Otkrivamo manje poznate zanimljivosti iz života jednog od naših najvažnijih arhitekata.

Ovih dana se navršava punih 15 godina (16. januar 2004) od smrti jednog od najznačajnijih arhitekata posleratne Jugoslavije – profesora Uroša Martinovića. Pored pedagoškog rada na polju arhitektonskog i urbanističkog projektovanja, bavio se istorijom i teorijom arhitekture. Njegova najznačajnija arhitektonska dela su Centar mesne zajednice Fontana na Novom Beogradu (1963-67), Blok 30 na Novom Beogradu (1967-79) i Poslovni blok centra Palilula sa poslovnom kulom Ineksa u Beogradu (1967-81). Od monografskih dela izdvajaju se Svet arhitekture (1971) i Fragmenti jednog viđenja arhitekture (1983).

Bio je vredan i posvećen projektant koji se ponajviše ugledao da radove američkog arhitekte Frenka Lojda Rajta, dok je na fakultetu važio za dobrog predavača i pedagoga. Međutim, ovo nisu jedine karakteristike na osnovu kojih možemo sklopiti sliku o ovom velikanu naše arhitektonske scene. Tu su i oni, sitni, neprimetni detalji, koji iz nešto intimnijeg ugla, rasvetle neku veliku ličnost…

Arhitekta Bogdan Bogdanović s kojim se nije mirisao

Sukob s kolegom

Uroš Martinović završava Arhitektonski fakultet u Beogradu 1951. godine. Pripadao je onim mladim generacijama, koje su uzele aktivno učešće u Drugom svetskom ratu, poput Bogdana Bogdanovića ili Branislava Milenkovića. Odmah po završetku studija, kao i dvojica spomenutih arhitekata, postaje asistent na katedri za projektovanje. Sledio je tradicionalnu školu pristupa projektovanju, što ga već 70-ih godina dovodi u sukob sa kolegom profesor Bogdanovićem. Martinović je arhitekturi pristupao iz racionalnih i realnih uglova, dok se Bogdanović zalagao za multidisciplinarni pristup i dublju filozofsku promišljenost prilikom projektovanja. Kada pogledamo njihova dela, uvidećemo da su ona upravo brane njihove stavove – Martinović je izgradio utilitarna autorska dela, dok je Bogdanović postao poznat po konceptualnim memorijalnim spomenicima. Obojica su imala pristalice na Arhitektonskom fakultetu i predstavljali su dve najznačajnije struje u ovoj visokoškolskoj ustanovi, pa je zaista šteta što nisu imali sluha i razumevanja jedan za drugoga.

Strani jezici mu bili strani

Kada smo kod razumevanja, jedan od javnih tajni arhitekte Martinovića bila je da nije razumeo ni jedan strani jezik. To ga nije sprečilo da vidi, oseti i ugleda se na koncepte i izgrađena rešenja mnogih svetskih arhitektonskih velikana, jer kao što kaže izreka – slika vredi hiljadu reči. To nije sprečilo njegove kolege profesore da se po pitanju toga šale na njegov račun. Dok je rivalitet sa Bogdanovićem bio na benignom nivou, Martinović je Bogdanovića zavitlavao da je on „grobar naše arhitekture“, a ovaj njega da to što je rekao ne ume ni da napiše na ispravnom srpskom jeziku (Uroš Martinović je bio poreklom iz Crne Gore).

Drugi put, kada je pokušao da se našali sa kolegom profesorom Miloradom Pantovićem, u Beograd su došle nemačke kolege da uživo pogledaju Halu 1 Beogradskog sajma, Martinović je pozvao Pantovića i rekao mu da se strancima delo uopšte ne dopada. Ovaj je naslutio šalu i u svom maniru ga pitao na kojem jeziku su oni njemu to rekli – za razliku od Martinovića, Pantović je odlično poznavao tri strana jezika.

Kada se zelenilo oboji crvenom bojom

Marija i Branislav Jovin dobili su „pomoć“ od Uroša Martinovića

Možda najinteresantniji događaj odigrao se kada je profesor Martinović posetio radni atelje svojih studenata i tada već uveliko afirmisanih kolega, arhitekata Marije i Branislava Jovina. Oni su u tom trenutku baš bojili jedan aksonometrijski urbanistički crtež, koji je Branislav Jovin izrađivao za neki grad. Odlučili su da naprave pauzu i izađu da kupe nešto za osveženje, a profesor ih je pitao da li može da se uključi i dok su oni odsutni, nastavi da boji crtež. Jovini su pristali, a kada su se vratili čekalo ih je iznenađenje. Profesor Martinović im se sa osmehom pohvalio kako je obojio jedan deo crteža i ponosno im pokazao detalje koji su predstavljali parkovske celine, obojene u drečavo crvenu boju. Arhitekta Martinović je bio daltonista i to je vešto skrivao od svojih kolega, jer ko je još čuo za arhitektu, koji se bavi likovnim oblikovanjem prostora, a koji ne razlikuje dve ili više boja. Da li ga je to sprečilo da stvara maestralna dela? Naravno da nije, već ga je još više podstaklo da stremi ka cilju i postane jedan od najboljih.

Kad ste već ovde…