Monografija Mustafe Musića uskoro u prodaji
Arhitektura

Mustafa Musić: Arhitekta s beogradskog asfalta

Monografija arhitekte Mustafe Musića je kapitalno delo arhitektonske istoriografije i afirmacije jednog u potpunosti ostvarenog nadarenog arhitekte, avangardnog umetnika i urbanog boema.

Vrhunac karijere svakog arhitekte predstavlja monografija njegovog života i dela. Međutim, da bi se došlo do monografije, koja se obično priređuje kada autor zađe u sedmu deceniju života, mora postojati neki materijal kojim bi se ispunile stranice ove publikacije. Prirediti monografiju znači da ste iza sebe ostavili najmanje nekoliko decenija marljivog rada, prožetog crtanjem, projektovanjem, modelovanjem, izvođenjem, ali i pisanjem, istraživanjem i poigravanjem sa prostorom, masama, teksturom, bojom, svetlošću ili jednostavno – linijom. Arhitekta Mustafa Musić je iza sebe ostavio sva ova iskustva na polju arhitekture i sa pravom iz štampe izlazi njegova, čak četiri godine pripremana monografija.

Obično veću težinu u literarnom pogledu imaju monografije čiji su autori istoričari arhitekture, često bliski prijatelji samog arhitekte, koji autorskim jezikom, koliko-toliko objektivno i u svakom slučaju afirmativno, prikažu život i delo kolege. Sa druge strane, autor najbolje poznaje svoje delo, pa u nedostatku istoričara, ulogu autora preuzima i sam arhitekta. U slučaju arhitekte Musića, autor je sam prikazao svoj stvaralački opus, ali su uvodne reči o njegovom životu i delu napisale njegove kolege, arhitekte Boris Podreka, profesor Zoran Lazović i akademik profesor Milan Lojanica. Imena koja sama po sebi predstavljaju najviši autoritet u arhitektonskoj struci.

Musić je odrastao na beogradskom asfaltu, i u potpunosti je prigrlio urbani život avangardnih dešavanja.

Istoričari arhitekture, ponajviše oni školovani na Istoriji umetnosti, najviše stavljaju akcenat na faktografiji – gde se arhitekta rodio, na kom fakultetu se školovao, koji profesori su mu predavali i naravno, koji stil ili pokret je ostavio najupečatljiviji trag na samog arhitektu. Sve ovo jeste važno, ali ostati samo na osnovnim profesionalnim činjenicama znači ostaviti gotovo polovinu nečije ličnosti potpuno nerasvetljenu, čime su čitaoci monografije uskraćen za jedan sveobuhvatni utisak o samom autoru.

Važno je napomenuti da je arhitekta Musić stasavao uz svoje omiljene uzore, profesore Aleksandra Deroka i Bogdana Bogdanovića, ali je takođe važno, kako je prof. Lazović skrenuo pažnju u uvodnoj reči, da je Musić odrastao na beogradskom asfaltu, da je u potpunosti prigrlio urbani život avangardnih dešavanja u Beogradu, prožet klubovima, svirkama, izložbama, pokretima i performansima, a u nekom trenutku, zajedno sa drugim članovima arhitektonske grupe MEČ, započeo da daje i sopstveni doprinos. Tumačenje Musićeve ličnosti i dela od strane njegovih kolega veoma je iskreno, ali i detaljno, pa nakon čitanja njihovih uvodnih reči, čitaoci mogu jasnije da dožive samog arhitektu i da njegovu ličnost povežu i prepoznaju u njegovim delima.

Dva stvaralačka razdoblja

Iako u knjizi postoji jedna detaljnija podela Musićevog stvaralačkog opusa, on se ugrubo može podeliti na dva najupečatljivija razdoblja – na period od sredine 70-ih do početka 90-ih, u kojem najznačajnije mesto zauzimaju aktivnosti u okviru arhitektonske grupe MEČ (zajedno sa kolegama arhitektama Dejanom Ećimovićem, Marjanom Čehovinom, Stevanom Žutićem i Slobodanom Maldinijem) i na period od početka 90-ih do današnjih dana, u kojem dolazi do finalnog stvaralačkog uobličavanja i praktičnog ostvarivanja.

Aktivnosti u okviru grupe MEČ poznate su zajedničkim izložbama, koje su obeležili pre svega eksperimentalni projekti, crteži, grafike, makete i javni performansi, kao i disidentsko političko istupanje, koje je sve članove u jednom trenutku moglo koštati oduzimanjem fakultetskih diploma. Nakon raspada grupe MEČ i sumornih godina raspada Socijalističke Jugoslavije, arhitekta Musić započinje sa realizacijom svojih prvih većih projekata. U pitanju su porodične vile i stambene zgrade, u kojima se jasno uočava uticaj ruskog konstruktivizma, Bauhaus moderne, a što je dodatno naglašeno i dizajniranjem posebnih komada nameštaja.

Kao kruna možda i cele arhitektonske karijere, 2013. godine izveden je hotel Šeraton u Novom Sadu.

U isto vreme, Musićev projektni biro Zenit (najviše sarađivao sa arhitektama Elom Nešić i Vanjom Panićem) učestvuje na jako puno javnih i pozivnih konkursa, na kojima prikazuju veoma smela autorska rešenja, za koja je prava šteta što bar delimično nisu doživela realizaciju. Pored konstruktivizma tu je zastupljen i ekspresionizam, a kao kruna tog perioda, a možda i cele arhitektonske karijere, 2013. godine izveden je hotel Šeraton u Novom Sadu. Tu je i veliki broj enterijera, svaki sa nezaobilaznom autorskom linijom, bez obzira da li je reč o enterijeru jednog noćnog kluba ili privatnog stana/kuće.

Hotel Sheraton u Novom Sadu po projektu Mustafe Musića bio je u Izboru za najlepšu zgrada Novog Sada 

Urbani boem

Dvojezična monografija arhitekte Mustafe Musića, koja će uskoro biti u prodaji, a moći će da se nabavi i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kapitalno je delo arhitektonske istoriografije i afirmacije jednog u potpunosti ostvarenog nadarenog arhitekte, avangardnog umetnika, urbanog boema i pre svega profesionalnog kolege. Ove tvrdnje ne prepoznaju se samo u rečima kolega uvodničara već daleko šireg kruga arhitekata, umetnika i svih drugih kojima je rad i druženje sa arhitektom Musićem ostavilo jedan neizbrisiv pozitivni trag u životu.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

1 komentar

  1. Dragan Markovich

    Meni Mustafa nikad nije bio neki arhitekta-projektant. Čak, većinja njegovoh radova su jako loši. Profesionalno, on je više bio član raznih komisija, upravnih odbora… Slušao sam njegova predavanja. On istu priču i projekte vrti već 20 godina. Pogledaću monografiju. Možda grešim…

Ostavite odgovor

Obavezna polja *