Zašto će vodoinstalateri, stolari i zavarivači profitirati u eri veštačke inteligencije
Dok programeri brinu za kod, majstori drže svet da se ne raspadne.
“Hoće li nam zgradu krečiti Mikelanđelo lično?” Tako je, sa blagom ironijom, jedan od stanara komentarisao ponudu za krečenje hodnika zgrade – cifra je bila preko 300.000 dinara. Kako smo došli do toga da neko danas traži toliki iznos za krečenje hodnika u stambenoj zgradi? Majstora ne samo da nema, nego su postali nezamenljivi — što neće biti slučaj za mnoge druge struke.
Naime, Džensen Huang, izvršni direktor tehnološkog giganta Nvidia, izjavio je za Fortune da se, nasuprot očekivanjima, budućnost neće graditi samo uz softver, nego će biti ogromna potreba za električarima, vodoinstalaterima, stolarima i zanatlijama – pogotovo zbog ekspanzije računarskih centara. Nvidia, na čijem je čelu Džensen Huang, ključni je dobavljač AI čipova za data centre, zbog čega su njegove procene o rastu fizičke infrastrukture posebno relevantne.
“Budućnost se neće graditi samo uz softver, nego će biti ogromna potreba za električarima, vodoinstalaterima, stolarima i zanatlijama” – šef Nvidije.
Njegova logika je: da bi infrastruktura funkcionisala – mora postojati fizički sloj. Podaci ne dolaze tek tako do korisnika – potrebno je da ih iz nekog centra napajaju, hlade, održavaju, postroje. U tekstu za Fortune Huang navodi da će biti potrebne stotine hiljada takvih ljudi kao što su zanatlije da se izgrade sve te fabrike. Sektor kvalifikovanih zanata u svakoj će ekonomiji doživeti procvat. Dakle, gradiće se ogromna infrastruktura koja će morati da udomi sve ove visokotehnološke elemente.
Ta tvrdnja ima potencijalne implikacije: u svetu u kome se softverski poslovi mogu delimično automatizovati, fizički rad – majstorski zanati – najmanje su podložni automatizaciji. Robot neće (još) moći da montira kuhinju, da izvede elektro instalacije, da meri, seče i slika nameštaj po meri i uklopi u zidove.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Stanje tržišta, plate i egzodus radne snage
Istraživanja pokazuju da je nedostatak majstora realan i već se ogleda u platama koje rastu. Na Gradnja.rs je objavljeno da su plate majstora – zbog deficita – već postale konkurentne inženjerima ili arhitektama, o čemu smo već pisali pre nekoliko meseci. Što se tiče arhitekata: iz istraživanja ASAP-a, prosečna plata senior arhitekata u Srbiji je oko 167.000 dinara.
Ali mnogi arhitekti rade na projektima koji kasne, zavisni su od investitora, bonusa, ugovora, rokova… plate nisu uvek redovne. Isto istraživanje navodi da arhitekti-početnici imaju prosečne plate od 102.000 dinara, arhitekti-mediori 128.000 (što je sve na nivou famozne „prosečne plate u Srbiji”, te time i nije impresivno) a najveće plate su rezervisane za arhitekte-inženjere sa 208.000 dinara.
U svetu u kome se softverski poslovi mogu delimično automatizovati, fizički rad – majstorski zanati – najmanje su podložni automatizaciji.
S druge strane, sećamo se oglasa za posao od prošle godine u kojem se traži arhitekta projektant čija je zarada od 70.000 do 100.000 dinara za rad u prvoj smeni, dok se u drugom navodi da poslodavci stolarima nude plate koje su znatno veće. To pokazuje kontrast da profesije koje zahtevaju dugačko i složeno obrazovanje ponekad padnu u senku zanatskih profesija u tržišnoj utakmici za radnu snagu.
Takođe, istraživanje na portalu Gradnja ukazuje da veliki broj njih razmišlja o odlasku iz zemlje, zbog boljih uslova – što dodatno prazni domaće kapacitete. Gledajući te statistike – možemo zaključiti da se tržište zanata nalazi u položaju ponude manje od potražnje – i da će pritisak na rast cena i plate samo jačati. Naravno, ukoliko se ponuda ne nadomesti ogromnim prilivom majstora iz Afrike i Azije.
S druge strane, programeri (i zaposleni u IT sektoru) su nešto bolje prošli, odnosno prolaze nešto bolje u Srbiji – juniori su na 1.009 – 1.064€ (oko 120.000 dinara), mediori na 1.569 – 1.653€ (oko 180.000 dinara), dok su seniori na oko 300.000 dinara (2.484 – 2.672€), po istraživanjima HelloWorld.
