitorskog nepoverenja.

Međutim, prava i daleko intenzivnija upotreba drveta u projektima započinje od 2020. godine. Te godine se, usled kovid pandemije, dogodila prava ekspanzija porudžbina projekata kuća i vikendica na lokacijama izvan gradova, što je u mnogome otvorilo mogućnost arhitektama da eksperimentišu sa drvetom i primene neke nove ideje, koje su do tada bile možda isuviše revolucionarne za naše klijente.

Ostvarenje koje je te godine potpuno pomerilo granice, ne samo na polju upotrebe drveta, već strukturalnog modelovanja nekog arhitektonskog objekta, bila je kuća na Kosmaju, koju potpisuje arhitekta Dejan Todorović.

Na opni kuće je kombinovano nekoliko različitih slogova drvenih profila, što je još više naglasilo ekspresivnu formu objekta.

Umnožavanjem trougaone prizme (oblika pređašnje vikendice) i kombinovanjem dobijenih segmenata, arhitekta je došao do složene strukturalne forme, sa skeletom od čeličnih profila, sa obostranom oblogom od čamovog drveta i izolacionom ispunom od kamene vune. Na opni kuće je kombinovano nekoliko različitih slogova drvenih profila, što je još više naglasilo ekspresivnu formu objekta.

Enterijerom kuće, koji je uredio arhitekta Filip Rašković, u potpunosti dominiraju svetle čamove površine, koje su u kontrastu sa crnim i antracit sivim elementima kosnika, stepeništa, rasvete, ali i elementima visećeg kamina, koji se naglašeno protežu kroz sve etaže objekta. Ova kuća je pravi dokaz da se monumentalnost kreacije ne mora iskazati u velikim razmerama.

Futro House: Kuća za proslavljenog dizajnera

Naredna kuća koja je ostavila zapaženi trag na polju drvenog graditeljstva, jeste Futro house, izvedena 2023. godine u ambijentu obronaka između planina Avale i Kosmaja. Kako i samo ime govori, projektovana je za našeg poznatog grafičkog dizajnera Slavimira Stojanovića Futra, a njeni autori su arhitekte iz beogradskog INKA studija.

Nije neobično da se kreativci iz različitih umetničkih polja druže i stvaraju zanimljive kolaboracije, koje za rezultat imaju više nego uspešna ostvarenja. U ovom slučaju, arhitekte su projektovale kuću za odmor jednom dizajneru, što je bio veliki izazov, imajući u vidu izgrađeni kreativni senzibilitet investitora, koji je morao biti uklopljen u autorski izraz angažovanih arhitekata.

Međutim, poznavajući probleme u saradnji sa investitorima iz sopstvenih iskustava, Slavimir je kolegama iz INKA studija prepustio inicijativu i dao punu slobodu u procesu oblikovanja njegovih osnovnih smernica.

Kosina krova, koji asocira na tradicionalno graditeljstvo, prati pad terena, pa se objekat u oblikovnom smislu nenametljivo utapa u teren.

Dobijeni rezultat je na vrhunskom nivou iskazao simbiozu između modernih oblikovanih elemenata i prostornih obrazaca, koji su odraz savremenog života u skladu sa prirodom. Dakle, iako oblikovana u modernoj formi, ona se u svakom pogledu uklapa u svoje okruženje.

Položaj parcele i orijentacija kuće uslovili su u najvećoj meri i njeno oblikovanje. Kosina krova, koji asocira na tradicionalno graditeljstvo, prati pad terena, pa se objekat u oblikovnom smislu nenametljivo utapa u teren.

Veliki stakleni otvori mogu se zatvoriti kliznim žaluzinama, koje su obložene istovetnim segmentima paljenog ariša sa fasadne opne.

Kuća se na dve strane otvara ka dvorištu, gde se kao primarna prostorna veza nameće čelična konstrukcija trema, koji linijski prati i vizuelno produžava kuću ka bazenu. Veliki stakleni otvori ukazuju na naglasak ka povezivanju enterijera sa spoljnim okruženjem, ali se oni mogu zatvoriti kliznim žaluzinama, koje su obložene istovetnim segmentima paljenog ariša sa fasadne opne.

Potpuno zatvorena, kuća postaje minimalistički oblikovana skulptura u prostoru. Kreativnost iskazana u projektovanju arhitekture, konceptom prati dizajn enterijera, u kojem se uklapaju pročišćenost minimalističkih linija, sa funkcionalnom strukturom ambijenta kuće namenjene za odmor i relaksaciju.

Konzolna kuća: DIY projekat Filipa Jelića

Još jedan objekat, koji je privukao veliku pažnju publike, jeste Konzolna kuća izgrađena takođe 2023. godine od strane arhitekte Filipa Jelića. Osim što je projektovao ovaj nesvakidašnji objekat, on ga je i svojeručno izveo, jer je vremenom projektujući i gradeći prethodne kuće, ovladao neophodnim zanatima i veštinama u graditeljstvu.

I kao što autor kuće prkosi savremenom načinu života, u kojem nije popularno da jedan intelektualac poseduje manuelne veštine zanatlije, tako i njegova kuća svojom formom prkosi morfologiji terena, pa izgleda kao drvena greda zabijena u padinu brda. Ova forma je u najvećoj meri diktirala i konstruktivni sklop, a samim tim i funkcionalnu strukturu objekta.

Fasada kuće je izvedena od osušene nutovane borove daske, postavljene na štafne, ispod kojih se nalazi izolacioni stiropor, zaštićen lepkom i mrežicom.

Konstrukcija je izvedena u armiranom betonu, gde je zbog statičkog opterećenja i sigurnosti objekta primenjeno armiranje kao u mostogradnji. Polovina kuće je ukopana i oslanja se na tlo, a druga polovina se nadnosi nad terenom i oslanja na jedan stub, koji je omogućio i konzolni prepust od dodatnih tri metra.

Kuća svojom formom deluje kao da je majstor izdubio jednu veliku drvenu gredu, a zapravo je objekat izveden u masivu, od armiranog betona i pune opeke, na koju je aplicirana drvena fasada. Fasada kuće je izvedena od osušene nutovane borove daske, postavljene na štafne, ispod kojih se nalazi izolacioni stiropor, zaštićen lepkom i mrežicom.

Enterijer je prozračan, zahvaljujući velikim staklenim otvorima, ali i glavnoj terasi, kao centralnom motivu arhitektonske kompozicije.

Iako poseduje ravan krov, on je temeljno zaštićen kondorom kao tradicionalnim sistemom hidroizolacije. Funkcionalnost kuće je na zavidnom nivou, na šta ukazuje i postojanje četiri izlaza, čime je komunikacija sa prirodom veoma naglašena.

Struktura unutrašnjeg prostora je veoma jednostavna i praktična, a u njemu takođe dominiraju drveni motivi, od vidljivih plafonskih greda, do kuhinje koja je u potpunosti izvedena u drvenim pločama. Enterijer je prozračan, zahvaljujući velikim staklenim otvorima, ali i glavnoj terasi, kao centralnom motivu arhitektonske kompozicije.

O ovoj kući portal Gradnja je snimio emisiju koju možete pogledati ovde:

Od lameliranog drveta do CLT konstrukcija

Iako je drvo u domaćoj arhitekturi najčešće zastupljeno na kućama i vikendicama, poslednjih godina pojavljuju se i javni objekti na kojima ono dobija značajnu konstruktivnu ulogu. Jedan od takvih primera je nova fiskulturna sala Gimnazije „Laza Kostić“ u Novom Sadu, završena prema projektu novosadskog studija DBA.

Kompletna hala izvedena je sistemom lepljenih lameliranih nosača koji objedinjuju krovnu i fasadnu konstrukciju. Umesto da ostanu skriveni, drveni elementi naglašeni su kao važan deo arhitektonskog izraza, posebno kroz centralni ovalni stub iz kojeg se konstrukcija grana u formi svojevrsne „drvene ruže“. Time je objekat dobio prepoznatljiv identitet, ali i pokazao da drvo u domaćoj arhitekturi može imati znatno ozbiljniju ulogu od fasadne obloge.

Paralelno sa realizacijom ovakvih projekata u Srbiji, domaći inženjeri sve su prisutniji i na međunarodnom tržištu savremenih drvenih konstrukcija. Beogradska kompanija Acetra, osnovana 2008. godine, specijalizovana je za njihovo projektovanje i inženjersku razradu, sa posebnim fokusom na unakrsno lamelirano drvo (CLT) i njegovu primenu u visokogradnji.

Tokom gotovo dve decenije rada, Acetra je učestvovala u razvoju različitih tipologija – od višespratnih stambenih i poslovnih objekata do škola, hotela, sportskih hala i drugih javnih zgrada. Takvi projekti zasnivaju se na poznavanju ponašanja savremenih drvenih konstrukcija, ali i na preciznom usklađivanju arhitektonskih zamisli sa zahtevima proizvodnje i izvođenja.

Savremeni sistemi od lameliranog i unakrsno lameliranog drveta omogućavaju njegovu primenu i na objektima znatno većih dimenzija i složenosti.

U radu ove internacionalno aktivne kompanije posebno mesto imaju principi cirkularnosti, racionalne upotrebe materijala i smanjenja emisije CO₂. Njeni projekti pokazuju da drvo više nije rezervisano samo za porodične kuće i manje objekte, već postaje ravnopravan konstruktivni materijal u savremenoj visokogradnji.

Modernost ne isključuje prirodne materijale

Sve češća upotreba drveta u savremenoj arhitekturi pokazuje da arhitekte prepoznaju sve izraženiju potrebu čoveka za povezivanjem s prirodom i prijatnošću koju pružaju prirodni materijali.

Naravno, nemaju svi klijenti istovetne potrebe po pitanju uređenja svog stambenog ili poslovnog ambijenta, ali je činjenica da se drvo na velika vrata vratilo na arhitektonsku scenu i time dokazalo da modernost projekata ne isključuje upotrebu prirodnih materijala.

Nadamo se novim zanimljivim arhitektonskim ostvarenjima od drveta, ali ne samo kućama i vikendicama, već i ponekoj javnom ili poslovnom objektu, što bi bio vredan iskorak ne samo za naše arhitekte već pre svega za večito nepoverljive investitore.