Pokrenuta je inicijativa da se na Šiljku ponovo izgradi pravoslavna kapela posvećena Svetom Đorđu, ali potpuno nova u drugačijoj arhitekturi jer inicijatori smatraju da izvorna građevina nije na dostojan način predstavila našu veru i crkvu.

Jučerašnji veliki praznik – Krstovdan, posvećen uzdizanju Časnog krsta 326. godine od strane carice Jelene, podsetio me je na jedan događaj od pre par godina. Tog leta 2015. godine, zajedno sa jednom većom grupom planinara, vernika i entuzijasta, uspeo sam se na planinu Rtanj, na njegov najviši vrh Šiljak, gde smo postavili jedan poveći drveni krst. Naravno, aludiralo se na uzdizanje Časnog krsta na brdo Golgotu. Još jedna interesantna okolnost bilo je mesto postavljanja krsta. Ukopali smo ga na uglu ostataka kamenih zidova nekadašnje pravoslavne kapele. Kada sam se vratio sa puta, istražio sam detaljno istorijat ove male, gotovo u potpunosti uništene građevine.

Na rudniku je početkom 20. veka, jevrejski industrijalac Samuel Minh otvorio rudnik uglja. Posao se vrlo brzo dobro krenuo i porodica Minh se sa proizvodnje štofova preorijentisala na eksploataciju uglja. Posao su preuzela Samuelova deca, pre svega najstariji sin Julijus. Tokom Prvog svetskog rata porodica Minh beži iz Srbije, a rudnikom počinju da upravljaju Nemci. Minhovi su imali predispoziciju da boluju od tuberkuloze, pa je otac Samuel od iste i preminuo 1919. godine na lečenju u Beču. Sin Julijus je takođe bio na lečenju, u nekom od sanatorijuma u današnjoj Sloveniji, gde i upoznaje svoju buduću suprugu, takođe Jevrejku Gretu.

Julijus i Greta se zajedno sa ostalim člnovima porodice vraćaju u oslobođenu Srbiju/Kraljevinu SHS i nastavljaju sa iskopavanjem uglja. Bili su veoma posvećeni poslu i odgovorni prema zaposlenim rudarima i njihovim porodicama, koje su živele u obližnjim selima. Odgovornost prema rudarima je išla dotle da je Julijus izvršio samoubistvo nakon saznanja da je brod koji je prevozio hranu, a koju je on želeo da otkupi i prehrani rudarske porodice, potonuo na putu iz Mađarske za Beograd.

Sve ovo se dogodilo 1931. godine, u jeku Svetske ekonomske krize, ali i velike suše, koje su pogodile te godine Kraljevinu Jugoslaviju. Slučajevi poput Julijusa su bili svakodnevnica… Supruga Greta je primila vest o smrti svog supruga, ali je ostala pribrana i nastavila je, zajedno sa ostalim članovima porodice da vodi posao oko rudnika. Takođe, želela je da u spomen svog neprežaljenog supruga, podigne jednu malu kapelu na samom vrhu planine Rudnik. U ovome su joj, bez ikakve nadoknade, pomogli zaposleni rudari. Nekoliko stotina njih je mesecima radilo na podizanju ove malene bogomolje, dopremajući svakoga dana na stotine kilograma kamenja na 1.566 metara nadmorske visine. Temelji kapele su osveštani 1932. godine i crkva je posvećena Svetom Đorđu, a završena je 1937. godine.

Judaizam i pravoslavlje u jednom

Iako jednostavne arhitekture, kapelica je bila pravi ukras na Šiljku. Nije ostalo zabeleženo ime projektanta, ali je objekat izveden veoma solidno u jednostavnom rustičnom arhitektonskom izrazu. Neki istraživači, ali i laici su u arhitekturi ove kapele videli spoj dve religije, zato što su Minhovi bili Jevreji i upražnjavali judaizam, ali poštovali i pravoslavne svece i obeležavali pravoslavne praznike. Izgled kapele je pre nametnut na osnovu prirodno-klimatskih uslova, jer je kapela izložena konstantnim naletima jakog vetra, a blizu pola godine je okovana snegom i ledom. Takvi uslovi ne dopuštaju nikakvu malterisanu fasadu, niti dekorativne elemente, koji bi vrlo brzo propali.

 

Inicijatori smatraju da porodica Minh zbog svojeg jevrejskog porekla nije imala osećaj za „pravi“ duh pravoslavlja

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, Greta se sakrivala u kući jednog od svojih rudara. Preživela je ratnu golgotu, ali je koju godinu posle preminula u velikoj bedi. Uprava opštine je izdala zabranu rudarima (rudnik je konfiskovan od strane države) da se pojave na njenoj sahrani. Najmlađi od braće Minh, Aleksandar, umire 1977. godine u Beogradu. Pre smrti je uspeo da izgradi porodičnu grobnicu na Novom groblju i u nju prenese ostatke svoje braće, sestara i snaje. U spomen porodičnog posla, grobnica je dobila izgled i motive rudničkog okna.

Neslavna sudbina kapele

Sudbina kapele je možda isto tragična koliko i njenih ktitora. Posle rata je bila u više navrata obijana i pljačkana, a pljačkaši su na više mesta u podu pomerali kamene ploče, u nadi da će pronaći misteriozno blago, koje su Minhovi zakopali u temeljima kapele. Vrhunac se odigrao pre tridesetak godina, kada su nepoznati pljačkaši minirali i gotovo u potpunosti razneli kapelu. Ostali su sačuvani manji segmenti stepenica, zidova i jedan prozorski otvor.

Tu nije kraj nedaćama jer je u poslednjih nekoliko godina pokrenuta inicijativa da se na Šiljku ponovo izgradi pravoslavna kapela posvećena Svetom Đorđu, ali potpuno nova u drugačijoj arhitekturi (na svetosavki obraz), jer inicijatori smatraju da izvorna građevina nije na dostojan način predstavila našu veru i crkvu, to jest, da porodica Minh zbog svojeg jevrejskog porekla nije imala osećaj za „pravi“ duh pravoslavlja. Potpuni apsurd, sramota i greh prema ovoj namučenoj porodici…

Kad ste već ovde…