Interesovanja za zanatske škole raste
Poslednjih godina primećuje se rast interesa učenika za srednje stručne škole s praktičnim zanatima. Prema izveštaju „Trka za upis u srednje stručne škole“, mnogi mladi biraju zanate upravo zato što vide da je relativno brz put do posla i plate dok gimnazije često ostaju poluprazne. Dnevnik s druge strane napominje da vodoinstalateri u Srbiji mogu postići zarade i do 240.000 dinara mesečno.
Međutim — ovakve cifre su često uslovne, zavisne od projekta, rizika, dodatnih poslova, lokacije, iskustva i opsega radova. Takođe, nisu retke situacije da se ponude daleko ispod tog nivoa, posebno na manjim mestima. Dakle: iako imamo indicije da su zanati vrednovani u tržišnoj utakmici, stvarne plate „odozdo“ mogu značajno odstupati — ali trend jeste da, kad potražnje nema ko da popuni, cene rada rastu.
Poslednjih godina primećuje se rast interesa učenika za srednje stručne škole s praktičnim zanatima.
Što se tiče upisa u srednje stručne škole, Republički zavod za statistiku kaže da je u Srbiji veliki broj učenika u srednjim školama opredeljen za stručno obrazovanje — značajan deo školskog toka čine stručni smerovi (npr. zanati). Početkom školske 2024/2025, u Srbiji je 231.171 učenik upisan u redovne srednje škole. Na kraju školske 2023/2024, od ukupno 229.960 učenika u srednjim školama, 57,7% je završilo četvorogodišnju stručnu školu, 28,2% gimnaziju, a 14,1% trogodišnje stručne škole.
Dakle, stručne srednje škole (koje obrazuju za zanatska zanimanja) čine značajan, ali ne i sasvim dominantan deo obrazovnog toka — veliki broj učenika bira “stručno” obrazovanje, ali izmešano sa gimnazijskim smerovima.
Generacija Z „igra na sigurno”
Ovde dolazimo i do jednog zanimljivog generacijskog fenomena – Generacija Z se, naime, sve češće odlučuje upravo za te, manuelne i „majstorske” poslove, i to iz dva razloga. Prvi je taj što se u većini poslova intelektualnog tipa ( „poslovi belih kragni”) dolazi do brzih promena uslova rada, zahteva prema zaposlenicima… Svakih par godina neko će od vas tražiti da savladate novi programski jezik, okruženje, novi softverski alat, i za vas 2025. nije ista kao 2020, a tek nije kao 2015. Ko se ne usavršava, može da bude pregažen, a to je uzbudljivo onome ko to voli, odnosno, ko voli dinamiku, ali je izuzetno stresno za drugačiji tip karaktera.
Sa druge strane, ti poslovi lako mogu biti zamenjeni veštačkom inteligencijom, makar u nekom delu. A zanatski poslovi („poslovi plavih kragni”) zahtevaju mnogo manje savlađivanja tehničkih inovacija, tako da je 2015. vrlo malo različita od 2025. za većinu majstora. Takođe, stari strah da će roboti zameniti prvo manuelni rad, ispao je neosnovan – „roboti” će nažalost, u skladu s kapitalizmom, zameniti prvo najskuplje i najobrazovanije radnike. Ali tu je i „plot twist” – samim time će oni „manuelniji” – postati skuplji.
Zašto nam je “ispod časti” da radimo zanatske poslove?
Tu se otvara pitanje dublje kulturne slabosti koja traje decenijama. U našem obrazovnom sistemu i društvenim vrednostima, manuelni rad se i dalje posmatra kao „manje vredan“, dok se akademske profesije uzdižu kao jedini poželjan cilj. Često se još uvek za manuelne radove koriste omalovažavajući opisi – kao da se time meri društveni status, a ne stvarna korisnost. Takav vrednosni sistem je pogrešan. Da bi zgrada bila dobro urađena, neko mora da uradi temelje, postavi izolaciju, sprovede instalacije i postavi pločice. Ni veštačka inteligencija ni cloud computing ne mogu da zamene te poslove.
U našem obrazovnom sistemu i društvenim vrednostima, manuelni rad se i dalje posmatra kao „manje vredan“.
Tehnologija, koliko god napredna bila, još uvek ne ume da uđe u uzak prostor, precizno izmeri, prilagodi materijal i obavi montažu. To su radnje koje zahtevaju osećaj, iskustvo i ljudsku kreativnost – ono što se ne može programirati. Čak i u svetu automatizacije i digitalne transformacije, majstor ostaje ključni deo svake infrastrukture, tihi garant da sistem funkcioniše.
Ukoliko kao društvo nastavimo da potcenjujemo zanatske veštine, postavlja se pitanje – ko će uopšte ostati da održava svet koji smo sagradili? Kada počnu da se lagano raspada sve što je sagrađeno, setićemo se da smo nekada smatrali da je rad rukama „ispod časti“. A tada će biti kasno da ponovo učimo da cenimo one koji drže svet u ravnoteži.
