Stanislav Fiala: Bivši zaliv dorćolske Marine ćemo očistiti i transformisati do neprepoznatljivosti

“Osa Marine Dorćol i centralnog prostora trga usmerena je ka novom linearnom parku gde ćemo stvoriti zelenu arteriju koja će postati glavna veza sa centrom Beograda.”

Za kompaniju SEBRE svetski priznati arhitekta Stanislav Fiala je u Beogradu realizovao stambenu zgradu – Puškinova Residence na Senjaku (2017), a potom je 2021. godine iz iz ateljea „Kuzmanović + Fiala“ izašao znatno veći projekat za novo naselje Marina Dorćol, koji predstavlja reurbanizaciju nekadašnjeg industrijskog prostora duž Dunava.

Projekat obuhvata urbanističko rešenje sa uređenjem zelenih i rekreativnih površina, kao i izgradnju petnaest manje spratnih stambenih i komercijalnih zgrada. Zanimljivo je da prva faza realizacije projekta, koja uključuje izgradnju šest zgrada sa 200 stanova, ima samo malo više stanova nego jedna prosečna zgrada u kompleksu Beograd na vodi.

Projekat Marine Dorćol ali i njegovi drugi realizovani projekti u Češkoj Republici, ali i širom Evrope, lako prepoznatljivi po jedinstvenoj arhitektonici, uklapanju u okruženje i odnosu prema materijalu i detaljima, bili su razlog da sa ovog češkog arhitektu pozovemo na razgovor.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Kreće izgradnja Marine Dorćol: Zavirite u luksuzni kompleks na obali Dunama

Umesto gustine, u izgradnji ste dali prednost zelenim površinama i urbanističkoj udobnosti. Kako ste doživeli Beograd? Šta biste istakli kao njegove urbane vrednosti i potencijale? Po čemu se Beograd razlikuje od ostalih gradova u kojima ste gradili?

Beograd ima veliku privilegiju što leži na dve lepe, velike reke, na ušću Save u Dunav. Ne ume svaki grad kroz koji teče reka da iskoristi taj očigledan kvalitet, ali ljudi u Beogradu to očigledno sjajno koriste. Beograd doživljavam kao životni prostor ljudi koji su otvoreni i prijateljski, nalik ljudima u južnjačkim zemljama, obasjanim vrelim suncem. Beograđani umeju svoj grad da lepo ispune stvarnim, radosnim životom, i to vidim kao ogromnu prednost za svakoga ko ovde dolazi kao gost i pokušava da upozna lokalne običaje, i nastoji, uz skromnost i poštovanje, da u mozaik prostora unese neke nove delove.

Ne ume svaki grad kroz koji teče reka da iskoristi taj očigledan kvalitet, ali ljudi u Beogradu to očigledno sjajno koriste.

Beograd je za mene još uvek nepoznat prostor koji polako, već dugi niz godina, istražujem kao neko ko je stalno u ulozi posetioca, ali koji oseća logičnu srodnost slovenskog jezika i mišljenja. To me ohrabruje u pokušajima da razumem Beograđane, i daje mi nadu da mogu da im ponudim nešto što će u ovom gradu funkcionisati. Upravo zato sam se lako povezao s talentovanom beogradskom arhitektinjom Jelenom Kuzmanović, koja je oko sebe stvorila tim sjajnih saradnika, s kojima stvaramo neku vrstu ‘proizvodnog pogona’, u kom sve mora nastati.

Pored slovenske bliskosti, imam i to iskustvo da svuda u svetu, čak i u prilično različitim kontekstima, važe ista pravila zdravog razuma. I kada se čovek ne odrekne tih pravila i ne narušava prirodnu ravnotežu prostora, rezultat nikad ne razočara.

Završili ste Fakultet arhitekture Češkog tehničkog univerziteta u Pragu. Kakva sećanja imate na studije arhitekture i na period prve polovine osamdesetih godina? Ko je tada bio Vaš uzor i šta je sve uticalo na oblikovanje Vašeg pristupa u arhitekturi?

