Srpski paviljon Expo 2010 u Šangaju
Izdvojeno, Kolumna

Nit pirotskog ćilima povezala paviljone Srbije kroz istoriju

Kako se naša zemlja prezentovala na svetskim međunarodnim izložbama počev od 1900. u Parizu do 2010. godine u Šangaju i koja je to nit koja ih povezuje.

Prateći tekstove na portalu Gradnja.rs, ali u drugim medijima, čitaoci su uveliko upoznati sa paviljonom Srbije (nekadašnji paviljon Krlajevine Jugoslavije) u Veneciji, gde se svake parne održavaju arhitektonske, a svake neparne umetničke izložbe. Pored ovih svetskih izložbi, koje se održavaju svake druge godine, postoje i velike svetske izložbe koje su se kroz istoriju odigravale na svake dve, pet ili deset godina (od skoro je odlučeno da bude fiksno na svakih pet) i za razliku od Bijenala koji se odigravaju u Veneciji, ove svaki put bivaju organizovane u drugom gradu.

Sve započinje prvom velikom izložbom, održanom 1851. godine u londonskom Hajd parku, unutar monumentalne Kristalne palate, koja je za tu priliku bila specijalno projektovana i izgrađena. Ideja je bila da se na jednoj sveobuhvatnoj izložbi prikažu industrijska dostignuća i kulturne znamenitosti država izlagača. Ovo je krajem 19. i početkom 20. veka preraslo u masovne izložbe, gde su države učesnice gradile posebne paviljone i nadmetale se, najpre u arhitekturi, a zatim i u izloženom sadržaju, koji je bio kulturno-umetničkog, industrijskog, ali i naučnog karaktera.

Paviljon Srbije 1900. u Parizu

Slika Paje Jovanovića s pirotskim ćilimima, naručena za paviljon Srbije u Parizu, nagrađena je zlatnom medaljom.

Kraljevina Srbija svoje debitovanje beleži 1900. godine kada se u Parizu prezentuje sa paviljonom koji je projektovao arhitekta Milan Kapetanović. Ideja je bila da paviljon kao centralno obeležje dobije motive srpsko-vizantijske srednjovekovne arhitekture, pa je sa svojim kupolama dosta podsećao na crkvu. Takođe, posedovao je prostrani, bogato dekorisani trem, a unutar paviljona izložena su umetnička dela i predmeti domaće radinosti. Za potrebe ove izložbe posebno je poručena slika Krunisanje cara Dušana (Proglašenje Dušanovog zakonika), koju je naslikao Paja Jovanović, koja je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom. Naravno, neizostavni predmeti našeg paviljona bili su pirotski ćilimi sa raznim šarama, kao jedno svojevrsno obeležje Kraljevine Srbije.

Slika Paje Jovanovića unutar paviljona, koja je te godine osvojila zlatnu medalju.

Expo kao novi izazov

U međuvremenu, međunarodne izložbe postaju sve kompleksnije, pa ubrzo počinju da se organizuju i specijalizovane, znatno češće od onih glavnih, koje da bi se razlikovale dobijaju naziv Expo. Nije uvek bilo potpuno jasno koja od tih izložbi je kojeg karaktera, ali je za svaku projektovan poseban paviljon, u svojevrsnom duhu države koja se prezentovala i ispunjavan predmetima i umetninama kojima je ta država želela da se predstavi. Tako je 1911. godine, Kraljevina Srbija izlagala na dve izložbe, u Torinu i Rimu.

U Torinu smo se prezentovali paviljonom koji više nije podsećao već gotovo doslovce i bio srednjovekovna crkva, to jest, petokupolna Gračanica sa razvijenim bočnim krilima i bogato dekorisanom moravskom fasadom. Autor ovog rešenja bio je istaknuti pobornik nacionalnog stila, arhitekta prof. Branko Tanazević.

Srpski paviljon u Torinu 1911.

S druge strane, u Rimu se izašlo sa jednim potpuno drugačijim rešenjem, čiji autor je bio arhitekta Petar Bajalović. Tačnije, Bajalović je arhitektonski uobličio idejni koncept vajara Ivana Meštrovića, koji je prezentovao jednu univerzalnu panjužnoslovensku ideju, gde je srpski identitet bio dominantan, sa skulpturama znamenitih istorijskih ličnosti. Ideja je bila da se prevaziđe tipičan srpski (srednjovekovni) identitet, a prikaže drugi, često izmišljen primordijalni. Kao glavne motive paviljona, Meštrović je postavio neke teološke i mitološke motive, kao što su anđeli i sfinge, koji će se pojaviti na idejnom rešenju Vidovdanskog hrama, na kojem je već uveliko radio.

