Opeka ne izlazi iz mode: Tri savremena primera iz Srbije
Od Zemuna do Ivanjice i Neimara, tri realizacije otkrivaju različite pristupe upotrebi opeke u savremenoj stambenoj arhitekturi.
Opeka je postala veoma zastupljen građevinski materijal u savremenoj srpskoj arhitekturi, pa i pored već objavljenih članaka gde smo prezentovali zgrade biroa Zap u Beogradu, K2 – Kovačević konstrukcije u Novom Sadu ili studija Ured u Kragujevcu, kao i mnogih drugih zgrada iz sada već poznatog članka Cigla u zidu, pojavljuju se nove realizacije sa opekom koje bi vredelo prezentovati.
Svaka od njih ima neku svoju arhitektonsku karakteristiku, naravno sa punom ciglom ili listelom kao glavnim motivom ili akcentom na fasadnom platnu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
22. oktobra – Taurunum
Biro Folic Architects uveliko je prepoznat kao tim koji se ostvaruje na polju stambene arhitekture, što pokazuje više ili manje zapaženih izvedenih objekata ili čitavih stambenih kompleksa.
Jedan od pojedinačnih objekata koji je izveden pre nekoliko godina, a nije prezentovan stručnoj javnosti, pa je možda pravi trenutak da napravimo i osvrt ka njemu.
Objekat je projektovan u formi jednostavnog kubičnog volumena, svedenog arhitektonskog izraza. Prema Ulici 22. oktobra zgrada se volumenom uklapa u postojeći ulični front i kao vešta interpolacija sa njim čini harmoničnu celinu.
Centralni rizalit pročelja naglašen je tamno crvenom opekom, koja je time postala ključni motiv same zgrade.
Fasada objekta je, zaključno sa petim spratom, rešena u jedinstvenoj vertikalnoj ravni, u potpunosti bez fasadnih prepusta. Iznad petog sprata projektovane su dve etaže, povučene u istu ravan. Vođeno je računa da volumen povučenih etaža ne ugrozi istaknute vizure i ulične poteze prostorne celine.
Takođe, autori su bočne rizalite izveli u čisto belim fasadnim platnima, kako bi se uklopili u jednostavan likovni izraz posleratne arhitekture susednih objekata, ali je zato centralni rizalit pročelja naglašen tamno crvenom opekom, koja je time postala ključni motiv same zgrade.
Prema zadnjem dvorištu objekat je projektovan sa kaskadnim povlačenjem fasadnih ravni, počev od petog sprata naviše, kako bi se ostvario uslov minimalnih udaljenja objekta od zadnje granice parcele.
Iako veoma jednostavna u fasadnom izrazu, razuđenost osnove ukazuje na kompleksnu, ali nenametljivu arhitektonsku zamisao.
Ako pogledamo osnovu objekta, primećujemo da su arhitekte vešto rešile maksimalno iskorišćenje parcele formiranjem „T“ strukture, pri čemu je oko glavnog hodničkog koridora organizovan odgovarajući broj stambenih jedinica, koje se razlikuju po kvadraturi, orijentaciji i osunčanosti.
Naravno, veći stanovi su dobili dvostranu ili trostranu orjentaciju. Iako veoma jednostavna u fasadnom izrazu, razuđenost osnove ukazuje na kompleksnu, ali nenametljivu arhitektonsku zamisao.
Dva lica – Ivanjica
Navikli smo da autorska ostvarenja nastaju u većim gradovima, a da je unutrašnjost već decenijama zapostavljena, kako od strane odgovornih investitora, tako i od stručnih, kreativnih arhitekata.
Međutim, stambena zgrada u Ivanjici, koju potpisuje Atelje Vladislav Lalicki (AVL), daleko je od provincijalne arhitekture, već se sa punim pravom može reći da svojim karakteristikama nastavlja tradiciju beogradske škole arhitekture.
Različita denivelacija svake od strana, inspirisala je autore da fasadnu strukturu podele na dve celine i potpuno različito tretiraju svako od pročelja.
Objekat je projektovan kao jednostavan kubus, sa dve različito rešene pročeone fasade, sa suterenom, prizemljem, tri spratne etaže i potkrovljem. Različita denivelacija svake od strana, gde je pristupna etaža suterena sa jedne, a prizemlja sa druge strane, inspirisala je autore da fasadnu strukturu podele na dve celine i potpuno različito tretiraju svako od pročelja.
Tako je jedna fasada dobila oblogu od tamno crvene listele i ujednačen ritam velikih prozorskih otvora, dok je druga fasada dobila pročišćenu belu fasadu, sa ujednačenim manjim prozorskim otvorima.
