Od najmanjeg do najvećeg apoena, na novčanicama evra prikazane su građevine različitih istorijskih epoha – koje zapravo ne postoje.

Kao što je arhitektura u prostorno-vizuelnom smislu ogledalo jednog društva, tako je i novac u ekonomskom smislu lice i naličje moći jedne države. Vekovima se moć neke imperije ili koje druge manje države, očitavala na novcu. Nije važno da li su u pitanju bili dinari, dukati, solidi, krune ili florini, oduvek se gledao oblik, veličina, težina i naravno primesa drugih metala koju bi neki zlatnik ili srebrnjak posedovao. Kada bi carstva zapadala u krizu dolazilo bi do inflacije, odnosno, kovalo se više novca, ali slabijeg kvaliteta.

Slabiji kvalitet izrade odnosio se na umetničku obradu likova vladara ili heraldičkih motiva (grbova države ili plemićkih porodica), ali pre svega na strukturu metala, to jest, primesa obično bakra ili kojeg drugog manje plemenitog metala u zlatnicima ili srebrnjacima. Ove informacije su od presudnog značaja, najpre arheolozima, a zatim i kolekcionarima (numizmatičarima), koji samo na prvi pogled nekog novčića mogu da kažu u kakvom stanju se nalazila neka država u prošlosti.

Dolazak papirnog novca i dizajn kao merilo moći

Sve ovo počinje da važi i dolaskom papirnog novca, koji od polovine 19. veka sve više počinje da zamenjuje metalni novac, to jest, da njegovu vrednost određuje pokriće u zlatu. Na kraju je i pravilo pokrića zlatnim rezervama prestalo da se uzima kao vrednost neke novčane valute, naročito nakon ranih 70-ih godina prošlog veka, kada je dogovoreno da sve aktivnosti kupoprodaje nafte i njenih prerađevina moraju biti izvršene u američkim dolarima (petrodolar). Time je vrednost američkog dolara svedena na njegovu potražnju, to jest, da je on postao de fakto bezvredni papir, što i govori kvalitet papira, štampe i lakoće kopiranja ove valute.

Druge države nisu mogle da priušte sebi takav luksuz, pa je snaga njihovih valuta imala koliko-toliko realno pokriće u zlatu, a finansijska moć tih država iskazivala se kroz dizajn novčanica. Naravno, najuređenije države i dalje prednjače u ovakvim stvarima, kao što su Švajcarska i Kanada, čiji novac po dizajnu, ali i tehničkim karakteristikama predstavlja najsigurnije valute.

Posebna poslastica za arhitekte, uvek je bilo prisustvo arhitekata ili njihovih poznatih ostvarenja na novčanicama neke države.

Pored sigurnosnih mera, jednu od bitnih uloga ima i dizajn samih novčanica. Na njima su obično poznate ličnosti iz političke, naučne ili kulturne istorije jedne države, što je bila uobičajena praksa za gotovo sve evropske države. Posebna poslastica za arhitekte i druge proučavaoce i ljubitelje arhitekture, uvek je bilo prisustvo arhitekata ili njihovih poznatih ostvarenja na novčanicama neke države. Austrijanci su u jednom trenutku imali Ota Vagnera, Škoti Čarlsa Mekintoša, Turci Mimara Sinana, Francuzi Gustava Ajfela, Nemci Baltazara Nojmana, a Italijani Đan Lorenca Berninija.

Trenutno, najznačajnija valuta s likom nekog arhitekte je svakako švajcarski franak, koji na novčanici od 10 apoena ima lik Le Korbizjea. Pored likova ovih glasovitih imena uvek bi se našao i detalj neke njihove poznate građevine ili neki predmet koji se koristio u građevinsko-arhitektonskoj struci, koji je dodatno isticao osobu i njenu delatnost, što je dosta značilo osobama koje bi se prvi put susrele s tim novcem.

Baltazar Nojman na marki
Baltazar Nojman na marki
Oto Vagner na šilingu
Oto Vagner na šilingu
Čarls Mekintoš na funti
Čarls Mekintoš na funti
Bernini na liri
Bernini na liri
Le Korbizje na aktuelnom švajcarskom franku
Le Korbizje na aktuelnom švajcarskom franku

Evro poziva na otvorenost i povezivanje

Sve ovo se menja usvajanjem i štampom evra, kao zajedničke valute ujedinjene Evrope. Nisu sve države koje su pristupile EU dobile pravo korišćenja ove valute, ali je veći deo evropskih država morao da povuče svoje matične valute i u opticaj pusti zajednički EU novac.

Kao i svi segmenti ujedinjavanja Starog kontinenta, proces unificiranja i u neku ruku izjednačavanja između članica tekao je veoma sporo i ne uvek s jednakim uspehom. Najviše problema pojavilo se na privredno-ekonomskom polju, nešto manje na vojnom, a ponajviše na polju edukacije, gde ni danas stručnjaci nisu uspeli da napišu „pomirljivu“ istoriju EU (jer je to možda i nemoguće). Kulturološki identiteti ponekad deluju nepremostivo, ali su ove razlike nekako uspešno prevaziđene na polju vizuelnog identiteta novca.

Zajednička valuta – evro, dobila je zanimljivi istorijsko-umetničko-sociološki koncept. Od najmanjeg do najvećeg apoena, na novčanicama su prikazane građevine različitih istorijskih epoha, u vidu otvorenih vrata, portala ili prozora, a na poleđini svake od tih novčanica prikazani su mostovi iz odgovarajućih epoha. Tako je na 5€ prikazan antički period, na 10€ i 20€ rani (romanički) i kasni (gotski) srednji vek, na 50€ je prikazana renesansa, na 100€ epoha baroka i rokokoa, na 200€ period od industrijske revolucije do ar-nuvoa, a na 500€ savremen period u kojem živimo. Veoma zanimljiv koncept, gde se značenje aversa ogleda u otvorenosti i dobrodošlici prema novim ljudima i idejama, a značenje reversa aludira na povezanost između članica.

Na prednjoj strani evra uvek su otvorena vrata i portal...
Na prednjoj strani evra uvek su otvorena vrata i portal...
... a na zadnjoj strani most.
... a na zadnjoj strani most.

Nijedan portal, vrata niti prozor na prednjoj strani, kao ni mostovi na poleđinama novčanica evra, uopšte ne postoje.

Pored ovih poruka, evro novčanice šalju još jednu, donekle skrivenu poruku. U razgovoru sa kolegom arheologom, Adamom Crnobrnjom, stručnjakom zaduženim za numizmatičku kolekciju Narodnog muzeja, uvideli smo još jednu osobinu motiva koji se pojavljuju na novčanicama. Svi portali, vrata i prozori, kao i mostovi na poleđinama, uopšte ne postoje! Autori novčanica su u dizajniranju motiva koristili realne uzore, ali su ih izmenili taman toliko da ni za jedan od njih ne može da se kaže da postoji u stvarnosti.

Postoji nekoliko razloga zašto je ovo učinjeno. Na prvom mestu upravo iz već spomenutog unificiranja i izjednačavanja, kako se neka država ne bi osetila privilegovano ili uvređeno zbog izvesnog motiva koji bi bio prikazan. Naročito ako se zna da neke države, po nepisanom pravilu povezuju s antikom i renesansom, dok su druge ostale upamćene po srednjevekovnom razdoblju. Kako ne bi dolazilo do ovakvih stereotipizacija, primenjeni su izmišljeni motivi koji ne mogu da se dovedu u kontakt ni sa jednom kulturom, to jest, državom.

Nikad pušteni realni Rijalto

S druge strane, ovo nosi onaj negativni, evroskeptični prizvuk, da je EU veštačka, na silu izgrađena, državna tvorevina i da su ovo predstave imaginarne zajedničke evropske kulture. Postoji inicijalna novčanica, u vrednosti od 1.000€, koja nikada nije puštena u štampu, a koja je poslužila kao uzor za dizajn drugih banknota, na kojoj je prikazana realna arhitektura – most Rijalto u Veneciji. Da li je ovako moglo da se pristupi i na drugim novčanicama? Možda, ali bi najverovatnije birokratski EU sistem godinama odlučivao koji motivi bi predstavljali koju državu i na kojim novčanicama bi se oni pojavili. Već vidimo da se Italiji ne bi dopalo da se njeni motivi nađu na novčanici od 100€, a nemački na novčanici od 500€…

Inicijalna verzija novčanice od 1.000 evra, s pravim mostom – Rijalto u Veneciji. Nikad nije zaživela…

Norveški primer

Možda je najbolje okrenuti se jednom potpuno drugačijem pristupu, kakav je primenila Norveška. Oni su od 1. novembra 2018, po dizajnu renomiranog arhitektonskog biroa Snohetta, na svoje novčanice stavili motive predmeta i prirode, koji su osobeni za njihovu državu i njihov način života. Međutim, ova skandinavska zemlja će možda otići i korak dalje i postati prva država u svetu koja će ukinuti papirni i metalni novac. Imaginarne bit-valute su nešto što je izgleda neminovno, ali ne nužno i najbolje rešenje za svet novca i finansijskih transakcija.

Nove krune, po dizajnu biroa Snohetta, su možda poslednja verzija papirnog novca u Norveškoj

Kad ste već ovde…