Boris Podreka: Deltu reke pretvoriti u more

Arhitektonska izložba koju možete pogledati do 15. marta 2025. godine ne uključuje samo klasične prikaze projekata, već i arhivske materijale koji do sada nisu bili prikazani.

U Kulturnom centru Rog u Ljubljani 31. januara otvorena je izložba Pretvoriti deltu reke u more, Borisa Podreke (Podrecca) harizmatičnog bečkog arhitekte, predavača i promotora arhitekture, poreklom sa ovih prostora.

Ovaj poetičan, filozofski i naizgled apsurdan naslov uzet je iz intervjua koji je s njim uradila Vera Grimer (Grimmer) za prvi broj zagrebačkog arhitektonskog časopisa Oris, 1998: U arhitekturi je konfrontacija sa stvarnošću mnogo konkretnija (nego u umetnosti) i to je pravi eros arhitekture: pretvoriti deltu reke u more.

Ovom izložbom na kojoj je hronološki prikazano 85 projekata, Podreka je proslavio svoj 85. rođendan (30. januar 1940, Beograd). Kroz radove se može pratiti razvoj, graditeljsko i arhitektonsko sazrevanje jednog od najzanimljivijih evropskih autora.

Ima tu projekata sa autorskih izložbi, radova iz ranog perioda, kao i onih za mnoge evropske gradove, posebno one u Sloveniji od kojih neki imaju kultni status: obnova Tartinijevog trga u Piranu, galerija DESSA (prva arhitektonska galerija u Ljubljani), bar Platana u Ljubljani, vinski podrum Brič, Medicinski fakultet u Mariboru, ljubljanska Vila Urbana i Žitni most u Ljubljani, kao i neki nerealizovani projekti.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Boris Podreka u Beogradu: Putuj sa mnom

Otkrio je svetu fascinantnu produkciju autora koji se ni danas ne može svrstati ni u jedan pravac, a čije delo ne zaostaje za velikim evropskim graditeljima tog doba.

Boris Podreka je imao veliki uticaj na slovenačke arhitekte i to ne samo svojim projektima i realizacijama, već i promocijom. On je međunarodnoj sceni, 1986, predstavio danas poznatog slovenačkog arhitektu Jožeta Plečnika velikom reprezentativnom retrospektivnom izložbom u pariskom Boburu (Beaubourg).

Otkrio je svetu fascinantnu produkciju autora koji se ni danas ne može svrstati ni u jedan pravac, a čije delo ne zaostaje za velikim evropskim graditeljima tog doba. Izložba je potom, u nešto smanjenom obimu, preseljena u Ljubljanu, na Gospodarsko razstavišče.

Bila je to prilika da se i jugoslovenska publika, posebno ona iz drugih republika, upozna sa dometima velikana o kojem se do tada znalo najviše u Sloveniji i Hrvatskoj, ali i to uglavnom u uskim stručnim krugovima.

Boris Podreka govori sedam jezika, a jako dobro zna ove naše regionalne, pa u Beogradu govori ekavicom, u Zagrebu ijekavicom, a u Ljubljani slovenački.

Osamdesetih godina prošlog veka bio je redovni posetilac i učesnik (a na svoj način i organizator, zajedno sa Vojtehom Ravnikarom i Brankom Silađinom), Piranskih dana arhitekture. Zahvaljujući njemu, mnoge tadašnje svetske zvezde dolazile su u mali primorski Piran i govorile o arhitekturi jugoslovenskim arhitektima i studentima.

Mnogi slovenački arhitekti srednje generacije smatraju da je on slovenačkoj sceni dao samosvest, zbog njega ih se dosta i opredelilo za taj poziv, a među njima je, kako sam kaže, i Rok Žnidaršič, danas glavni arhitekta Ljubljane.

Boris Podreka govori sedam jezika, a jako dobro zna ove naše regionalne, pa u Beogradu govori ekavicom, u Zagrebu ijekavicom, a u Ljubljani slovenački. Ubacuje uvek i pokoju italijansku ili nemačku reč, što njegovom iskazu samo dodaje na šarmu i zavodljivosti. Pred otvaranje izložbe održao je skoro dvosatno predavanje o svom radu pred prepunom salom u kojoj se i stajalo.