Poslednja etaža objekta je zamišljena kao potkrovlje sa naglašenim mansardama i povučenim dvovodnim krovom, što jednoj fasadi daje izraz tradicionalne amsterdamske arhitekture, dok je druga potpuno u losovskom maniru.
Jedna fasada dobila je oblogu od tamno crvene listele, dok je druga fasada dobila pročišćenu belu fasadu.
Ova dva lica zgrade mogu se porediti sa prikazom antičkog boga Janusa, čija dva lika su uvek gledala u suprotnim pravcima, jedno u prošlost, drugo u budućnost. Iako zgrada ima veliki gabarit u odnosu na svoje okruženje, njena arhitektura se odlično uklapa u vedutu grada.
Struktura zgrade je rešena veoma funkcionalno, sa garažom u suterenu i po četiri stana na svakoj od etaža. Stanovi su projektovani tako da zadovolje potrebe različitih porodica, pa idu od jednoiposobnih do trosobnih, što je bio standard nekadašnjeg jugoslovenskog stanovanja.
Manji broj stanova po etaži omogućava da svaki stan bude orijentisan dvostrano, uz velike prozore sa niskim parapetima, što doprinosi boljoj osunčanosti svakog stana.
Geometrijska alternacija na Neimaru
Projektovanje na Neimarskoj padini uveliko je složen izazov za svakog savremenog arhitektu. Ova problematika proističe iz činjenice da se na tom prostoru mešaju epohe, arhitektonske tipologije, ali i ostvarenja investitora koji su imali meru u realizovanju svojih zamisli sa onima koji su svojom preambicioznošću i neukusom zasenili svoje okruženje.
Umesto želje za isticanjem, arhitekte iz studija Mapa Architects su se skoncentrisale na kontinuitet kvalitetne arhitekture i miran odnos sa stilski i volumetrijski razuđenim okruženjem. Kaskadnim povlačenjem od Braničevske ulice, volumen postaje deo pejzaža padine; smiren u proporciji, a jasan u gestu.
Na ovoj zgradi opeka prerasta dekoraciju, jer u geometrijskoj alternaciji sa prozorskim otvorima postaje dublje misaono sredstvo komunikacije.
Arhitektonska kompozicija proističe iz logike spoljne i unutrašnje prostorne strukture, a ne iz pukog formalnog efekta. Materijalnost objektu daje puna opeka sivkaste nijanse, koja u kombinaciji sa drvenim motivima prizemlja, donosi sklad i ukazuje na lokalnu memoriju spoja istoričnosti i savremenog izraza.
Na ovoj zgradi opeka prerasta dekoraciju, jer u geometrijskoj alternaciji sa prozorskim otvorima postaje dublje misaono sredstvo komunikacije. Poigravanje sa otvorima različitih dimenzija, koji se međusobno proporcijski odnose, uveliko je zaštitni znak arhitekte Predraga Milutinovića, pa se ta karakteristika pojavljuje i na ovom objektu.
Objekat poseduje dve podzemne etaže namenjene podrumskom i garažnom prostoru, prizemlje sa lokalom i četiri etaže sa stanovima.
Perforacije, ispusti i useci grade ritam svetlosti i senke, definišući volumen, koji je istovremeno kompaktan i prozračan. Objekat poseduje dve podzemne etaže namenjene podrumskom i garažnom prostoru, prizemlje sa lokalom i četiri etaže namenjene stambenim jedinicama.
Kako je teren u većem padu, arhitekte su ceo objekat podelile na viši i niži segment, sa zajedničkim stepenišnim hodnikom, pri čemu su ulazi u više i niže etaže na različitim podestima. Iako se to ne primećuje, na spratovima svakog od segmenata nalazi se po jedan veći stan, dok je viši segment završen povučenom etažom, a niži segment dobio dupleks.
Takođe, naspram lokala u višem segmentu, nalaze se dva manja stana u nižem prizemlju. Iako mahom prostrani, svi stanovi su projektovani kao racionalni i višestrano orjentisani, što svakoj jedinici daje dovoljnu količinu osunčanosti.
Snaga celokupne arhitekture zgrade leži u kompaktnoj celini, koju karakterišu odgovarajuće proporcije, svetlo, materijal i odnos prema okruženju.
Svoj doprinos u oblikovanju ovog objekta dali su i Biro Andeev i Studio Potka.
Realna slika naše savremene stambene arhitekture
Iako u biti potpuno različiti, ova tri objekta predstavljaju realnu sliku naše savremene stambene arhitekture. Povezuje ih prisustvo opeke/listele u autorskom izrazu, koji su prisutni podjednako kao trend među investitorima, ali i kao stilska semantika određenog autora.
Grafički prilozi