Period studija za većinu nas je period sazrevanja i intezivnog usvajanja svega novog. To je vreme koje ceo život pamtimo s ljubavlju, ponekad i nekritički. Ali to je bila i faza prirodnog otpora, definisanja sebe u odnosu na ono čime smo okruženi, i velikog divljenja prema onome što nam je daleko, i što poznajemo samo kroz veo tajne nečega nedostupnog i sakrivenog iza tadašnje „gvozdene zavese“. Mene je tada veoma privlačila japanska moderna arhitektura i ne mogu reći da sam se tog divljenja ni sada, u zrelim godinama, sasvim oslobodio. Možda sam ga samo zamenio zadovoljstvom koje osećam u povremenim susretima s nečim što je tako pametno, umereno i po meri čoveka. Takve građevinske poduhvate pronalazimo svuda oko nas i ti susreti u nama zauvek ostave tragove. Ne mogu reći da sam bio potpuno studijski, knjiški tip, usmeren na prikupljanje velike količine podataka. Za mene je uvek sigurniji stvaralački prostor bio tamo gde se slobodnije misli, bez teškog tereta nakupljenih znanja. Mislim da sam najviše oblikovan sećanjima na detinjstvo provedeno u šumi, posmatranjem svega oko sebe i zapravo me i dalje najviše fascinira nedostižna besprijekornost prirode i naše majke Zemlje, koja plovi svemirom u savršenim zakonitostima, koje nikada nismo bili u stanju do kraja racionalno shvatiti.

Za mene je uvek sigurniji stvaralački prostor bio tamo gde se slobodnije misli, bez teškog tereta nakupljenih znanja.

Kako ocenjujete sadašnju globalnu arhitektonsku scenu? Koliko se toga promenilo u arhitekturi od vaših prvih projekata? Ako promene i novine utiču na vaš rad i pristup, u kojoj je meri se to događa?

Promene dolaze tako sporo i nenametljivo da, gledajući na svoje stare kuće, ne primećujem neku bitnu promenu u njihovoj osnovnoj filozofiji. Imam osećaj da su moje glavne kompozicione teme ostale iste, kao što je ostao isti i korisnik zgrada koje projektujem. Može se primetiti da sebi u novijem periodu više dozvoljavam eksperimentisanje i poprilično sam napustio sigurnost pravougaone osnove. Mogućnost takvog rada došla je prirodno, zahvaljujući mnogo većoj sigurnosti u procenama procesa gradnje i drugih povezanih parametara. Glavni razlog za ovu promenu ka organskijim i slobodnijim oblicima je intenzivno iskustvo stečeno u radu na do sada realizovanim kućama, u kojima je ta sloboda omogućila rešavanje veoma složenih prostora. U toj želji da se stalno krećem ka nečemu novom podržali su me posmatrači onoga što radim, a posebno klijenti.

Kada pitate o sadašnjoj globalnoj arhitekturi, ne smatram sebe njenim poznavaocem. U tome sam prilično neispisan list. Percepiram to samo periferno i čini mi se da je već polako došlo vreme da počnemo da pravimo razliku između „graditeljstva“ i „arhitekture“. Mislim da se putanje ovih pojmova u masovnoj svetskoj produkciji prilično razilaze. Gradnja mnogih objekata koji definišu naše nove gradove potpuno je diktirana neiscrpnim nizom pravila i normi, u koje se prosto ne sme sumnjati. A bez sumnje nema pravog razumevanja problema i kvalitetnog napretka. Mislim da je arhitektura potpuno zavisna od sumnje i znanja, i samo iz misterije susreta te dve sile može nastati neko novo, progresivnije rešenje.

Imali ste priliku da se upoznate sa sadašnjom srpskom arhitekturom? Kakvi su vaši utisci?

Upoznajem se na svoj način, koji ne proizilazi iz sistematskog proučavanja, već nego je posledica prirodnih susreta sa onim što mi sudbina stavi na put. Sreo sam već niz srpskih arhitekata, i one koje sam imao priliku da dobro upoznam – volim. Njihova dela, koja su mi pokazali na fotografijama, delovala su mi pametna. Neke kuće koje ovde posmatram, spolja mi se dopadaju. Druge ne, ali to je u svakoj zemlji isto. Bilo gde na svetu, morate preći kilometre i kilometre između dva mesta koja će vam pružiti vredan arhitektonski doživljaj. Retko gde postoji velika koncentracija dobrih dela na manjem prostoru. Kažu da to možete doživeti u Japanu, ali tamo nisam bio.

Volim rešenja koja iznenade pameću, umerenošću i duhom. Razočaraju me stvari koje mi se čine veštačkim i šematičnim. U vašoj zemlji je taj odnos dobrih i lošijih rezultata otprilike uravnotežen. Pored toga, uvek se veoma nerado upuštam u ocenjivanje rada kolega arhitekata, jer veoma dobro znam da je ono što vidimo na ulici pod uticajem toliko faktora da je to teško zamisliti. Krivica, a ponekad možda i slava, obično padne na glavu autora-arhitekte. Međutim, arhitekta nije vajar i kada se nađe u složenom mehanizmu različitih uticaja i mišljenja, može biti lako pregažen. Siguran sam da se skoro svako trudi da ostavi lepo delo iza sebe, i da autori u posao ulaze svom snagom, pa zato mislim da olako kritikovanje obično nije fer.

Volim rešenja koja iznenade pameću, umerenošću i duhom. Razočaraju me stvari koje mi se čine veštačkim i šematičnim.

Danas se globalno mnogo govori i polemiše o izazovima razvoja urbanih sredina, održivosti i otpornosti gradova, o migracijama i talasu obnove. Na nivou Evropske unije pokrenuta je inicijativa Novi evropski Bauhaus, koja je zasnovana na nekoliko strateških dokumenata, povelja i deklaracija. Kakvu ulogu bi arhitekti trebali imati u takvim procesima? Na koji način arhitekt može doprineti društvenom i ekonomskom razvoju?

To je veoma široka tema, u koju se u kratkom razgovoru nemamo šanse dovoljno zaroniti. Takođe, ja nisam od onih ljudi koji su očarani globalnim principima i teorijama. Pripadam onima koji veruju da pre svega moramo brinuti o svom najbližem okruženju, a tek onda eventualno razvijati teorije o velikim globalnim problemima. Slikovito govoreći, kada su najmanje ćelije organizma u redu, onda se iz njih može sastaviti zdrava celina, pa se lepo fokusiram na te najmanje deliće celog organizma, jer osećam da me to čini zadovoljnim. To je nešto na što mogu lično da utičem i to smatram za suštinsku vrednost.

Ljudi su oduvek imali prirodnu sposobnost da se brinu o sebi i svojim bliskima, o svojim susedima, nekad čak i o široj zajednici. Obično ih je nevolja učila kako da reše ono što ih brine „ovde i sada“. Učili su korak po korak i dobro su kopirali jedni od drugih. Danas ovu sposobnost gube pod uticajem globalne civilizacije. Ne znam, ali imam neprijatan osećaj da se ona zamenjuje naredbama, zapovedima i zabranama. Recept, dakle, vidim u tome da se ljudi vraćaju svojim korenima i da ne gube kontakt sa njima, iako danas dominira utisak da moramo rešavati probleme drugog obima. Pošteno, malim koracima, raditi na onome u čemu se slažemo sa najbližim susedima. Instinkti mi govore da globalne velikoformatne teorije nisu recept. One su polje koje olako dozvoljava upliv svakakvih ideologija, a ja sam iz generacije kojoj se jedna takva dobronamerna teorija-ideologija previše mešala u život. Široko polje teorija, nudeći „dobro“, skoro uvek pravi savršene uslove za greške. A takve greške obično nisu male.

Vaši objekti su prepoznatljivi po razrađenim detaljima i upotrebi različitih materijala u njihovom prirodnom obliku (drvo, beton, kamen, corten čelik), ali i po uklopljenosti u okruženje, posebno u slučaju prirodnog ambijenta (na primer, golf teren „Čertovo břemeno“, Alenina Lhota, Češka Republika). Gradili ste i u centru Praga, čije je istorijsko jezgro pod zaštitom UNESCO-a (zgrada DRN i Palata Špork). Kako doživljavate proces realizacije svojih projekata? U kojoj meri to može uticati na njihovu veličinu – proporcije i temu obnove/integracije sa starim zgradama?

Zgrada može biti „lepа“ samo ako se sa poštovanjem odnosi prema okruženju. Ne mora se uvek direktno prilagođavati, ako okruženje nije baš očaravajuće, ali svojim slobodnim izrazom može promeniti sinergijski efekat tog mesta.

Kontekst mesta uvek suštinski utiče na mene i pokušavam da ga posmatram dugo i pažljivo. Ponekad u očima investitora to čak može i da izgleda kao beskrajno tapkanje u mestu, jer se u tom delu procesa ništa ne pojavljuje na papiru, ali me to više ne uznemirava, jer znam da će rešenje uvek doći kada treba i da je neophodno poštovati prirodni proces sazrevanja ideje.

Tako mi se otvara put ka nekoj imaginarnoj slici, u kojoj se gotovo jasno određuju razmera, veličina, povezanost sa okruženjem, načini korišćenja postojećih materijala i druge bitne stvari. Polako se sastavlja organizam kuće koju ću dalje stvarati, razvijaju se ideje koje ću pokazati investitoru i širokom timu saradnika.

Zgrada može biti „lepа“ samo ako se sa poštovanjem odnosi prema okruženju.

Materijale koje koristim biram pažljivo, prema njihovoj dugovečnosti, kvalitetnom sazrevanju ili, ako hoćete, starenju. Te kriterijume najbolje ispunjavaju tradicionalni građevinski materijali. Oni koje je stvorila priroda, a ne čovek. Oni su još uvek, u širokom spektru naše civilizacije, neprevaziđeni. Dobro stare i dugotrajni su, ako pažljivo razmotrite njihovu buduću upotrebu. Materijali određuju životni vek zgrade i čine temelj njene ekologije, ekonomije, u stvari njenog ukupnog kvaliteta.

Iako detalji nisu ono što me najviše zanima u gradnji, obrađujem ih pažljivo, jer duboko osećam da u sebi kriju mnogo više nego što naša ubrzana civilizacija ceni. Raduju me tokom stvaranja i to će se, nadam se, odraziti na konačnu percepciju završenog objekta. Ali to je samo jedna od mnogih oblasti koje na kraju daju zgradi harizmu.

Projektujete za različita okruženja i kontekste. Kojoj kvaliteti arhitekture težite u svojim projektima? Kako vidite svoje objekte u kontekstu grada/područja?

Zgradu projektujem sistematski, redom, od zadatka investitora, funkcije, preko koncepta, postavljanja u kontekst lokacije, do detalja, koji su samo šlag na torti.

Za mene je osnovna funkcija primarni uslov uspeha, ona jasno određuje dobru ili lošu sudbinu zgrade. Njenu budućnost prvenstveno definira to u kojoj meri će biti korisna onima koji u njoj žive ili rade, pa čak i kako će je doživeti prolaznici i posmatrači.

Kada se zgrada sa pažnjom odnosi prema svojoj okolini, ako je korisna i funkcionalna, ako obogati okruženje duhom, svežinom i lepotom, onda ona ceo prostor učini prepoznatljivim i prijateljskim. To je ono čemu uvek težimo. To je osnovni princip rada našeg tima.

Posećujete li svoje objekte i nakon izgradnje? Da li vas zanima odnos korisnika prema prostornim i oblikovnim rešenjima?

Da, kada god je to moguće, ostajem sa završenim objektima što duže i trudim se, u okviru mogućnosti, da ih prilagodim potrebama, posmatrajući iskustvo života u njima. Svoje stare zgrade posećujem, sa njihovim korisnicima sam u prijateljskoj komunikaciji i upijam njihova iskustva. Drago mi je da sam se sa svim dosadašnjim klijentima sprijateljio i da smo još uvek u kontaktu. Kada im je potrebno stručna pomoć, oni se prvo obrate meni i to je za mene znak da ih nisam razočarao.

Povratna informacija korisnika mi je važna osnova za buduće koncepte. Često me klijenti usmere na neki neočekivan pravac, ukažu mi na detalj koji im se dopao u prethodnom objektu, na primer veća upotreba zaobljenih, organskih oblika. Kada osetim da se takva promena pravca može izvesti bez bitnih gubitka, onda im rado udovoljim.

Kako biste kratko predstavili projekat „Marina Dorćol“ – šta su bili polazni punktovi i koncepti izgradnje i uređenja ove obalske gradske zone, unutar koje se nalazi i objekat industrijskog nasleđa Beograda  – Termoelektrana „Snaga i svetlost“ iz 1930. godine?

Prvi put sam došao na to mesto 2018. godine i odmah me je očaralo svojom atmosferom, napetom tajanstvenošću propadajuće istorijske zgrade u čistom Bauhaus stilu, hrđavim kranom koji visi nad blatnjavim zalivom, kranom koji je nekada služio za istovar brodova sa ugljem. Ta veza sa rekom i prazninom koja okružuje lokaciju, urezale su mi se u sećanje, i kada smo godinama kasnije dobili priliku da kreiramo potpuno novi deo grada, nije bilo sumnje da će se naš novi gradski kompleks fokusirati pre svega na to da, držeći se urbanističkih principa, prirodno obuhvati originalni lučki zaliv, i pretvori ga u živopisni centralni trg. Bilo je jasno da će sve biti izgrađeno na kontrastu kompozicije slobodno oblikovanih kuća, obavijenih zelenilom, i dragocenog istorijskog nasleđa stroge arhitekture tridesetih godina.

Mi ne možemo predvideti šta će se na kraju desiti sa ostatkom ovog industrijskog dragulja, jer nam ta zgrada ne pripada, ali time što smo je uključili u urbanistički plan, kao mesto na koje je usmeren naš pogled, pokušali smo naznačiti njenu budućnost i važnost. Jednu od glavnih urbanističkih osa koje presecaju naš kompleks usmeravamo ka njenom veličanstvenom pročelju, a stari železni kran pretvaramo u značajni „umetnički“ artefakt. On će lebdeti na velikoj visini iznad našeg novog zelenog parka. Možda ćemo jednog dana imati šansu da na njemu izgradimo vidikovac. Park sa jedne strane zaliva gotovo uranja u vodu, a s druge ponovo izranja, nastavljajući zelenom stazom, usmerenom ka originalnom obalnom parku duž Dunava.

Marina Dorćol se fokusira da, držeći se urbanističkih principa, prirodno obuhvati originalni lučki zaliv.

Bivši zaliv Marine ćemo očistiti i transformisati do neprepoznatljivosti. Njegovu obalu oblažemo prostranim rečnim šetalištem na dva nivoa. Donji nivo će pružiti direktan kontakt s vodom, upotrebljiv za rekreaciju i sport. Gornji nivo će se povezati sa uličnom mrežom i graditi svojevrsni trg oko vode, i zajedno sa aktivnim prizemnim delom obaviti gotovo celu obalu zaliva.

Osa naše „Marine“ i centralnog prostora „Rečnog trga“ usmerena je ka novom linearnom parku. Tu ćemo, u prolazu između zgrada, stvoriti neku vrstu imaginarnog „portala u Marinu“. Ta nova zelena arterija treba da postane glavna veza sa centrom Beograda.

Zgrade smo dizajnirali prema principima koje već godinama primenjujemo u praksi. Obavijene su prirodnim zelenilom, raspoređenim duž kontinuiranih balkona. Svaki stan tako ima svoju „baštu“ s lepim pogledom. Svi krovovi na zgradama formiraju funkcionalne travnate zelene površine, prirodno zasenčene srednje visokim drvećem. Oblici i pozicije kuća su pažljivo usklađeni sa tokom Dunava, tako da pružaju idealan pogled, ne samo na reku i ušće, već i na centar Beograda.

Vi ste dobitnik više arhitektonskih nagrada i priznanja  – Vaše realizacije od 2000. godine su dva puta nominovane za prestižnu Nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu – Nagradu ‘Mies van der Rohe’, dobijale su nagrade za „građevinu godine“ i „građevinu decenije“, zgrada DRN je 2019. godine dobila Nagradu gradonačelnika Glavnog grada Praga, a Palata Špork dobila je posebno priznanje Ministarstva kulture. Šta za vas znače te osvojene nagrade i priznanja? Kako Vas inspirišu i obavezuju sa stanovišta budućih projekata?

Važno je da čovek nikako ne bude zavistan od priznanja. To bi možda bilo čak gore od drugih zavisnosti. Neophodno je raditi svoj posao pre svega zbog unutrašnjeg osećaja. Kada postoji osećaj dobro obavljenog posla, onda je sve u redu i nije neophodno to još krasiti i nagradama.

Naravno, priznanje je uvek važan podsticaj za dalji rad, meni i širokom timu saradnika, ali moramo to shvatiti samo kao bonus. Svakako, to je i radost za investitora, i dobrodošla potvrda da njegov trud i energija nisu uzalud utrošeni.

Arhitektura je tokom istorije imala različite oslonce, karakteristike i uticaje. Ono što joj ontološki daje fundamentalnu vrednost jeste njeno fokusiranje na korisnike i društvo. Postoje li etički problemi u savremenoj arhitekturi i urbanizmu? Kako bi arhitektura danas mogla da očuva svoje primarno značenje pored očiglednog ekonomskog osnova u okviru potencijala arhitektonskog tržišta?

Arhitektura je uvek bila odraz stanja celog društva i to važi i sada. Zato je, po mom mišljenju, važno da ljudi generalno ne gube kontakt sa osnovnim originalnim principima svog postojanja na Zemlji, i da umeju njima bar povremeno da se vode, jednako u ličnom i u profesionalnom životu. Naša civilizacija treba da napusti zanos kontinuiranim rastom i neumerenim gomilanjem materijalnih vrednosti. Tako bi se možda moglo izlečiti društvo, a sa njim i slika njegove reprezentativne arhitekture. Arhitektura bi, u takvim okolnostima, dobijala i rešavala prave zadatke, a njen oporavak bi dolazio tačno odakle treba – od izvora.

Takve promene se mogu postići malim, nežnim koracima u svakoj oblasti ljudske aktivnosti, pa i u arhitekturi. Zato je važno koristiti svaku priliku za promovisanje zdravijih principa. Pošteno razmatranje i istraživanje iskustava naših predaka je dobar početak. Bolje je učiti iz istorije, nego iz histerije.