Enigmatični naslov izložbe

Kustos izložbe Timotej Jevšenak je mesecima tokom pripreme izložbe bio u direktnom i bliskom kontaktu sa Podrekom. Kaže da su se vrlo brzo uklopili, da su prešli na ti i da su lako rešavali nesporazume. Svaki detalj postavke precizno je i minuciozno izveden, pa je tako smišljen i sam naslov izložbe koji deluje enigmatično:

„Naslov se može činiti pomalo mističnim i poetičnim, ali ne zbog estetskog efekta. U toj jednoj rečenici zapravo je sažeta suština Borisovog načina razmišljanja i njegovog istraživačkog pristupa. Njegovi stavovi oblikovani su kroz decenije stvaranja i promišljanja. Vidi se to u brojnim intervjuima i razgovorima, a zaključio sam i iz mnogobrojnih ličnih susreta s njim u Beču, baš kao i iz više od 200 stranica arhivskih zapisa razgovora iz različitih perioda, koje sam pročitao.

“On često naglašava da arhitektura nije samo umetnost, već i odgovorna praksa koja oblikuje realnost, te da nije utopista, već realista. Ovaj naslov odražava njegovo uverenje da arhitekta ne samo da stvara, već i preoblikuje i nadograđuje postojeće prostorne datosti, aktivno učestvujući u oblikovanju društva i preuzimajući veliku odgovornost za taj proces“.

Kako Boris Podreka ima jako veliki opus, dešavalo se da ga podsetim na neki zanimljiv projekat na koji je gotovo zaboravio.

Koliko dugo ste radili na pripremi izložbe? Išli ste u Beč… razgovarali…

Intenzivna saradnja trajala je od početka septembra prošle godine pa sve do otvaranja izložbe. Sve to vreme bili smo u stalnom, gotovo svakodnevnom kontaktu telefonom. Usklađivali smo naše i njegove želje, kao i izbor materijala za izložbu i sadržaj velikog kataloga. Kako ima jako veliki opus, dešavalo se da ga podsetim na neki zanimljiv projekat na koji je gotovo zaboravio.

Upravo je to bio i jedan od ciljeva izložbe – prvi put javnosti prikazati najširi presek njegovog rada, od ranih projekata, kao što su: Atina 2001 (GUP Atine, urađen 1974), L’Oréal Studio za istraživanje boja i zdravlja u Beču, 1980, Neuropsihološki institut Palais Starhemberg (1982), koji je inače na „pikantnoj“ lokaciji u samom centru Beča, pa se na otvaranju sakupio sav bečki krem, Obnova bečke vile Vojcsik i paviljona GGK u njenoj bašti… i sve do najnovijih realizacija.

Ove bečke realizacije iz osamdesetih godina prošlog veka su ga zapravo postavile na međunarodnu scenu arhitekture. Izlagao je na prvom venecijanskom arhitektonskom bijenalu La presenza del passato, 1980. Ispričao nam je kako je Portogezi (Paolo Portoghesi) šetao Bečom i baš je naišao kada su majstori unosili u zgradu stare berze neke elemente za L’Oreal, pa se zapričao s njima i pitao ih je šta se to radi, koji je to projekat i ušao je da vidi, pa se oduševio.

Postavka, nadamo se, suptilno odražava Podrekinu arhitektonsku misao, u kojoj se preciznost, teorija i poetičnost neprestano prepliću.

U njegovom ateljeu u Beču bio sam više puta sa koleginicom koautorkom izložbe Katarinom Čakš i dizajnerima Domenom Ermencom i Evom Popit. Svaka poseta trajala je po nekoliko dana. Razgovarali smo dugo i detaljno uz precizno proučavanje arhive. Od neprocenjive važnosti bilo je angažovanje njegovog arhiviste Mihaela Grosmana (Michael Grossmann), a reč je o izuzetno obimnoj građi.

Ova izložba ne uključuje samo klasične prikaze projekata, već i arhivske materijale koji do sada nisu bili prikazani. Zajedno smo detaljno istražili njegov bogati arhiv, pa smo i digitalizovali mnoge dijapozitive, crteže, skice i druge dokumente. Iako je ovo već njegova 21. izložba, mnogi materijali su prvi put predstavljeni javnosti.

Želeli smo da se izložba razlikuje od njegovih prethodnih postavki, kako u sadržajnom, tako i u prostornom smislu. Postavka u Centru Rog koncipirana je kao dinamičan potez koji odgovara longitudinalnom prostoru u kojem se nalazi. Pri tome se oslanja na teoriju Gotfrida (Gottfried) Sempera, koju Boris Podreka veoma poštuje.

Struktura postavke zasniva se na metafori semperijanskog čvora kao simbola isprepletanosti, povezivanja i nosivosti, kako u arhitekturi, tako i u sadržajnom pristupu izložbi. Postavka, nadamo se, suptilno odražava Podrekinu arhitektonsku misao, u kojoj se preciznost, teorija i poetičnost neprestano prepliću.

Dragoceni susreti s arhitektima starijih generacija

Mnogo i često radite sa arhitektima starije generacije. Kako je bilo sarađivati sa Podrekom? Koliko se moralo kompromisa napraviti, a koliko ste naučili?

Rad sa Borisom je izuzetno iskustvo. Naravno, bilo je kompromisa, ali smo bili spremni za to. Uostalom, oni su sastavni deo arhitekture i projekata poput ove izložbe. Uvek treba naći ravnotežu između različitih ideja i realnosti. Odlično smo se slagali, kako profesionalno tako i lično. Ni u ozbiljnim razgovorima o arhitekturi, teoriji, filozofiji i istorijskim temama nije nedostajalo humora, a pritom sam od njega mnogo naučio. Vreme provedeno s njim bila je još jedna izuzetno dragocena škola.

Želeo sam da prikupim što više zanimljivih priča i anegdota, ne samo o njegovim projektima i njihovom nastanku, već i o njegovim kontaktima sa kolegama, želeo sam da saznam kakav je bio nekadašnji jugoslovenski i slovenački prostor. Zanimao me je njegov doživljaj ovog prostora, iako je delovao u Beču, širom Evrope i sveta.

Posebno zanimljivo bilo je i otkrivanje zajedničkih poznanika iz sveta arhitekture s kojima sam već razgovarao. Među njima su, da pomenem samo neke: Janez Koželj, Branko Silađin, Brana Mitrović, Lidumil Braco Alikalfić, autor sarajevske Zetre… Prilikom posete Alikalfiću pre nekoliko godina u Sarajevu saznao sam da mu je Boris Podreka šezdesetih godina prošlog veka uredio stan u Beču, dok je on tamo bio na praksi kod Rolanda Rainera.

Susrete sa arhitektima starijih generacija, a bilo ih je zaista mnogo, smatram izuzetno dragocenim. Njihova iskustva i decenije rada ne nude nam samo uvid u prošlost, već i širu refleksiju o budućnosti arhitekture i njenoj ulozi. Od njih saznajemo kako su se suočavali sa izazovima svog vremena, kako su razmišljali o prostoru i društvu, ali i kako danas, posle svih tih godina iskustva, posmatraju svet.

Njihova perspektiva pomaže da shvatimo kako se to znanje može primeniti u savremenom kontekstu i u oblikovanju budućnosti. Njihova mudrost i pogled na arhitekturu mogu biti temelj za promišljanje daljeg razvoja prostora i društva, čiji je najiskreniji i najkonkretniji gradivni element upravo arhitektura.

Na kraju, pomenimo da je izložba realizovana u koprodukciji Muzeja i galerije mesta Ljubljana (MGML) i Centra Rog, a suorganizator je  Naučnoistraživački centar Slovenske akademije nauka i umetnosti (ZRC SAZU).