Pored starog, novi dvorac: Kako bi Bezeredi-Dunđerski u Čelarevu mogao da dobije budućnost
Pogledajte istraživački master rad koji vojvođanske dvorce vidi kao centre kulture, coworkinga i života digitalnih nomada.
Zaboravite restauraciju: budućnost vojvođanskih dvoraca je u novim dvorcima! Tako barem tvrdi master arhitekture Milica Milošević, koja u svojem master radu predlaže metodu “Pored dvorca, još jedan dvorac”.
Njen neobičan rad, koji se tiče restauracije dvorca Bezeredi-Dunđerski u Čelarevu, postavlja pitanje kako uopšte izgleda budućnost nasleđa? Šta ako je rešenje za propale dvorce – da im sagradimo konkurenciju? Pogledajmo u detalj njen „radikalni master plan“ za nasleđe Vojvodine.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Autorka razvija koncept savremene građevine koja bi bila smeštena neposredno pored postojećeg dvorca i sa njim uspostavila svojevrsni dijalog između dva vremena.
Centralno pitanje kojim se i mi, koji smo radili snimanje stanja dvoraca Vojvodine i cele Srbije, i ostali koji bi samo želeli da ove dvorce posete, da uživaju u njihovim čarima i da se njima ponose, jeste – šta raditi sa dvorcima koji polako nestaju pred našim očima?
Da li ih treba pažljivo restaurirati, pretvoriti u muzeje ili jednostavno prihvatiti da pripadaju nekom drugom vremenu? Master rad arhitektice Milice Milošević nudi drugačiji odgovor – umesto da se prošlost rekonstruiše, pored nje treba izgraditi budućnost.
Polazna tačka ovog neobičnog projekta jeste dvorac Bezeredi-Dunđerski u Čelarevu, jedan od brojnih vojvođanskih dvoraca čija sudbina već dugo izaziva zabrinutost stručnjaka, lokalne zajednice i ljubitelja kulturnog nasleđa, a o kome smo pisali u više navrata, 2013. – kada je prva faza restauracije završena (i nije se desilo ništa posle toga pa je i to delimično ruinirano) i u tekstu o sedam vojvođanskih dvoraca koje moramo spasiti (2021).
Umesto da predloži klasičnu obnovu ili prenamenu, autorka razvija koncept tzv. „dvorca budućnosti“ – savremene građevine koja bi bila smeštena neposredno pored postojećeg dvorca i sa njim uspostavila svojevrsni dijalog između dva vremena.
Šta je “dvorac budućnosti”?
Koncepcija „dvorca budućnosti“ polazi od pomeranja u razumevanju arhitekture – objekat više nije završeni proizvod, već infrastruktura procesa koji se u njemu odvijaju. Umesto statične forme, u prvi plan dolazi promenljivost, prilagodljivost i sposobnost da arhitektura traje kroz transformaciju.
U tom smislu, arhitektonski objekat prestaje da bude fiksna kategorija. Tipologije se više ne posmatraju kao zatvoreni sistemi, već kao fleksibilni okviri koji se menjaju u skladu sa društvenim, tehnološkim i kulturnim uslovima.
Ključni pojam ovog pristupa jeste trajanje. Za razliku od klasične Vitruvijeve “firmitas”, koja podrazumeva fizičku trajnost objekta, Milica u svom projektu tvrdi da savremeni kontekst uvodi drugačije razumevanje – trajanje kao sposobnost da se ostane relevantan kroz promenu.
Zato „dvorac budućnosti“ nije definisan kao konačan objekat, već kao otvoren sistem. Njegova ideja zasniva se na principima održivosti, tehnološke evolucije materijala, funkcionalne fleksibilnosti, estetske reinterpretacije, pejzažne integracije i kontinuiteta održavanja kao procesa, a ne završnog čina.
„Dvorac budućnosti“ ne briše postojeći objekat, već ga stavlja u dijalog sa savremenim, stvarajući prostor u kojem prošlost i budućnost koegzistiraju.
Ovaj okvir se direktno naslanja na savremene debate o nasleđu i rekonstrukciji. Nakon velikih gubitaka kulturne baštine u Evropi, od Notr Dama (obnovljen, srećom) do ratom pogođenih objekata u Ukrajini, pitanje obnove prestaje da bude tehničko i postaje teorijsko: da li obnavljamo formu ili značenje?
U evropskom kontekstu, ovo se vidi kao stalna tenzija između očuvanja autentičnosti i uvođenja novih funkcija. „Dvorac budućnosti“ u tom smislu funkcioniše kao most između teorije i nasleđa. On ne briše postojeći objekat, već ga stavlja u dijalog sa savremenim, stvarajući prostor u kojem prošlost i budućnost koegzistiraju.
Ako se istorijski pogled proširi, uloga dvorca se jasno menja. Nekada je bio rezidencija moći, administrativni centar i zatvoren sistem kontrole. Danas postaje otvorena struktura – prostor kulture, rada, privremenog boravka i javnog života.
Ta promena nije samo funkcionalna, već i društvena. Dvorac više nije simbol ekskluzivnosti, već potencijalni infrastrukturni okvir zajedničkog korišćenja prostora. U toj transformaciji leži i suština „dvorca budućnosti“: arhitektura koja ne pokušava da zamrzne vreme, već da ga učini vidljivim kroz promenu. Ali, kako se to manifestuje u Čelarevu?
Kako on izgleda u Čelarevu?
Ideja je na prvi pogled jednostavna, ali krije mnogo slojeva. Stari dvorac ostaje netaknut, sačuvan kao autentičan svedok jednog istorijskog perioda. Novi objekat ne pokušava da ga imitira niti da se maskira u istorijsku arhitekturu. Naprotiv, on otvoreno pokazuje da pripada 21. veku.
Upravo u tom kontrastu nalazi se suština projekta. Posmatrač bi na jednom mestu mogao da vidi prošlost i budućnost, tradicionalne i savremene materijale, nekadašnje i današnje načine života.
Lokacija novog objekta pažljivo je odabrana. „Dvorac budućnosti“ postavljen je paralelno sa postojećim dvorcem unutar prostranog parka koji okružuje kompleks – budući da je dvorište postojećeg dvorca Bezeredi-Dunđerski ogromno i neiskorišteno.
Takav položaj omogućava da se oba objekta sagledavaju istovremeno, gotovo kao da vode tihi razgovor preko travnjaka. Stari dvorac ostaje dominantan istorijski akter, dok novi objekat predstavlja savremeni odgovor na pitanja koja danas postavljamo arhitekturi.
Podzemna veza između starog i novog
Iako zadržava približne gabarite istorijskog zdanja, novi objekat ih tumači na potpuno drugačiji način. Umesto tradicionalnog četvorovodnog krova pojavljuje se racionalniji dvovodni krov, dok se nekadašnje visoko prizemlje spušta na nivo terena kako bi se dobili fleksibilniji i prostraniji enterijeri. Na taj način nastaje dodatni prostor ispod krovne konstrukcije, koji postaje važan deo unutrašnje organizacije.
Posebno zanimljiv element projekta jeste veza između starog i novog. Umesto mosta ili nadzemnog hodnika koji bi mogao da naruši istorijski ambijent, autorka predlaže podzemnu komunikaciju. Novi i stari dvorac povezani su ispod nivoa terena, čime se fizička povezanost ostvaruje diskretno i gotovo simbolično. Kao da se prošlost i budućnost sreću ispod površine, daleko od pogleda posetilaca.
Fasadno oblikovanje dodatno naglašava ovu ideju. Zatvoreniji delovi objekta su, po ovom projektu, obloženi metalom sa izraženim vertikalnim spojnicama koje podsećaju na ritam stubova i vertikalnih elemenata istorijskog dvorca.
Istovremeno, centralni deo građevine potpuno je zastakljen. Velike staklene površine u projektu omogućavaju nesmetane poglede prema parku i brišu granicu između enterijera i prirode. Tako nastaje arhitektura koja istovremeno deluje monumentalno i transparentno.
Zavojito stepenište povezuje sve nivoe objekta, od podruma do sprata, dok lift u njegovom središtu omogućava pristupačnost svim korisnicima.
Ovde dolazimo i do pitanja – za koga se gradi ovaj “Dvorac 2.0”? Evo i odgovora: u samom središtu objekta, po Miličinoj ideji, nalazi se veliki javni prostor namenjen susretima, druženju i kulturnim događajima.
Njegov centralni element predstavlja monumentalno zavojito stepenište, inspirisano jednim od prepoznatljivih motiva starog dvorca. Ono nije kopija istorijskog elementa, već njegova savremena interpretacija. Stepenište povezuje sve nivoe objekta, od podruma do sprata, dok lift u njegovom središtu omogućava pristupačnost svim korisnicima.
Aktivno korišćenje tokom cele godine
Programska struktura pokazuje da projekat nije zamišljen kao još jedan muzejski prostor. Naprotiv, cilj je da se kompleks aktivno koristi tokom cele godine. U prizemlju su smešteni recepcija, prostor za odmor, druženje i manji izložbeni sadržaji.
U podrumu se nalazi coworking prostor sa bibliotekom, otvoren ne samo za goste već i za širu zajednicu. Upravo ovde projekat izlazi iz okvira klasične zaštite nasleđa i ulazi u sferu savremenog načina života.
Najveći deo privatnih sadržaja smešten je na spratu, gde se nalaze jedinice za privremeni boravak. Sobe su projektovane za jednu ili dve osobe i svaka poseduje galerijski prostor ispod krovne konstrukcije.
Zajednički sanitarni čvorovi omogućavaju efikasnije korišćenje prostora i jednostavnije održavanje, dok kuhinje i trpezarije postaju mesta spontanih susreta među korisnicima.
Klub kao nova društvena tačka Čelareva
U podzemnom delu, na mestu gde se spajaju stari i novi dvorac, predviđen je klub odnosno kafić. Taj prostor nije rezervisan samo za goste kompleksa već je zamišljen kao nova društvena tačka Čelareva. Na taj način projekat pokušava da prevaziđe čestu sudbinu obnovljenih istorijskih objekata koji ostaju izolovani od svakodnevnog života lokalne zajednice.
Možda je upravo ovde najvažnija vrednost ovog rada. On ne posmatra kulturno nasleđe kao relikt koji treba zaključati iza stakla, već kao resurs koji može dobiti novu funkciju. Istorija se ne čuva samo restauracijom zidova; ona opstaje onda kada objekti nastave da žive.
Master rad ne posmatra kulturno nasleđe kao relikt koji treba zaključati iza stakla, već kao resurs koji može dobiti novu funkciju.
Dodatnu aktuelnost projektu daje fenomen rada na daljinu. Sve veći broj ljudi danas može da radi sa bilo koje tačke na planeti, pod uslovom da postoji stabilna internet veza i inspirativno okruženje.
Vojvođanski dvorci, okruženi parkovima i bogatom istorijom, mogli bi da postanu upravo takva mesta. Umesto jednodnevnih turističkih obilazaka, oni bi mogli da privuku ljude koji žele da provedu nedelje ili mesece radeći u drugačijem ambijentu.
Nova uloga za čitavu kategoriju nasleđa
“Dvorac budućnosti“ nije samo arhitektonski koncept već i predlog mogućeg modela revitalizacije desetina sličnih objekata širom Vojvodine. Pitanje koje postavlja nije kako obnoviti jedan dvorac, već kako osmisliti novu ulogu za čitavu kategoriju nasleđa koja se već decenijama nalazi između zaborava i neostvarenih planova.
A možda je upravo tu i najzanimljivija simbolika projekta. Nekada su vojvođanski dvorci bili mesta na kojima su se okupljali industrijalci, veleposednici, umetnici, književnici i političari. Za njihovim stolovima sklapali su se poslovi, raspravljalo o umetnosti i oblikovale ideje koje su menjale čitave krajeve zemlje.
Danas, više od jednog veka kasnije, njihovi novi stanovnici mogli bi biti programeri sa laptopovima, arhitekte koje rade za klijente na drugom kraju sveta, dizajneri, istraživači i digitalni nomadi. Možda (i verovatno) ne nužno ni iz ove zemlje. Umesto fijakera ispred ulaza stajali bi električni bicikli, a umesto šuma pisaćih mašina čulo bi se tiho kuckanje po tastaturama.
Duh mesta bi, međutim, ostao isti – dvorac kao prostor susreta, stvaranja i razmene ideja. Samo bi se vreme promenilo. A i dvorac i Čelarevo (i druga mesta sa dvorcima) dobila bi “infuziju sveže krvi”.
