Crnotravci su posebno bili traženi i zbog zidanja fabričkih dimnjaka od opeke.
Građevinarstvo

Crnotravci – dunđeri pečalbari koji se više ne vraćaju kući

Koliko su samo oni bili vični svom zanatu svedoče nam brojne značajne zgrade koje su svojevrsni spomenik njihovoj umešnosti. Zato je u Beogradu nedavno otvoren spomenik „Crnotravcu neimaru“ u kojem su ovekovečeni svi oni crnotravski dunđeri pečalbari koji su podigli naše gradove. 

Već uveliko živimo u doba modernih građevinskih mašina koje operativcima pomažu u zidanju, betoniranju i malterisanju malih i velikih građevina. U Kini su otišli još dalje, svodeći ulogu čoveka na prostog rukovaoca digitalnog štampača betona, koji jednu kuću može da „odštampa“ za nepun dan. Da li zbog ovoga polako dolazimo u situaciju da nam majstori građevinci nisu potrebni?

U Srbiji, situacija još uvek nije dosegla tako napredan nivo, a dobri majstori, bilo da su građevinci, stolari, bravari ili fasaderi, više su nego potrebni jer se smo svedoci brojnih gradilišta u Srbiji na kojima se radi po tradicionalnim principima koji zahtevaju dobre poznavaoce ovih zanata. A zna se koji majstori su bili najpoznatiji u ovim poslovima – Crnotravci.

Odlazili bi u proleće, a vraćali se najesen ili zimu, a ponekad zimovali i u gradovima koje su podizali.

Ceo južni kraj današnje Srbije, Severne Makedonije i zapadne Bugarske bio je još od polovine 19. veka poznat po neimarima ili dunđerima (neimar je reč koja potiče iz arapskog, to jest, turskog i opisuje majstora koji po znanju više odgovara današnjem građevincu-arhitekti). Reč dunđer podrazumevala je zanatliju koji poznaje najmanje zidarski, tesarski i kamenorezački zanat, nešto kao reč craftsman u engleskom jeziku.

Isprva su to bili niskoplaćeni poslovi, koje je najveća sirotinja obavljala iz nužde, pre svega zidajući džamije i kuće od naboja. Nešto kasnije, kada osmanska okupacija počinje da slabi, a sve više jačaju uticaji sa Zapada, koji su uslovili razvoj gradova i čaršija, dunđeri sve više bivaju potrebni pri izgradnji ne samo kuća i vila već crkava, upravnih zdanja i vojnih objekata. Negde na tromeđi tog prostora, koji je počeo da iznedruje dobre dunđere, našla se i Crna Trava.

Malena varoš, jedva veće od sela, smeštena je uz korito reke Vlasine, podno planine Čemernik. Kada pogledate reči koje opisuju ovaj kraj zapazićete da „crno“ i „čemerno“ nisu uzeti bez razloga i da je ovaj kraj još tada bio siromašan i ne tako gostoljubiv, čak i za lokalno stanovništvo, koje je pored pretežno stočarstva i poljoprivrede, tražilo neke dodatne izvore prihoda, kako bi se održalo na tim prostorima. Iz tih razloga, crnotravski dunđeri počeli su da odlaze u pečalbu, pojam koji opisuje čoveka koji je odlazio na neodređeno vreme izvan svog rodnog mesta, da na jednu ili više sezona obavlja građevinske poslove i na taj način prehranjuje svoju porodicu.

Pogledajte priču o Crnotravcima:

Drugi deo filma nastao 23 godine kasnije:

Crnotravci su posebno bili traženi i zbog zidanja fabričkih dimnjaka od opeke.

Pečalbari su najpre odlazili do Niša, Leskovca i Vranja, ali kada je nastala velika Kraljevina SHS/Jugoslavija, kasnije SFR Jugoslavija, crnotravski pečalbari su odlazili sve dalje – do Smedereva, Kragujevca, Begrada, neretko i do Vojvodine ili u neki grad preko Drine. U zavisnosti od udaljenosti, odlazili bi u proleće, a vraćali se najesen ili zimu, a ponekad zimovali i u gradovima gde su radili. Više nego naporan život, prepun odricanja, koji se danas sve ređe viđa u Srbiji. Ono što se češće viđa jeste odlazak naših radnika u Evropu, najčešće na gradilišta u Nemačku, a njihov povratak u Srbiju je često pod znakom pitanja.

Dunđeri pečalbari su se razumeli pre svega u zidarske i tesarske poslove, one koji su bili najneophodniji da bi neka građevina nastala (grubi radovi), a uz sebe su uvek nosili i alatke koje su im bile potrebne u tim poslovima. Jedan zidarski posao nije mogao da se zamisli bez mistrije i fangle, a tu su dolazili još visak, libela i vinkla (ugaonik), sa kojima su proveravali ispravnost svog zidanja. Naravno, tesarski sklopivi metar i priručna testera kojom bi sekli građu takođe se nalazila u njihovom putujućem prtljagu. Bili su vični čitanju planova, prepoznavali su perspektivne crteže, iako se za to nisu školovali već su znanje preuzimali od svojih očeva ili stričeva.

Koliko su samo bili vični svom zanatu svedoče nam svi veći gradovi u kojima živimo, a svaka značajnija zgrada u njima svojevrsni je spomenik njihovoj umešnosti. U međuratnom, a naročito posleratnom periodu, kada dolazi do većeg razvoja industrije, posebno su bili traženi i zbog zidanja fabričkih dimnjaka od opeke.

Spomenik Crnotravcu neimaru

Iz tih razloga, na inicijativu Udruženja Crnotravaca i njihovih potomaka, u Čuburskom parku u Beogradu je 16. juna 2019. godine svečano otvoren spomenik „Crnotravcu neimaru“, u kojem su ovekovečeni svi oni crnotravski dunđeri pečalbari koji su podigli naše gradove. Spomenik na jedan realističan način, sa manjom dozom ekspresije, prikazuje stamenog muškarca u jednostavnom odelu, grubim radničkim cipelama i radničkim kačketom, kako u rukama drži mistriju, a o ramenu testeru i planove. Slika i prilika, gotovo stereotipna, koja je do pre koju deceniju mogla da se vidi na ulicima svih naših gradova.

Spomenik Crnotravcu neimaru u Čuburskom parku

Šta se dešava danas sa građevincima iz Crne Trave?

Iako su zidari i drugi građevinski zanati i dalje traženi u Srbiji, sve je manje dece koja imaju želju da završavaju tu školu, to jest, zanat. Međutim, Tehnička škola „Milentije Popović“ iz Crne Trave, koja je osnovana davne 1919. godine, na stogodišnjicu svog osnivanja poručuje da ne žele da odustanu od svoje misije i da im je cilj da broj doktora nauka koji su završili ovu školu premaši broj 100.

Osnovani su upravo u periodu cvetanja građevinskih poslova u Kraljevini SHS, kada je školovani kadar bio sve traženiji, a kao mesto osnivanja odabrana je upravo Crna Trava zbog svoje višedecenijske tradicije dunđera pečalbara. Škola se trudi da ostane u toku sa aktuelnim dešavanjima u svetu građevinsrtva, pa su proširili kapacitete za smer geodezije, koji je sve popularnije zanimanje u Srbiji.

Građevinska škola u Crnoj Travi

Tu su i stipendije kojima škola pokriva troškove smeštaja i školovanja za oko 60 učenika, što je nešto više od polovine koju čini oko 110 učenika, koliko ih je prošle godine upisano. Mesečni troškovi boravka u školskom smeštaju iznose oko 5.000 dinara, što je za mnoge porodice, pretežno sa sela, i dalje viska suma koja mora da se izdvoji za školovanje jednog deteta, pa je stipendiranje od strane lokalne samouprave više nego dobrodošlo.

Škola je u poslednjih nekoliko godina obnovljena, kompletno joj je zamenjena stolarija i rekonstruisana kotlarnica, a sve to sredstvima Evropske Unije i Vlade Švajcarske. Tu je i Muzej građevinarstva, u kojem pored učenika i drugi prolaznici i turisti koji se zateknu u Crnoj Travi, mogu da obiđu i pogledaju istorijat ovog i dalje cenjenog i traženog zanimanja.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

2 komentara

  1. Ana Rakic

    Izuzetan tekst, omaz Crnotrsvskim dundjerima! Slikovito je prikazan njihov zivot i rad kao i sadašnje stanje u srednjo-tehničkoj školi u Crnoj Travi!

  2. Olivera Markovic Kitanovic

    Svaka cast i hvala Vam na objavljenom tekstu.Krajnje emotivno dozivljavam svaku pricu koja je vezana za Crnu Travu i crnotravce,jer su moji koreni upravo iz ovog mesta.Moj rodjeni stric je glavni akter filma „Medju oblacima“ a tu se pojavljuje i moj tata koji je takodje radio iindustrijske dimnjake.Tako da nikako ne mogu ostati ravnodusna na ovaj tekst a pogotovo na film.Hvala jos jednom

Ostavite odgovor

Obavezna polja *