Dispanzer „Morava“ (1930-1931) u Visokim Tatrama, arhitekta Bohuslav Fuks
Arhitektura

Arhitektura plućnih dispanzera – istorija jedne bolesti

Čovečanstvo prolazi kroz slične nedoumice i nepoznanice u lečenju koronavirusa, baš kao što je tuberkuloza to vekovima bila. Evo kako je arhitektura davala odgovore!

Pandemija Covid-19, odnosno koronavirusa koji za posledicu ima teško plućno oboljenje, naterala nas je da se pozabavimo tematikom bolničke arhitekture. Tačnije arhitekturom plućnih, tj. tuberkuloznih dispanzera koji su kao posebni objekti više od pet decenija zidani širom sveta, za bolest koja je polovinom 20. veka bila veoma zarazna i smrtonosna.

Tada se na pronalazak leka čekalo više decenija, a jedinu utehu za lečenje bolesnika pružala je arhitektura koja je razvojem istraživanja ove podmukle bolesti, postepeno unapređivala svoje polje delovanja. Bolnice i lečilišta su vremenom oblikovana isključivo za potrebe lečenja tuberkuloze što je podrazumevalo njihov specifični oblik, strukturu i prostornu orijentaciju. U našoj državi su ova istraživanja stigla tek nakon Drugog svetskog rata, kada ubrzano kreće izgradnja tuberkuloznih dispanzera širom Socijalističke Jugoslavije.

Tuberkuloza je veoma zarazna bolest (i dalje nije iskorenjena u našoj državi, pri čemu je Srbija u vrhu evropskih država po broju obolelih), koja godišnje odnese preko dva miliona života, čime se pozicionira kao druga najsmrtonosnija bolest iza AIDS-a.

Antituberkulozni dispanzeri u Francuskoj 30-ih godina

Počelo se sa izgradnjom lečilišta u planinskim regijama i u blizini termalnih banja sa arhitekturom koju su karakterisale velike terase.

Njeno poreklo staro je koliko i ljudska civilizacija (preko 17.000 godina), ali je kao posebna bolest izolovana i imenovana u prvoj polovini 19. veka. Od tada započinje i njeno lečenje, uslovno rečeno, jer to nije bilo u biti lečenje već samo zalečenje, a u većem broju slučajeva samo odlaganje smrtnog ishoda. Lekari su već tada utvrdili da se tegobe plućnih bolesti, pa i tuberkuloze, ublažuju izlaganjem svežem vazduhu i sunčanju, pa su shodno tome počeli i da tretiraju obolele.

Počelo se sa izgradnjom lečilišta u planinskim regijama i u blizini termalnih banja sa specifičnom arhitekturom ovih dispanzera, koje su karakterisale velike terase, na kojima su izvlačeni kreveti bolesnika, kako bi oni tokom većeg dela dana bili direktno izloženi suncu.

I pored ovakvog načina lečenja, tuberkuloza je odnosila jako puno života. Po statistici iz međuratnog perioda, kada je neposredno pred otkriće leka, tuberkuloza je u slučaju Francuske godišnje odnosila oko 10.000 života, dok je ukupna brojka zaraženih iznosila preko 700.000 ljudi. Situacija u Kraljevini SHS/Jugoslaviji nije bila ništa bolja, gde je tuberkuloza odnosila gotovo isti broj života kao i malarija. I pored ovoga, država nije imala konkretnu strategiju borbe protiv ove bolesti, jer je to tada bila bolest „siromašnih i gladnih“, čija zdravstvena zaštita nije bila važnija od unutrašnjih i spoljnih političkih i ekonomskih problema.

Arhitektura međuratnih dispanzera u Evropi

Kako su lekarska istraživanja iz prethodnih decenija ustanovila tada jedin moguć način lečenja tuberkuloze, arhitekte su u skladu sa istim projektovali specijalizovana lečilišta. Ona dosežu najnapredniji nivo onoga trenutka kada moderna arhitektura (internacionalni stil i ar deko) počinje da se prepoznaje kao najpodesnija zbog svoje funkcionalnosti i praktičnosti izgradnje.

Širom Evrope počinju da niču specijalizovani dispanzeri, najviše u izolovanim planinskim regijama Francuske i Nemačke, kao i u mnogobrojnim banjskim lečilištima Čehoslovačke. Zajedničke osobine svih ovih kompleksa bile su kompletna izolovanost objekata, veliki trakasti prozori zarad bolje osunčanosti i prozračnosti i karakteristične velike terase, na kojima su bolesnici provodili veći deo sunčanih dana.

U projektovanju ovakvih specijalizovanih objekata posebno su se istakle čehoslovačke arhitekte Jaromir Krajcar, sa dispanzerom „Mahnak“ u gradu Trepčijanske Teplice (1930-1932) i Bohuslav Fuks, sa dispanzerom „Morava“ u mestu Tatranska Lomnica (1930-1931).

Dispanzer „Mahnak“ u gradu Trepčijanske Teplice (1930-1932) po projektu arhitekte Jaromira Krajcara

Paimio: Najpoznatije rešenje

Naravno, najpoznatije i najbolje arhitektonsko rešenje jednog tuberkuloznog dispanzera međuratnog, ali i kasnijih perioda, pripada onom kraj finskog mesta Paimio (1929. – 1933), delo arhitekte Alvara Alta. Zgrada ovog lečilišta ima veoma neobičan plan osnove, tj. nekoliko krakova/traktova, svaki sa zasebnom funkcijom. Samim tim, svaka od funkcija zahteva i posebnu orijentaciju prema određenoj strani sveta, pa su shodno tome sobe sa pacijentima okrenute ka istoku i jugoistoku, kako bi bile najviše osunčane.

Osnova dispanzer „Paimio“

Svojevremeno najbolje arhitektonsko rešenje jednog tuberkuloznog dispanzera dao je arhitekta Alvar Alto.

Zgrada poseduje i velike trakaste prozore, zbog prozračnosti soba, kao i nekoliko vrsta terasa, od običnih za povremeni boravak, do prostranih, specijalizovanih za postavljenje kreveta sa bolesnicima. Novina u zgradi su bili sistemi vertikalnih komunikacija, od stepenica različitih namena do specijalno projektovanih bolničkih liftova. Arhitektura je u duhu internacionalne moderne, sa primesom ekspresionizma, jednostavnih linija i elegantne forme, koja se može porediti sa estetikom jednog luksuznog hotela.

Situacija u Kraljevini SHS/Jugoslaviji po pitanju tuberkuloznih dispanzera je bila više nego tragična. Beograd kao prestonica sam nije imao specijaliozovanu bolnicu za lečenje tuberkuloznih bolesnika, već su se oni lečili isključivo na specijalizovanim klinikama unutar opštih bolnica, tačnije tu bi im davana dijagnoza i ležali bi najteži slučajevi. Prvi tuberkulozni dispanzer Beograd dobija tek 1935. godine i to na ličnu inicijativu i zalaganje tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Ne zna se pouzdano kako je izgledao ovaj objekat, koji je oštećen tokom Drugog svetskog rata, ubrzo i potpuno uklonjen, a nalazio se u blizini današnjeg Gradskog zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu.

Arhitektura posleratnih dispanzera u SFR Jugoslaviji

Nakon Drugog svetskog rata i pronalaska antituberkuloznih antibiotika, lečenje ove opake bolesti postaje daleko lakše. Državni vrh FNR Jugoslavije uviđa da se mora učiti na greškama njihovih političkih prethodnika, te uskoro sprovodi masovne preglede širom države.

Pored pregleda u bolnicama i ambulantama, država izrađuje improvizovane mobilne ambulante, prepravljajući nekoliko desetina autobusa, sa kojima obilazi udaljena sela i varoši u kojima nije bilo stručnjaka za plućne bolesti.

Naredni korak bila je izgradnja antituberkuloznih dispanzera, kada već početkom 50-ih godina gotovo svaka urbana sredina dobija jednu ovakvo lečilište. Veći gradovi poput Beograda, Zagreba i Sarajeva uskoro dobijaju nekoliko ovakvih institucija, a njihova izgradnja bila je poverena arhitekatama koji su se specijalizovali za ovakav tip javnih objekata.

Arhitekta sa najvećim iskustvom u projektovanju bolnica, koji je isti predmet predavao i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio je prof. Stanko Kliska. Arhitekt Kliska svoju karijeru započinje u međuratnoj Jugoslaviji, projektujući bolnice u današnjoj Hrvatskoj. Bolnica u Sisku (1930), Bolnica u Sušaku (sa dispanzerom za plućne bolesti, 1931) i Bolnica na Rebru u Zagrebu (1934-1941), bila su njegova rana kapitalna ostvarenja iz oblasti arhitekture zdravstvenih objekata.

Bolnica u Sušaku (sa dispanzerom za plućne bolesti, 1931); arhitekta Stanko Kliska

Arhitekta sa najvećim iskustvom u projektovanju bolnica, koji je isti predmet predavao i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio je Stanko Kliska.

Nakon Drugog svetskog rata, arhitekta Kliska se seli u Beograd, gde najpre dobija mesto u projektantskom zavodu „Jugoprojekt“, gde osniva poseban biro za projektovanje zdravstvenih ustanova. Već tada biva angažovan na projektovanju značajnih bolničkih kompleksa, među kojima se nalaze i bolnice i dispanzeri za plućne bolesti.

Tri godine kasnije, 1950. godine, zapošljava se na Arhitektonskom fakultetu na predmetu „Projektovanje zdravstvenih zgrada“, na kojem drži predavanja sve do svoje smrti. Objavio je veliki broj naučnih radova na temu projektovanja bolnica i drugih zdravstvenih objekata, koje objavljuje u stručnim, ali i u medicinskim časopisima, što je daleko značajnije za zajedničko napredovanje arhitektonskih i zdravstvenih istraživanja. Autor je knjige „Bolnica“ i udžbenika „Zdravstvena stanica i dom zdravlja“, koji su i dalje gotovo neprevaziđeni u stručnoj literaturi.