Srpski paviljon u Rimu 1911
Srpski paviljon u Rimu 1911
Sfinga kao centralni motiv
Sfinga kao centralni motiv

(Neuspešna) potraga za novim identitetom

Sve se dodatno komplikuje stvaranjem Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, kada je bilo potrebno na jedan jedinstven način prikazati identitet nove državne zajednice. Umesto da se prihvati već prezentovana Meštrovićeva ideja o mitskom identitetu slovenske braće ili pak internacionalna moderna, koju su kao nacionalno obeležje uveliko prihvatile neke evropske države, Kraljevina je u ovom periodu često lutala u prezentovanju svog identiteta. Ključ po kojem se biralo idejno rešenje paviljona bilo je da se u žiri najčešće stavljalo po jedan srpski, jedan hrvatski i jedan slovenački arhitekta i u zavisnosti od predsednika žirija (predstavnik Ministrastva građevine), to jest, njegove nacionalnosti, paviljon bi više vukao na istočnu (srpsko-vizantijsku) ili zapadnu (romano-gotičku) istorističku arhitekturu.

Tako je na konkursu za paviljon Kraljevine SHS u na Expo-u u Filadelfiji 1924. godine, pobedio idejni projekat arhitekata Petra i Branka Krstića. Zanimljivo ekspresionističko rešenje u kombinaciji s eklektičkim romantičarskim motivima, ponajviše Vizantije, što je uslovilo i obaranje celog projekta od strane hrvatskih arhitekata unutar Ministarstva građevine, pa je Kraljevina te godine ostala bez učešća na izložbi.

Neizvedeni jugoslovenski paviljon u Filadelfiji 1924.

Arhitektura našeg paviljona u Parizu vukla je na italijanski, tj. nemački totalitarni monumentalizam.

Trinaest godina kasnije, na Expo-u u Parizu 1937. godine, svetska politička scena bila je kompleksna, a Kraljevina Jugoslavija je vešto odigrala prilikom prezentovanja svog identiteta. Naravno, centralni paviljoni izložbe bili su Nemački i Sovjetski, s prepoznatljivim monumentalnim izrazom totalitarnih režima koji su tih godina bili na vlasti u obe države. Da se podsetimo, te godine je usledilo zbližavanje Jugoslavije s Italijom, što će godinu dana kasnije rezultovati izgradnjom jugoslovenskog paviljona u Veneciji, pa je i arhitektura našeg paviljona u Parozu vukla na italijanski, tj. nemački totalitarni monumentalizam. Idejni koncept je vešto izveo arhitekta Josip Seissel (Sajsl), koji je predložio rešenje u kojem je dominirao izraz monumentalizovane moderne, tj. ravna, pročišćena fasada po uzoru na italijanske (fašističke) moderniste i četiri pseudoantička stuba po uzoru na nemačku totalitarnu arhitekturu. Cela kompozicija dodatno je uobličena skulpturom vajara Tome Rosandića i mozaikom slikara Mila Milunovića.

Jugoslovenski paviljon 1937 u Parizu
Jugoslovenski paviljon 1937 u Parizu
Panorama na sučeljeni nemački i sovjetski paviljon.
Panorama na sučeljeni nemački i sovjetski paviljon.

Čovek u kretanju

Nakon Drugog svetskog rata, internacionalne izložbe postaju sve masovnije, pa se pored glavnih Expo-a gotovo svake godine odigravala neka specijalizovana paviljonska smotra. SFR Jugoslavija je aktivno učestvovala na ovim izložbama, predstavljajući se kroz modernističke paviljone projektovane od strane vodećih imena naše arhitektonske scene. Jedan od Expo-a, održan 1986. godine u Vankuveru, posebno se ističe učešćem naših autora, koji su kroz jednu stvaralačku sintezu objedinili jugoslovenski identitet. Arhitekturu paviljona je uobličio arhitekta Milan Pališaški, dok je izrada logotipa paviljona poverena slikaru Vladimiru Veličkoviću, pa je tema izložbe – Čovek u kretanju, bila uspešno prezentovana.

Jugoslovenski paviljon 1986 u Vankuveru
Jugoslovenski paviljon 1986 u Vankuveru
Logo jugoslovenskog paviljona 1986. u Vankuveru
Logo jugoslovenskog paviljona 1986. u Vankuveru
Vladimir Veličković za EXPO u Vankuveru

Povratak pirotskom ćilimu

Raspadom Jugoslavije, sve do Republike Srbije, naša država nije uzimala aktivno učešće na glavnim ili kojim drugim specijalizovanim Expo-ima. Prvi put, posle skoro dve decenije, Srbija se prezentovala na Expo-u 2010. u Šangaju. Autori našeg paviljona, arhitekte Natalija Miodragović i Darko Kovačev, pokušali su da na maštovit način objedine arhitekturu sa drugim umetničkim veštinama. Poveli su se idejom da kroz razigranu fasadu nacionalnog paviljona provuku motiv koji nas je 110 godina ranije, prezentovao na prvoj izložbi u Parizu – pirotski ćilim. Kako god da okrenemo, ne možemo pobeći od vizuelnog identiteta, koji se i pored svih društveni političkih previranja uspešno održao kao jedan od prepoznatljivih motiva našeg naroda.

Srpski paviljon Expo 2010 u Šangaju

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *