Arhitekta Marko Vuković; Foto: Privatna arhiva
Intervju

Marko Vuković: U Danskoj su čak i ružni objekti dobro izvedeni

Od Beograda i Zagreba, pa preko Španije, Kine i Holandije do Skandinavije, naš sagovornik stekao je brojna i zanimljiva iskustva tokom 12 godina rada u struci. 

Sa Markom Vukovićem, arhitektom iz Srbije koji živi i radi u Danskoj, upoznali smo se nakon interesantnog predavanja koje je održao u okviru stručnog događaja ASAP Talks, održanog u maju 2022. godine u Beogradu, te smo poželeli da njegova međunarodna iskustva u struci predstavimo i široj arhitektonskoj publici.

Danas zaposlen kao arhitekta u praksi Friis Andersen Arkitekter, Vuković je diplomu mastera arhitekture stekao 2010. na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, post-diplomske studije završio je na Institutu za naprednu arhitekturu Katalonije u Barseloni, a upravo njegovo obrazovanje bilo je i početna tačka našeg razgovora.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Lego kocke i beogradski blokovi

Od kada datira vaše interesovanje za arhitekturu? Šta je najviše uticalo da upišete Arhitektonski fakultet u Beogradu?

Interesovanje za arhitekturu, svesno ili ne, počelo je od prvog kontakta sa Lego kockama. Imao sam tu sreću da odrastam u blokovima koji su se lako pravili od lego kocki, iako smo se često selili, svaki put je bilo u zoni ulice Jurija Gagarina. Živeo sam u skoro svim blokovima, ali sam najveći deo detinjstva proveo u Bloku 70.

Detinjstvo u blokovima formira na razne načine. Meni su ti ambijenti i prostorni odnosi sinonim za kvalitet i dan-danas. Blizina reke, zelene površine i veliki broj sportskih terena, za nas tada nepregledna polja ka Galovici, sve su to bila igrališta koja smo biciklima osvajali.

Moja nemogućnost da upišem pilotsku školu i postanem pilot na kraju me je usmerila ka arhitektonsko-tehničkoj školi, posle koje je arhitektonski fakultet bio prirodan nastavak, ali smatram da su ’’blokovi’’ i lego kocke zaslužni pre svega za moje interesovanje za arhitekturu.

East Side Mall u Nemačkoj; FOTO: UNStudio

Rad u 3LHD kao privilegija

Kako danas gledate na vaše prve korake u praksi, odnosno na saradnju s firmama Atelier EVL i 3LHD?

Prvi posao u struci, u pravom smislu, dala mi je profesorka Eva Vaništa Lazarević i na tome ću joj zauvek biti zahvalan. U toku treće godine studija dobiti priliku za rad na velikim međunarodnim projektima zaista je bila srećna okolnost.

Ipak, najveća lekcija iz tog perioda bila je u sferi ljudskih odnosa – kako unutar organizacije tako i sa klijentima. Upravljanje projektima velikim delom se oslanja na rukovanje očekivanjima klijenta. To su neke stvari koje vas ne uče svi na fakultetu, a upravo to sam video u radu sa profesorkom.

Što se tiče perioda u 3LHD-u, sa profesionalnim i životnim iskustvom koje danas imam smatram da je to bio najbolji projektni biro u kome sam ikada radio. Neverovatno su nam se poklopili senzibiliteti i bio sam tamo u trenutku kada je bilo oko 30 zaposlenih, tako da sam mogao na delu da vidim rast studia i razvoj zaposlenih na svim nivoima.

Pamtiću zauvek nepregledne količine odštampanih i složenih u registre listove projekta Hotela Lone po koje dolazi kamion svakog trenutka.

Njihov naziv i objašnjenje istog je svima poznato, ali ih ja pamtim kao “tri levka i High Definition”. Saša Begović, Tatjana Grozdanić Begović i Silvije Novak su svako na svoj način usmeravali neverovatne količine filtriranih informacija, znanja i vizija u mom smeru, dok je Marko Dabrović bio majstor za 3D vizualizaciju i modelovanje i prikazivanje svega toga. Zaista divno iskustvo i još bolje kolege (hvala Paula, Kruno, Soldo, Koraljka x 2, Ines, Dragana, Nives, Romana…).

Pamtiću zauvek nepregledne količine odštampanih i složenih u registre listove projekta Hotela Lone po koje dolazi kamion svakog trenutka. Osim toga, tu je i rad na do tada za mene nezamislivim projektima. „Hokejaška dvorana na 4 sprata? Zašto da ne?!“

Lako je danas govoriti o dostignućima 3LHD-a, ali dobiti priliku da u tome učestvujem, makar i na par meseci, smatram privilegijom.

Hotel Lone u Rovinju; Foto: Jure Živković

Koliko god znanja se nudilo, na kraju shvatiš da su ipak kontakti i raznovrsnost ljudi najveći kapital.

Kakva iskustva nosite sa post-diplomskih studija na Institutu za naprednu arhitekturu Katalonije?

Nakon 3LHD-a i odbranjenog diplomskog rada kod profesora Mihaila Timotijevića, ukazala se prilika za nastavak studija u Barseloni na IAAC-u, samim tim se i svet prosto otvorio. Godinu i po dana skoro svakodnevnog rada 8 do 12 sati dnevno je bilo jedva dovoljno za svo znanje koje se nudilo.

Moram da istaknem da mi je jako pomogao način rada naučen u toku školovanja u Beogradu, shvatanje prostora kod Zorana Abadića, definisanje kvaliteta projekta kod Borislava Petrovića, istraživački rad kod Đorđa Stojanovića i sve to zaokruženo projektovanjem i savetima od strane profesora Timotijevića.

Radne navike i radoznalost su me na kraju usmerile ka novitetima u vidu Rhinoscripta, Grasshoppera, Processinga i sličnih parametrijskih alata, kao i njihova primena u procesima istraživanja i arhitektonskom projektovanju.

Primena naučenih stvari u praksi je morala da sačeka neko vreme. Ali, koliko god znanja se nudilo, na kraju shvatiš da su ipak kontakti i raznovrsnost ljudi najveći kapital. Isti ti kontakti, kao i saradnja na raznim projektima, su u godinama posle studija bili zaslužni za velike selidbe u Aziju i nazad u Evropu.

Institutu za naprednu arhitekturu Katalonije; Foto: IIAC

Pomeranje granica za primene alata

Kako ste se, nakon pet meseci rada u Španiji, odlučili da karijeru nastavite u Danskoj?

Moja iskrena želja je zapravo bila da ostanem u Španiji, ali sve prilike su vodile na sever. Sa prijateljem sa studija u Barseloni sam dizajnirao projekat za koji smo obezbedili sredstva i izveli ga kao projekat prvog Fab-Laba u Danskoj.

Osmišljeni dizajn smo izveli koristeći tehnike i alate koje Fab-Lab promoviše, do te mere da je 70% objekta bilo obrađeno na CNC mašini. Pokušali smo sto više da pomerimo granice tadašnje primene alata. Neki pokušaji su nas koštali previše, kad to kažem ne mislim samo finansijski, ali je to iskustvo neprocenjivo.

Objekat je koncipiran iz tri dela koji su predstavljali učionicu za praktičnu nastavu, prostor za CNC mašinu i 3D štampač, i servisni deo (sve što je neophodno za Fab-Lab u startu). Koristili smo gips panele od recikliranih novina, izolacija je bila od morske trave, a fasadni premaz od recikliranih guma. Uspeli smo da eksperimentisemo dosta i na kraju smo, za 11 meseci, projektovali i izveli Fabhouse objekat.

Na otvaranju je bila i danska kraljica, ali sam ja tada već bio u Kini. Prilika za druženje je propuštena.

Fabhouse tokom izgradnje

Crash-course iz snova u NR Kini

Kakvo je iskustvo donela selidba u Kinu i rad na Azijskom kontinentu? Šta je dovelo do povratka u Evropu i ponovo Dansku?

Odlazak u Kinu, Hong Kong i Šangaj, smatram za jedan od najboljih poteza u arhitektonskoj karijeri. Ponovo sam se našao u poziciji da se senzibiliteti poklope i da se nađem u relativno mladoj firmi sa velikim potencijalom za ekspanziju i rast.

10 Design je u tom trenutku imao veliki Hong Kong office od tridesetak ljudi i mali Shanghai office, u kome nas je bilo šestoro kad sam ja došao. Ako se dobro sećam, taj broj se popeo na oko 200 ljudi u tri ofisa kada sam odlazio nekoliko godina kasnije.

Brzina kojom su se stvari dešavale u Kini jako mi je prijala na početku, projekti su dolazili jedni za drugim i proživljavao sam svojevrsni crash-course u razmerama o kojima sam u Evropi samo mogao da sanjam.

Iskustvo rada i života u Kini me je kao osobu i projektanta naučilo više nego što sam mogao da zamislim.

U nekom trenutku se navikneš na to da projekti imaju od pedeset hiljada kvadrata do par miliona i taj spoj masterplaniranja sa projektovanjem i dizajnom je neverovatan način da se brže nauči mnogo stvari i skupi iskustvo u rukovanju/projektovanju prostora.

Iako su rezultati projekata tolikih razmera neretko diskutabilni, po mnogim parametrima, iskustvo rada i života u Kini me je kao osobu i projektanta naučilo više nego što sam mogao da zamislim.

Naoružan novim životnim iskustvom i znanjima odlučio sam se za povratak u Evropu, i malo humaniju ljudsku sredinu, a Holandija, Srbija i najzad Danska su se kao destinacije novih izazova prosto dešavale jedna za drugom. Danska je za sada, posle četiri godine, ako računamo i dve ukradene od strane kovida, još uvek vrlo zanimljiva.

Wuhan Great Wall; Foto: 10DESIGN

Danci veoma vode računa o tome kako će se nešto čistiti, tako da je održavanje i životni vek projekta ugrađeno skoro podsvesno u proces dizajna.

Kako su ustrojene, odnosno kako funkcionišu arhitektonske firme u Danskoj?

Smatram da jednostavnost i sistematičnost danske građevinske regulative pruža velike mogućnosti, a samim tim su i firme zaista različite. Ali, svi imaju isti cilj – a to je kvalitet. Danske firme variraju u načinu struktuiranja, funkcionišu kao samo projektantske, inženjersko-projektantske pa čak i izvođačko-projektantske tako da ne postoji kruto definisana ustrojenost firmi, više prilagodljivost tržištu.

To ne znači da problemi ne postoje. Naprotiv, kako se iskustvo revidiranih i primenjivanih zakona i regulativa prikuplja, tako se isti vremenom koriguju. Vrlo transparentno se dolazi do poboljšanja, isto tako i do novih grešaka, ali je vrlo bitan momenat prikupljanja i deljenja podataka i evaluacija istih.

Danske arhitektonske firme su iskoristile talas popularnosti skandinavskog dizajna i na krilima istog promovisale razne prakse od osvetljenja, preko urbanizma do arhitekture. U osnovi svih navedenih je određena estetika, ali pre svega jednostavnost. Zvučaće smešno, ali Danci veoma vode računa o tome kako će se nešto čistiti, tako da je održavanje i životni vek projekta ugrađeno skoro podsvesno u proces dizajna – arhitektonskog projektovanja.

Pored iste osnove diverzitet u krajnjem rešenju je očigledno prisutan, što govori u prilog primenjivosti Zakona koji se donose. Uvek postoji više načina da se neki izazov reši, a fleksibilnost okvira je delimično zaslužna za to.

Objekat Fabhouse nakon završetka

Kurs ka održivim i čovekomernim rešenjima

Postoji li nešto što biste mogli okarakterisati kao specifikum danske arhitektonske scene?

Često me pitaju kakva je ta Danska arhitektura? Najiskreniji odgovor bi bio – čak i ružni objekti su dobro izvedeni. Prosto postoji neka vrsta nepisanog pravila o minimalnom nivou projekata ispod kojeg se ne ide i to se po stanju na terenu jasno vidi. Naravno, greške se dešavaju, problema ima kao i svuda, ali je nivo profesionalizma na visokom nivou i sami propusti se rešavaju timski i otvoreno.

Ne bih se usudio da nešto označim kao specifikum, ali moram priznati da je inovativnost prostim rešenjima nešto što sam primetio na više mesta – reintepretacija ustaljenih detalja kao neka vrsta modernizacije starih proverenih rešenja.

Možda je previše lako reći inovativnost, ali zaista moderna primena svih poslednjih znanja je u osnovu Danske arhitektonske struke. Poslednja novost je unapređenje i klasifikacija projekata prema carbon footprintu, što će se koliko od 1. januara primenjivati u procesu pribavljanja građevinske dozvole – projekti skupi po okolinu, biće praktično ekonomski neisplativi i celo tržište će se usmeriti jakom promenom kursa ka održivim i čovekomernim rešenjima.

Sundbystræde projekat

Zajednička svest za visok nivo struke

Na koji način se u Danskoj formiraju cene arhitektonskih usluga?

Cene svih usluga u AEC industriji, formiraju su procentima od ukupne vrednosti projekta. Naravno da postoji prostor za pregovore i sto više radite sa nekim, lakše i brže ide, ali suština je u tome da se svima povećava profit što je objekat efikasnije projektovan i izveden.

Tržište je otvoreno za predloge, tako da svaka struka može unapređenjem projekta na bilo koji način zaraditi više na istom ali vrlo retko na štetu drugih učesnika. Pristup formiranju cena zavisi neretko i od načina finansiranja projekta.

Stvar se menja kada govorimo o projektovanju za fizička lica, ali postoji minimum cena radnog sata ispod koje se ne ide i to je neka vrsta zajedničke svesti koja struku održava na visokom nivou.

Projekat nagrađen na Salonu arhitekture 2016. godine

Za sve je bolje da posla ima stalno i dovoljno, nego da tržište varira u tolikoj meri da posla ima ili previše ili nikako.

Šta sve podrazumeva članstvo u Danskoj asocijaciji arhitektonskih firmi? Koliki je uticaj te organizacije na izgrađeno okruženje u Danskoj?

Članstvo u Danske Ark vas pre svega ukljućuje u zajednicu i upoznaje sa profesionalnim okruženjem. Akcenat je na tome da svi delimo isti profesionalni prostor i da je za sve bolje da posla ima stalno i dovoljno, nego da tržište varira u tolikoj meri da posla ima ili previše ili nikako.

Smatram da je Asocijacija Srpskih Arhitektonskih Praksi na dobrom putu da iste vrednosti prenese i definiše na tržistu Srbije.

Danske Ark osim što radi na definisanju prava i obaveza struke, takođe osluškuje potrebe i probleme srodnih struka pa i klijenata, i na razne načine smanjuje razinu između arhitektonske struke i korisnika njenih usluga.

Postojanje Danske Ark i/ili ASAP-a možda kao najveći zadatak ima da arhitekturu pozicionira i održi na trzištu ne bi li osigurali dalji razvoj i evoluciju kroz relevantno i čovekomerno dejstvo na izgrađenu i ne izgrađenu okolinu.

Škola Sankt Birgitta

Velika investicija vremena u svaki projekat

Koji su najznačajniji projekti na kojima ste radili kao projektant do sada?

U dosadašnjoj karijeri sam učestvovao na projektima raznih razmera, tako da je teško izdvojiti najznačajnije – prosto svaki je imao svoju ulogu i posebno mesto. Ono što im je svima zajedničko je velika investicija vremena, a zatim i snage da se realizuju, bilo da je u pitanju objekat od 8 m² ili konkursno rešenje od skoro dva miliona kvadrata.

Jedan od najdražih projekata poneo je nagradu na Salonu arhitekture u Begradu. Kao gosti Salona smo nagrađeni za najmanji objekat koji sam ikada projektovao i izveo. Pored prethodno navedenog Fabhousea, značajan mi je i prvi projekat na kome sam radio u Kini, koje je izveden u Wuhanu.

Objekat tržnog centra East Side u Berlinu ću pamtiti po tome što sam skoro godinu dana razrađivao dizajn i detalje fasade koja je ambiciozno zamišljena od glinenih lamela, da bi se kasnije zbog ukupne težine elemenata izvela u metalu – lesson learned.

Projekat u Vuhanu; Foto: 10DESIGN

Najznačajniji projekat je trenutno aktuelni ma koje razmere bio, ma koliko vremena trebalo da se izvede.

Projekat proširenja škole Sankt Birgitta se izvodio u toku pandemije iako nismo znali kada će se koristiti, tako da nosi neku dozu prkosa vremenu koja mi znači. Stambeni objekat čije se izvođenje završilo početkom ove godine u gradu u kome živim i radim poklopio se sa početkom procesa revitalizacije luke grada.

Najznačajniji projekat je trenutno aktuelni ma koje razmere bio, ma koliko vremena trebalo da se izvede. Možda je zanimljivije biti u prilici i pratiti život objekta i kako se odluke koje čovek donese na papiru odražavaju na krajnjeg korisnika.

Na kom projektu trenutno radite i kakvi su vam dalji planovi u arhitektonskoj karijeri?

Trenutno radim na više projekata. Tu su naselje od 100 kuća, obdanište, proširenje škole, strategija planiranja razvoja jedne bolnice, itd.

Planovi za budućnost su slični kao i do sada, vođen pesmom jednog od omiljenih bendova: Faithless – „I Want More“.

Izabrali smo za vas...

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *