Građenje posle velikih katastrofa: Kengo Kuma za Gradnju
Razgovaramo o važnosti „mekših“ materijala za arhitektonsku kompoziciju, vraćanju života u uništena sela, gradove i regije u Japanu, ali i o projektima u Evropi i Americi.
Rođen je pre 70 godina. Jedan je od najpoznatijih japanskih i svetskih arhitekata danas. Kengo Kuma. Sopstveni biro osnovao je 1990. Profesor emeritus je na Univerzitetu u Tokiju, autor mnogih publikacija i dobitnik velikog broja značajnih nagrada. Projekti biroa Kengo Kuma & Associates (KKAA) trenutno su u toku u više od 50 zemalja, a biroi su u Tokiju, Parizu, Seulu, Pekingu i Šangaju.
Često je na ovim prostorima, a na 24. Danima Orisa ovog novembra Kengu Kumi je uručena Oris Keraterm nagrada. Inspirativno je govorio o svojoj arhitekturi koja se u najvećoj meri doticala gradnje posle velikih prirodnih katastrofa. Tom prilikom je u Oris Kući arhitekture otvorena njegova izložba Minamisanriku 311 Memorial. Razgovarali smo između dva predavanja u prostorima koncertne dvorane Vatroslav Lisinski gde su i održani ovogodišnji Dani Orisa.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Alternativni materijali umesto betona i čelika
Čini mi se da je nežnost prva stvar koja se sada primećuje u Vašoj arhitekturi.
Nežnost, da. Mislim da treba da projektujemo zgrade za čovečanstvo, a ne za mašine. Materijali su najvažniji za arhitektonsku kompoziciju. “Mekši” materijali su jako važni, jer su beton i čelik dobri za velike zgrade i velike konstrukcije, ali nisu dobri za arhitektonske kompozicije koje su blizu ljudima. Umesto betona i čelika treba pronaći alternativne materijale, a prirodni, lokalni materijali su najbolje rešenje za arhitektonsku kompoziciju u kojoj obitavamo.
Kada ste počinjali profesionalnu karijeru, osamdesetih godina prošlog veka, verovalo se da će svake godine sve biti bolje i bolje. Sada više nema tog optimizma. Kako projektovati posle toliko katastrofa u svetu?
Kada sam počinjao osamdesetih, svi su bili optimistični, a onda iznenada… Pokazalo se da je japanski privredni bum bio balon od sapunice koji se rasprsnuo devedesetih. Velika recesija je počela 1990. Svi projekti u Tokiju su bili otkazani. Bio sam šokiran i prisiljen da odem u unutrašnjost Japana. Imao sam tamo nekoliko poslova, pa sam bar mogao da radim male projekte.
Sarađivao sam sa lokalnim zanatlijama, koristio jeftine materijale koji su se mogli pronaći na lokaciji. Bila je to potpuna suprotnost onom ekonomskom balonu. Na početku je bilo teško, a onda sam otkrio zadovoljstvo u tom procesu. Kao i u radu sa lokalcima. Bio je to nagoveštaj novog pristupa arhitekturi. Arhitektura budućnosti trebalo bi da bude deo lokalnog života. Ovakav pristup može biti i način kako preživeti posle elementarnih katastrofa.
Nesreće se događaju svuda u svetu, ne samo u Japanu. One nam nagoveštavaju kako ćemo živeti u budućnosti.
Mislite li da Vas ljudi iz manjih sredina razumeju kad radite s njima?
Na početku su svi malo nervozni. Ljudi se boje… dolazi iz Tokija, možda ima lude projektantske ideje koje nam ne odgovaraju. Toga su se plašili. (smeh) Ali, pokušavam da čujem ono što govore. Kad se nešto popije, svi su malo relaksiraniji i mogu da govore o surovoj i teškoj situaciji u kojoj se nalaze. U ekonomskom smislu je jako teško, populacija se smanjuje, sve se sužava u malim selima. S njima tražim rešenje, ne kao neko ko dolazi spolja. Razgovaramo, razgovaramo, razgovaramo… i zajednički dolazimo do rešenja. Tako sam, s njima, realizovao nekoliko malih projekata. Ti mali projekti mogu da aktiviraju i lokalnu ekonomiju. Ne mnogo, malo. Jako su srećni kad imaju novu zgradu u svom mestu. To je početak saradnje.
Za Dane Orisa odabrao sam, između ostalog, novi projekat realizovan u planinskom mestu Yusuhara (a village above the clouds). Počeo sam da odlazim tamo u vreme ekonomske krize, tamo smo već više od trideset godina i za to vreme smo projektovali i izgradili šest objekata. Jako je dobra saradnja sa građanima za obe strane, svi su veoma srećni. To iskustvo je bilo model za naredne korake i taj pristup sam koristio i u nekim drugim mestima. Čak i izvan Japana, u Kini. Radimo zajedno sa građanima, slušamo šta govore i zajedno gradimo.
Kombinovanjem modernističkih i tradicionalnih metoda građenja stvara se novi tip projekta. Tu je prednost japanskih arhitekata.
Da li taj princip koristite kad gradite u sredinama posle velikih tragedija, elementarnih nepogoda, zemljotresa, poplava, cunamija?
Prvo je devedesetih godina prošlog veka bila je velika kriza, a onda je 1995. bio katastrofalni zemljotres u Kobeu, pa 2011. zemljotres i cunami u istočnom Japanu – Tohoku zemljotres. Nesreće se događaju svuda u svetu, ne samo u Japanu. One nam nagoveštavaju kako ćemo živeti u budućnosti. Nećemo moći da zadržimo način života na koji smo navikli u 20. veku. Mnogo toga učimo iz velikih katastrofa. U tom smislu, imam sreće, jer učim.
Čuveni japanski arhitekti su se jako angažovali i pomogli u izgradnji i vraćanju života u uništena sela, gradove i regije. Da li se više poštuju arhitekti posle svih ovih katastrofa?
Mislim da su japanski arhitekti okrenuti modernom vremenu, a i jako su svesni svoje tradicije. Dobili su šansu da kombinuju zapadni i istočni princip građenja. Kombinovanjem modernističkih i tradicionalnih metoda građenja stvara se novi tip projekta. Tu je prednost japanskih arhitekata.
Da li mlađa generacija arhitekata razume ove principe? Da li ih prihvata?
Ima tu raznih diskusija. Nekada mlađi arhitekti smatraju da je moj metod previše tradicionalan. (smeh) Uvek sam želeo da nešto naučim od tradicije u graditeljstvu, ne želim da pratim tradiciju, već da učim. To je moj metod. Možda se zbog mene desila velika promena u Japanu. Promena materijala. Pre 2000, arhitektonski časopisi su bili u sivoj boji, jer su i beton i čelik sivi. Posle 2000, boja arhitektonskih časopisa postala je toplija, jer su se na tim stranicama pojavile drvene građevine. Od sive, stigli smo do bež ili smeđe boje.
Promena politike posle ekonomske krize
Uvažava li japanska vlast mišljenje arhitekata kad su arhitektura i urbanizam u pitanju?
Posle Drugog svetskog rata japanska vlada je uvodila zapadnu kulturu koliko god je to mogla. Građevinski zakoni su, u stvari, zabranjivali korišćenje drveta u izgradnji. Nisu ga želeli na zgradama. Promovisali su se veći objekti od čelika i betona. Ali, posle ekonomske krize, kada je pukao taj privredni balon, promenili su politiku. Koliko su pre krize insistirali na što većoj izgradnji što većih objekata, posle krize počeli su da razmišljaju o prirodnoj okolini, o drvenim strukturama i šta je dobro za okruženje. Ipak, najveći broj građevinskih kompanija još se uvek opredeljuje za čelik.
Kada Vas zovu da gradite u Evropi i Americi, da li je to zbog toga što smatraju da ste egzotični ili da ćete poboljšati njihove gradove? Recimo, Muzej Andersena u Kopenhagenu ima u sebi mnogo japanskog, ali i mnogo skandinavskog.
(smeh) Možda zavisi i od toga ko je posmatrač. Što se tiče ovog muzeja, nismo hteli da unosimo japanski stil. Hteli smo da kreiramo zgradu koja se potpuno uklapa u okolinu. Jako je jednostavno. Ipak, neki u svemu osećaju nešto japansko.
Frank Lloyd Wright se jako ugledao na japansku arhitekturu, ali njegove zgrade ni malo ne liče na japanske. Svaka takva razmena omogućava nam da idemo na sledeći nivo.
Mnogo je sličnosti između japanske i skandinavske arhitekture. Drvo, minimalizam, veza sa prirodom.
Da, da. U Francuskoj, njihove zgrade, gotička ili romanska arhitektura… Granica između istočne i zapadne arhitekture je vrlo dvosmislena. Mi u stvari, samo pokušavamo da nađemo odgovarajuća rešenja za svaku lokaciju.
Sada znamo mnogo više jedni o drugima. Zapad bolje poznaje Japan, odnosno kulturu Azije, međutim koliko gubimo u prevodu? Koliko je finesa kojih nismo svesni ili ih ne razumemo?
Prevod je način da razmenimo informacije između dve kulture, a razmena je neophodna. Frank Lloyd Wright se jako ugledao na japansku arhitekturu, ali njegove zgrade ni malo ne liče na japanske. Svaka takva razmena omogućava nam da idemo na sledeći nivo.
Moderna arhitektura odvojena od društva
Šta ste Vi lično naučili od zapadne kulture, odnosno arhitekture?
Išao sam u katoličku školu. Moji učitelji su bili iz Evrope i Amerike. Bili su sveštenici. Učio sam od njih i to je, mislim, bilo dobro za mene. U isto vreme, moja familija je verovala u budizam, mala figura Bude bila je u našoj kući. Bio sam u prilici da učim o obe kulture i smatram da sam zbog toga imao sreće.
Zašto ste išli u katoličku školu?
Religija moje familije je budizam, ali moja majka je imala simpatije prema katolicizmu. Ima mnogo katolika u Japanu, jezuitska škola je bila vrlo dobra.
Da li ste srećni kao arhitekta?
Da, veoma.
Volite li da razgovarate o arhitekturi, čak i ako sagovornici nisu arhitekti?
Da. Mislim da je problem moderne arhitekture u tome što je odvojena od društva. Želim da razgovaram sa svima u vezi sa onim što treba da projektujem.
