Nove gradske vizure; Foto: Miloš Martinović
Kolumna

Kako se s promenom društva menjaju panorame gradova

Svaka drastična promena ekonomskih i političkih odnosa u državi, skoro obavezno i uvek namerno, bila praćena i drastičnom promenom urbanizma.

Mnogo se prašine podiglo oko renoviranja Savskog trga u Beogradu, Beograda na vodi, Pupinove palate u Novom Sadu, planova za „Novi Sad na vodi“ – i iskočilo je u svemu tome jedno zanimljivo mišljenje novinara Janka Takača: „kako su Margaret Tačer i Ronald Regan uvodili nove ekonomije i nove socijalne paradigme, tako su i reformisali i arhitekturu velikih gradova“. Ova ideja je apsolutno kredibilna, budući da je svaka drastična promena ekonomskih i političkih odnosa u državi, skoro obavezno i uvek namerno, bila praćena i drastičnom promenom urbanizma. Pogledajmo vremensku liniju.

Od Barona do Kralja Aleksandra I

Ne računajući divljačka rušenja centara osmanskih gradova na Balkanu (od starih gradova ostali su tu samo Mostar, Sarajevo, Konjic, Đirokastra, Berat i Ohrid) da bi se pokazalo da je „došao kraj Turskoj i da je vreme za Evropu“, prvi je to u moderno vreme naveliko uradio Napoleon III, koji se 1852. godine proglasio za francuskog kralja. On je odmah naredio Žoržu-Eženu Hausmanu da napravi veliko renoviranje Pariza – umesto starog „Sitea“, koji je ličio na Kolmar, recimo, ili Firencu, nikle su ušorene stambene zgrade iste visine i izgleda, danas zaštitni znak Pariza, sledila je izgradnja širokih avenija; novi parkovi i trgovi.

U Krakovu su srušene skoro sve stare kapije grada i zidovi, kao i u većini gradova tog doba. Naravno, nepotrebno je reći da je Kralj Aleksandar I radio isto na izuzetno masovnom nivou, pa su stradale i crkve u Novom Sadu (Svotojovanska i Ivan Nepomuk) a čak je bila u opasnosti i Petrovaradinska tvrđava. Sve je Aleksandar tada gradio u stilu moderne ili art-dekoa, koji je trebao da označi prelazak iz kitnjastog doba art-nuvoa, secesije, neoklasicizma i neogotike koja je obeležavala Austrougarsku, u doba Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije. Ako pogledamo Beograd, vidljiv je taj napor iako su mnoge zgrade uništene u dva bombardovanja.

Pariski bulevari; foto: Monica Abarca (Unsplash)

U Novom Sadu su promene trajale sve do 1981. kada je Srpsko narodno pozorište našlo svoje mesto u samom centru grada.

Fašisti Musolinija su obraćali puno pažnje na estetiku, pa su tako i njihove zgrade imale za cilj da pokažu da je Italija ponovo moćno carstvo, a zgrade su bile nekako zastrašujuće monotone i moćne – upravo da dokažu da je država ogromna, a pojedinac mali. Hitlerova Nemačka i Sovjetski Savez su isto definisale pojavu „novog čoveka“ i „novog društva“, potpuno suprotnih shvatanja, ali estetski prilično konvergentno na momente.

Komunisti su posle rata u Jugoslaviji napravili isto – stare su zgrade morale nestati da se oslobodi prostor za Novog čoveka, vozila i da se ne bude sentimentalan prema religiji: Jermenska crkva u Novom Sadu je srušena, Sinagoga zaklonjena monumentalnom zgradom Pošte Dragiše Brašovana, izbušeni su novi bulevari sa socijalističkim zgradama, a sve je trajalo do 1981. kada je kontroverzno i monumentalno Srpsko narodno pozorište našlo svoje mesto u samom centru grada.

Srpsko narodno pozorište u centru Novog Sada; Foto: Wikimedia

Od Skoplja, preko Tbilisija do Beograda

U Britaniji, piše Bil Brajson u „Zabeleškama sa malog ostrva“, forsiran je brutalizam (veoma zastupljen i u Jugoslaviji) i stambeni blokovi, a forsirale su ih uglavnom laburističke vlasti posle rata, objašnjavajući da je reč o „Novoj Britaniji“, a ne onoj staroj, imperijalnoj, koja drži kolonije.

Danas se to dešava svuda gde nastaju nova društva, nove ekonomske paradigme, novi identiteti. Od Skoplja do Astane (danas Nur-Sultan), Bakua, Moskve, ili pak Tbilisija, gde je veliki zaljubljenik u arhitekturu, Mihail Saakašvili, dodao par novih urbanističkih momenata u stari deo grada, nekima na oduševljenje, nekima na užasavanje.

Na sličnom tonu je i najnoviji talas srpske arhitekture – on pokazuje da je na delu nova Srbija, više ne ni komunistička, ni postkomunistički-građanska, ni monarhistička, već neka kombinacija nacionalnog zanosa i modernizma kakvu smo videli svuda u tranzicionim zemljama.

Panorama Tbilisija s novim urbanim reperima; Foto: Igor Conić

Nova vizuelna matrica za novu svest

Nema to puno veze sa smerom ideologije. Poenta je da i sa levice, i sa desnice dolazi uvek ista stvar: kada dolazi do novog socijalnog poretka i novog ekonomskog poretka, nije dovoljno samo ga napraviti na starim vizuelnim osnovama – potrebna je nova vizuelna matrica za novu svest koja prati novu ekonomsku i socijalnu paradigmu.

Da li su sve ove izmene u proteklih 170 godina koje smo naveli, bile ispravne ili ne, da li su promene ulepšale ili naružile urbane sredine, ostavljamo za dalju raspravu. Obrazac povezanosti promene ekonomske, socijalne i estetsko-urbanističke paradigme je više nego očigledan.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

1 komentar

  1. Samo kazem

    Mislim da nam trebaju sasvim nove arhitekte. Dok je u Srbiji ukupno stvaralo nekoliko desetina arhitekata, gradovi su nam bili lepi (bar ti, tada novoizgrađeni delovi). Danas, dele kolač sa investitorima i nije ih briga što učestvuju u poružnjivanju gradova. Od akademika koji uništavaju istorijsko jezgro do običnih arhitekata koji prave kutije za spavanje. To je škola razmišljanja, ne neka posebna ideologija. Treba nam lepota, kontinuitet i harmonija.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *