Prostorni i likovni preobražaj modernističke urbane vile na Senjaku

Nebojša Antešević, 09.02.2022. 2 6 min za čitanje

Opsežnom rekonstrukcijom, adaptacijom i dogradnjom vile sagrađene 1956. godine zadovoljeni su svi prostorni zahtevi i standardi za objekat obrazovne namene.

Nedavno predstavljena strategija obnove građene sredine od strane zvaničnika Evropske unije (Talas obnove, eng. Renovation Wave), potkrepljena smernicama Evropske urbane agende i globalnim ciljevima održivog razvoja, predviđa ne samo masovnu obnovu zgrada i urbanog okruženja, nego i razvijanje nove evropske estetike kroz interdisciplinarnu inicijativu Novi evropski Bauhaus.

Inicijativa je zasnovana na nemačkom modelu Baukultur koji ima uporište u holističkom konceptu visokokvalitetne kulture građenja, kako bi se integrisanim procesima planiranja i dizajna u evropskim gradovima podstaklo „oblikovanje lepšeg, održivog i inkluzivnog izgrađenog prostora.

Ovom inicijativom, ili novim kulturnim projektom Evrope, kako se još naziva, žele se na izvestan način obnoviti vrednosti nemačke škole Bauhaus, koja je svojevremeno imala sledbenike širom sveta, i to u nameri da procesi planiranja, projektovanja, izgradnje i oblikovanja postanu deo inkluzivne ekonomije koja bi uticala na sveukupni kvalitet života i ravnomeran raspored sredstava.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Jedna od uspelih rekonstrukcija objekata beogradske arhitekture druge polovine 20. veka; Foto: Relja Ivanić

Arhitektonski preobražaj vile na Senjaku

Iako domaći propisi i strateški okvir u oblasti planiranja i izgradnje utvrđuju načelo racionalnog korišćenja prostora, posebno izraženo u domenu urbane obnove i obnove postojećeg građevinskog fonda, u praksi su ove mogućnosti nedovoljno iskorišćene često usled nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, stečaja, restitucije, lošeg upravljanja i tržišnih spekulacija, što je dovelo do toga da mnogi objekti na vrednim lokacijama budu neiskorišćeni, napušteni ili prepušteni propadanju i devastacijama.

Osim što ovakvi primeri negativno utiču na identitet i kvalitet građene sredine, ujedno kriju i značajan potencijal za arhitektonsku praksu, tržište nepokretnosti te održive i inkluzivne oblike života.

Nekoliko primera uspelih rekonstrukcija poslovnih objekata beogradske arhitekture druge polovine 20. veka, izvedenih u poslednjih nekoliko godina, ukazuju na kvalitet njihove prostorno-funkcionalne i oblikovne transformacije.

Za ovaj arhitektonski preobražaj zadužen je Takt studio, autori Bojana Marković, Stefan Đorđević i Dejan Mojić.

Nizu ovih ostvarenja pridružuje se i nedavno rekonstruisana i dograđena modernistička urbana vila na Senjaku za čiji je arhitektonski preobražaj u nemačku obrazovnu ustanovu zadužen je Takt studio, autori Bojana Marković, Stefan Đorđević i Dejan Mojić.

Ona je tokom proteklih godina kroz obnovu i oblikovanje enterijera nekih od znamenitih prestoničkih objekata razvila autorski pristup nadahnut racionalnim rešenjima zanatskog oblikovanja, u kojima se može uočiti omaž idejama Bauhausa i njegovim težnjama za funkcionalnošću i poštovanjem materijala.

Omaž idejama Bauhausa i težnjama za funkcionalnošću i poštovanjem materijala; Foto: Relja Ivanić

Odlučeno je da se dogradnja sruši i zameni novim arhitektonskim rešenjem koje bi odgovaralo potrebama klijenta.

Jednospratna vila sa dva komforna stana u prizemlju i na spratu, izgrađena 1956. godine na nacionalizovanom zemljištu za čelnike Jugoslovenske narodne armije prema projektu arhitekta Rajka Tatića, jedna je od nepokretnosti u javnoj svojini kojom upravlja Direkcija za upravljanje i izgradnju zgrada stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava (DIPOS), osnovana 1962. godine nakon Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.

Tokom poslednjih desetak godina objekat nije korišćen, a prethodna dogradnja se pokazala neodgovarajućom zbog lošeg kvaliteta, pa je odlučeno da se sruši i zameni novim arhitektonskim rešenjem koje bi odgovaralo potrebama klijenta.

Izdavanje objekta u zakup Nemačkoj školi Beograd (Deutsche Schule Belgrad – DSB), uključenoj u internacionalnu mrežu nemačkih škola kojoj je bio potreban novi objekat za smeštaj vrtića i predškole, podrazumevalo je opsežnu rekonstrukciju, adaptaciju i dogradnju postojeće vile kako bi se zadovoljili svi prostorni zahtevi i standardi za objekat vaspitne i obrazovne namene.

Zadovoljeni svi prostorni zahtevi i standardi za objekat vaspitne i obrazovne namene; Foto: Relja Ivanić

Povoljni uslovi za organizovanje školskih sadržaja

Izgrađena na prostoru Senjačke padine, na uglu ulica Sanje Živanović i Brzakove, obuhvaćenim Regulacionim planom prostorne celine Dedinje, nekadašnja vila je svojom pozno-modernističkom arhitekturom, dobro osvetljenim prostorima, orijentacijama prema okruženju u kome preovlađuju stambeni objekti i prostranim denivelisanim dvorištem trapezastog oblika pružila povoljne uslove za organizovanje školskih sadržaja.

Planiranom intervencijom je prema smernicama datim u projektnom zadatku trebalo sačuvati izvornu arhitekturu vile, uz određene izmene u unutrašnjoj organizaciji prostora, dok je nova proširenja trebalo funkcionalno i oblikovno uskladiti vodeći računa o programskim zahtevima i odlikama ambijenta.

Predviđeni kapacitet vrtića i škole sa radom u smenama je osamdesetoro dece. Pored primene tehničkih standarda, u vreme projektovanja propisanih još uvek važećim Pravilnikom o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanova za decu iz 1996. godine (tokom 2019. donet je novi pravilnik), autori su se u razradi prostornog i funkcionalnog koncepta vodili i vaspitno-nastavnim programima zastupljenim u nemačkom obrazovanju koji predviđaju grupe sa manje dece i učenika, te interaktivniji i slobodniji pristup učenju.

Autori projekta su vodili računa o programskim zahtevima i odlikama ambijenta; Foto: Relja Ivanić

Prvobitni ulazi za dva stana postali su uz manje izmene odvojeni ulazi za vrtić i predškolu.

U funkcionalnoj podeli predškola je smeštena u prizemlju, a vrtić na spratu. Prvobitni ulazi za dva stana, pozicionirani sa duže severno-zapadne strane, postali su uz manje izmene odvojeni ulazi za vrtić i predškolu, dok je servisni ulaz sa bočne strane zadržao sličnu funkciju, odnosno namenjen je osoblju ustanove.

U organizaciji komfornih trosobnih stanova izvršene su minimalne modifikacije: otvaranje pojedinih delova zidova kako bi se obezbedilo adekvatno osvetljenje i prostorno povezivanje sa dograđenim delovima, a zatim uvođenje novih pregradnih zidova radi formiranja učionica, kuhinje sa kantinom i bloka sanitarnih prostorija.

Arhitektura vile sa izduženim volumenom prema glavnoj ulici i užim poprečnim proširenjem pozicioniranim na levoj strani od osovine objekta prema zadnjoj strani dvorišta omogućila je da se dogradnja izvede sa obe strane tog proširenja integrišući se u osnovnu strukturu različitim oblikovnim tretmanom.

Sala za sastanke umesto garaže

Prizemlje namenjeno predškoli ima četiri učionice namenjene za četiri grupe po šestoro dece, veću grupnu sobu za zajedničku igru i nastavne aktivnosti, multifunkcionalnu salu, kancelariju za koordinatora, garderobu prilagođenu za predviđeni kapacitet i toalete.

U vrtićkom delu na spratu nalazi se sedam soba za osam do deset dece, kancelarija za vaspitače, kuhinja i kantina koju koriste svi korisnici objekta, garderoba poput one u prizemlju, te blok sa toaletima za decu i osoblje.

Podrumski prostor je iskorišćen za tehničke prostorije, ostavu i prostor za osoblje, dok je u prednjem delu uz ulicu, u kome se prvobitno nalazila garaža za dvoje kola, predviđena sala za sastanke.

Vertikalne zasene od drvenih letvica postavljene su u sklopu otvorenog prizemlja; Foto: Relja Ivanić

Svi otvori na postojećem objektu su zadržani u izvornom obliku i rasporedu.

Posebna pažnja je posvećena oblikovanju enterijera i osmišljavanju nameštaja. Korišćeni su materijali otporni na udarce i habanje koji zadovoljavaju tehničke standarde objekata za boravak dece.

Paleta primenjenih boja, uz belu i sive tonove, svedena je na tri osnovne – pastelno zelenu u vrtiću, modro plavu u predškoli i tamno crvenu, odnosno terakota crvenkastu u spoljašnjoj obradi dogradnje i u akcentovanju spojeva postojećeg objekta sa dograđenim delovima (stolarija, ograde, fasadni paneli).

Svi otvori na postojećem objektu su zadržani u izvornom obliku i rasporedu, a zamenjeni su aluminijumskom stolarijom radi postizanja boljih energetskih svojstava.

Pergola nad terasom i vertikalne zasene od drvenih letvica postavljene u sklopu otvorenog prizemlja dograđenog dela korespondiraju sa metalnim ogradama u dvorištu i na objektu, doprinoseći pre svega vizuelnoj ravnoteži celokupnog ansambla i likovnosti koju upotpunjuju promene svetla i senke.

Modro plava boja primenjena je u predškoli; Foto: Relja Ivanić

Razlika postignuta i u spoljašnjem oblikovanju

Dograđeni delovi su na postojeći objekat konstruktivno vezani za međuspratne ploče, ali je njihov ravan krov u nešto nižem nivou od slemenâ vile, to jeste ivicâ strehâ iznad fasadâ koje su, u stvari, najviše tačke krova zbog izvedenih nadzidaka iza kojih je dvovodni krov sa naspramnim padovima.

Time je i vizuelno istaknut postojeći objekat u odnosu na dogradnju. Razlika između modernističke vile i nove dogradnje je postignuta i u spoljašnjem oblikovanju.

Na sanirane fasade vile izvedene u slogu pritesanog kamena peščara u zoni prizemlja i beloj završnoj obradi malterisanog prvog sprata nadovezuju se fasadne površine od fiber cementnih ploča u boji terakote kojima je umanjena strogoća modernističke arhitekture i koloristički kontekstualizovana dogradnja u odnosu na mnoštvo krovova pokrivenih crepom u neposrednom okruženju.

U zadnjem delu dvorišta, na travnatoj površini sa nekoliko visokih stabala, uređeno je dečije igralište.

Svi otvori na postojećem objektu su zadržani u izvornom obliku i rasporedu; Foto: Relja Ivanić

U okvirima arhitektonske politike trebalo bi podsticati održivu obnovu zgrada koju zagovaraju novi strateški dokumenti.

Ishod rekonstrukcije, dogradnje i prenamene modernističke vile ukazuje na potencijal i aktuelnost projektantskog zadatka, bez predrasuda koje se u našoj sredini obično vezuju za takve zahvate, pa bi u okvirima arhitektonske politike trebalo podsticati održivu obnovu zgrada koju zagovaraju novi strateški dokumenti.

Takve obnove bi bile afirmativne i za očuvanje zanemarenog ili zapuštenog arhitektonskog nasleđa čija bi valorizacija i mere tehničke zaštite trebalo da uključe mogući i prihvatljivi opseg arhitektonskih intervencija.

U tome bi služba zaštite nepokretnih kulturnih dobara i njihove zaštićene okoline trebalo da ima ne samo informativnu i proceduralnu, već i konsultativnu ulogu za investitore i projektante, kako uslovi zaštite ne bi bili često smatrani preprekom ili ograničenjem.