Manje je dosadno: Maksimalizam kao trend u dizajnu enterijera

U maksimalizmu ništa nije neuklopivo i nema udžbenika koji će vam pomoći da ga naučite – svako pravi svoj lični prostor.

Već se mnogo decenija vodi rasprava između onih koji bi voleli da imaju što manje nameštaja i ukrasa, i koje puno „svega“ na zidovima i policama „guši“, i onih koje „guši“ praznina i koji se zalažu da gde kod im pogled padne, ima što više elemenata enterijera.

Ova bitka stara je koliko i dizajn i umetnost, a mnogi „argumenti“ počivaju na pogrešnim pretpostavkama: npr. grčke statue su bile raznobojne, a ne „svečano bele“ – gubljenje boja vremenom je uslovilo da mnogi pomisle da su bele statue bile antički odraz nekakve „minimalističke elegancije“, što, naravno, nije tačno.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Enterijer Mangove prodavnice tinejdžerske snove pretvara u javu
• Carstvo piksela: Enterijer restorana inspirisan nostalgičnim video igrama

Manje je dosada!

Zanimljivo je da je minimalizam, inspirisan skandinavskim i japanskim dekorativnim stilovima, uzvikivao „Less is more!“ („Manje je više!“), a danas maksimalisti imaju sličnu, pomalo parodičnu parolu kojom kažu „Less is a bore!“ („Manje je dosada!“).

Ako pročačkamo po istoriji, videćemo da, kada bi se modernistički pokret mogao oličiti u jednoj frazi, mnogi bi odabrali sažetu rečenicu Miesa van der Rohea, „manje je više“.

Tri autoritativne reči, tri stroga sloga: slogan je otelotvorio sam arhitektonski jezik koji je iznedrio, iznedrivši čitavu generaciju arhitekata koji su nastojali da zgrade vrate do najosnovnijih stvari.

Van der Rohe i ekipa su tvrdili da je ornamentika odvraćanje pažnje od lepote strukturalne racionalnosti.

Van der Rohe i ekipa su tvrdili da je ornamentika – odvraćanje pažnje od lepote strukturalne racionalnosti, ili — što je još gore — neetički simbol ekstravagancije. Njemu se oštro suprotstavio Robert Venturi, jer svaka akcija rađa reakciju.

Venturi je bio američki arhitekta koji je skupa sa svojom suprugom Denise Scott Brown, pokušao da napravi novu priču modernizma, sasvim suprotnu od one prve. On je smislio ovu duhovitu provokaciju izvrćući originalni usklik i dobili smo – „Manje je dosadno“.

Naime, nosilac promene upravo najnovija generacija koja nešto može da odluči (mlađi od njih su previše mali), a to je Generacija Z ili „Zumeri“.

Ako su Zumeri u muzici postajali „autističniji“ i „sporiji“, u dizajnu enterijera su skloni „baroknoj ostrašćenosti“.

Njihova želja za maksimalizmom, kaže se, potiče od toga što su em i pre pandemije bili neskloni da izlaze iz kuće (mnogo manje izlazaka, kasnije stupanje u seksualne odnose, kasnije popijen prvi alkohol su se posle 100 godina prvi put desili kod Zumera), em su ih lokdauni u kojima su prethodne dve godine proveli često baš u svojim sobama, nagnali da se u njima osećaju kao u zatvoru, te ih je minimalizam dodatno na to podsetio, i – eto maksimalizma na velika vrata!

Ako su u muzici postajali „autističniji“ i „sporiji“ sa Billie Eilish kao glasom generacije, iznenađujuće, u dizajnu enterijera su skloni „baroknoj ostrašćenosti“, kako je nekada Dragan J. Danilov opisivao svoju poeziju. Ali, njihov maksimalizam nema veze sa barokom.

Dekoracija kao pokazivanje moći

A šta je to maksimalizam? Maksimalizam ima tendenciju da maksimalizuje sve elemente dizajna enterijera, i teksturu, i materijale, i oblike, i nijanse, i boje, i da zgusne prostor ne ostavljajući nimalo „rupa“ bez ornamenata i vizuelne provokacije i stimulacije. Njihov prostor neki opisuju kao „hiper-ličan“, jer svaka sitnica je element koji naglašava ličnost osobe koja tu živi.

Naravno, nisu ga nove generacije izmislile. Nastao je još u 16. veku kada su imućniji pojedinci pokušali pokazati svoju moć time što će staviti što više dekorativnih dokaza svoje moći, a kasnije je u klasicizmu nestao, da bi se vratio ponovo u viktorijanskoj Britaniji, i tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka sa usponom jarkih boja.

Maksimalizam ceni kolonijalni stil i takođe ne preza ni od onoga što minimalisti nazivaju kičem.

Maksimalizam ceni kolonijalni stil, i takođe ne preza ni od onoga što minimalisti nazivaju kičem (dizajn 70-ih). Jedan od glavnih uzora im je Memphis Grupa ili Memphis Milano, koji su u vreme novog romantizma diktirali stil u Evropi i svetu, svojim šarenim enterijerom koji je emulirao spotove sa MTV-ja i odeću i frizure idola onog doba, koje je uz „Stranger Things“ ponovo oživelo.

Ništa nije neuklopivo

U maksimalizmu ništa nije neuklopivo i prazan prostor je idealan da se nešto ubaci – slika, suvenir, polica, knjige, biljka. Sve može i mora da da lični pečat prostoru. Sve se šeruje preko TikToka i Instagrama, a nema udžbenika koji će pomoći – svako pravi svoj lični prostor.

Dakle, još jedan buntovni stil koji gleda opet u osamdesete i sedamdesete i u viktorijansku Englesku. Hit godine je Kate Bush, pesma iz 1986. Klinci žele viktorijanske sobe mešane sa Memphisom iz 1980. i dečjim „kičem“ iz 1973.

Za razliku od iskazivanja bogatstva, novi maksimalisti su antikonzumeristi. Borba maksimalizma i minimalizma će se nastaviti, kao jin i jang. Izaberite sami ko je vaš jin, a ko jang. Svakako nema pobednika.