Milorad Pantović i bolnica u Mladenovcu

Na iskustvima Stanka Kliske učio je i arhitekta Milorad Pantović, kojeg znamo kao autora kompleksa Beogradskog sajma. Milorad Pantović je bio predratni kadar Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i saradnik arhitekte Le Korbizjea. Posle rata biva skrajnut kao profesor na fakultetu, ali i tada nastvalja sa radom, pre svega na projektovanju javnih objekata, među kojima su bili i zdravstveni objekti i lečilišta.

Kao uzorni primer arhitekture antituberkuloznih dispanzera može se uzeti objekat izgrađen u Mladenovcu (1953), čiji autor je upravo arhitekta Pantović. Projekat nije zasnovan samo na iskustvima domaćih stručnjaka, poput arhitekte Kliske, već i ličnih Pantovićevih, dok je radio u projektnom birou arhitekte Korbizjea, u kojem su se svakako projektovali i objekti zdravstvene zaštite.

Dispanzer u Mladenovcu (1953), arhitekta Milorad Pantović

Zgrada je izmeštena izvan grada, na brdu iznad Mladenovca, okružena šumom i uvek izložena strujanju svežeg vazduha.

Može se reći da je zgrada antituberkuloznog dispanzera u Mladenovcu jedan jednostavan, tipski objekat, sličan mnogobrojnim koji su tih godina projektovani širom FNR Jugoslavije, ali i kao takav zavređuje pažnju za bazičnom analizom. Za početak, karakteriše ga funkcionalnost, glavna odlika svih objekata projektovanih od strane arhitekata modernista. Sa druge strane, u njemu su sadržani svi uslovi za projektovanje neke bolničke ustanove u kojoj se leče plućni i tuberkulozni bolesnici.

Zgrada je izmeštena izvan grada, na brdu iznad Mladenovca, okružena šumom i uvek izložena strujanju svežeg vazduha. Bolničke sobe su orijentisane tako da tokom dana budu što više osunčane, a svaka od njih poseduje prostranu terasu, namenjenu dnevnom boravku bolesnika. Terase više nisu tako velike, kao na međuratnim dispanzerima, jer je već tada bilo utvrđeno da ležanje bolesnika na suncu nije toliko efektno koliko terapija antibioticima. Što se tiče arhitekture, ona je jednostavna, bez suvišne dekoracije, proizašla pre svega iz funkcije samog objekta.

Nakon nekoliko decenija lečenja i prevencije protiv tuberkuloze, na stotine ovakvih objekata je ugašeno. Mnogi su, kao mladenovački, pretvoreni u bolnice opšteg tipa, drugi su jednostavno napušteni, a iako na njima odavno nema natpisa, mogu se prepoznati po svojim pozicijama na periferijama ili izvan gradova i mnoštva terasa na jednoj ili više fasada, koje je svaka soba morala da poseduje. Neki privatni investitori su razmišljali da otkupe ove objekte i izvrše prenamenu u hotele (lokacija, raspored prostora i orjentacija soba su gotovo idealni za tu svrhu), ali postoji problem nepoverenja u potpunu čistoću prostora i uništenja preostalih bakterija, koje se u ovakvim zgradama zadržavaju i nakon dezinfekcija (u svetu se iz ovih razloga bolnice ruše i zidaju nove). Iz tih razloga, ne zna se pouzdano sudbina ovih objekata.

Vredna iskustva

Možda je tuberkuloza po mnogima prevaziđena bolest (iako je opasnost od iste i dalje prisutna), ali nije loše evocirati razmišljanja o jednoj takvoj bolesti, koja se slično prenosi kao i koronavirus, koji takođe napada i oštećuje pluća. Sa druge strane, čovečanstvo prolazi kroz slične nedoumice i nepoznanice u lečenju ovog opasnog i za sada smrtonosnog virusa, baš kao što je tuberkuloza to vekovima bila. Nikada se ne zna, možda nam ova iskustva budu od koristi i stručnjake navedu na put kojim će se doći do izvesnih odgovora.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

4 komentara

  1. Anton

    Đe je Macura?

  2. Dragan Markovich

    Zanimljiv tekst i lepo napisan.

  3. Mladen

    Bravo, odlican clanak, cak me je naterao da na google sv nadjem bolnicu u Susku. Neverovatno, istovetna je i danas. Sa izuztekom kamene fasade

  4. Elena

    Tužan ali odličan tekst na žalost, danas ponovo aktuelan zbog koronavirusa. U Sremskoj Kamenici, u šumovitom delu Fruške gore, postojao je institut a i sad postoji, za plucne bolesti, naravno renoviran i osavremenjen.

Ostavite odgovor na Anton Odustani od odgovora

Obavezna polja *