Seizmički dublet pogodio Venecuelu: Šta Srbija može da nauči iz ove katastrofe

Vanredni profesor Građevinskog fakulteta dr Marko Marinković objašnjava zašto razmere zemljotresa ne određuje samo njegova jačina, već pre svega kvalitet gradnje i spremnost društva na katastrofu.

Dva snažna zemljotresa magnitude 7,2 i 7,5 pogodila su 24. juna sever Venecuele u razmaku od svega 39 sekundi. U katastrofi je, prema poslednjim podacima, život izgubilo najmanje 188 ljudi, povređeno ih je više od hiljadu, dok se pod ruševinama i dalje traga za preživelima. Potresi su izazvali velika oštećenja na objektima i infrastrukturi u širem području Karakasa i duž karipske obale.

Iako je Venecuela zemlja sa razvijenom seizmološkom tradicijom i savremenim propisima za projektovanje objekata u seizmički aktivnim područjima, ovaj događaj još jednom je pokazao da broj žrtava i razmere razaranja ne zavise isključivo od magnitude zemljotresa.

O tome šta se zapravo dogodilo, zašto dolazi do tolikih razaranja i kakve pouke iz ovog događaja može da izvuče Srbija, razgovarali smo sa dr Markom Marinkovićem, vanrednim profesorom Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Retka pojava poznata kao seizmički dublet

Kako objašnjava dr Marinković, dva veoma jaka zemljotresa koja se dogode gotovo istovremeno predstavljaju neuobičajen, ali ne i nezabeležen fenomen.

„U seizmologiji se takav događaj najčešće opisuje kao seizmički dublet, odnosno dva vrlo jaka zemljotresa približne magnitude koja se događaju u veoma kratkom vremenskom razmaku i u istoj tektonskoj zoni“, kaže naš sagovornik.

Dobro projektovana i izvedena konstrukcija ne mora ostati neoštećena u ovakvom zemljotresu, ali ne bi smelo da dođe do rušenja i ugrožavanja života.

Podseća da su prema podacima američkog USGS-a prvi zemljotres magnitude 7,2 i drugi magnitude 7,5 razdvajale svega 39 sekundi, što ovaj događaj čini posebno opasnim za stanovništvo i spasilačke ekipe.

Prvi potres registrovan je u blizini Yumarea, dok je drugi, još snažniji, pogodio područje kod Morona.

Marinković ističe da svaki veliki zemljotres prati čitav niz prethodnih i naknadnih potresa, pri čemu upravo snažni naknadni udari predstavljaju ozbiljan rizik za već oštećene objekte.

„Ako se dogodi naknadni potres velike jačine, može značajno ugroziti već oštećene objekte i samim tim otežati spasavanje“, upozorava profesor.

On podseća da je sličan scenario viđen i tokom katastrofalnog zemljotresa u Turskoj 2023. godine, kada je drugi razorni potres usledio nekoliko sati nakon prvog.

Razaranje nikada nije posledica samo jednog faktora

Na pitanje šta je najviše doprinelo velikim razaranjima u Venecueli, dr Marinković kaže da bi bilo pogrešno izdvojiti samo jedan uzrok.

Prema njegovim rečima, katastrofalne posledice nastaju kao kombinacija velike magnitude, male dubine žarišta, blizine gusto naseljenih područja i kvaliteta građevinskog fonda.

Zemljotres magnitude 7,5 na dubini od oko 10 km oslobađa ogromnu energiju vrlo blizu površine, što znači da su intenziteti potresanja u pogođenim oblastima mogli biti veoma visoki, kaže profesor.

Danas se u zemljotresnom inženjerstvu sve više govori ne samo o sprečavanju kolapsa, već i o očuvanju funkcionalnosti objekata posle zemljotresa.

Ali broj žrtava i obim kolapsa najviše zavise od toga kako su zgrade projektovane i građene.

„Dobro projektovana i izvedena konstrukcija ne mora ostati neoštećena u ovakvom zemljotresu, ali ne bi smelo da dođe do rušenja i ugrožavanja života“, naglašava.

Najveći problem predstavljaju starije armiranobetonske zgrade projektovane bez savremenih seizmičkih detalja, neformalno građeni objekti, zidane konstrukcije bez odgovarajuće armature, kao i objekti izgrađeni na lošem tlu, gde može doći do likvefakcije ili klizišta.

Štetu ne prave samo urušene zgrade

Marinković je kao član Srpskog udruženja za zemljotresno inženjerstvo (SUZI) učestvovao u stručnim obilascima područja pogođenih razornim zemljotresima u Albaniji, Hrvatskoj i Turskoj. Kako kaže, upravo su ta iskustva pokazala da najveći problemi često nastaju i onda kada zgrada ostane da stoji.

„Ogromnu štetu ne prave samo oštećenja konstrukcije, već i oštećenja nekonstruktivnih elemenata“, objašnjava.

Tu, pre svega, ubraja ispunske i fasadne zidove, pregradne zidove, plafone, instalacije i opremu u objektima. Njihova oštećenja često ne dovode do potpunog kolapsa zgrade, ali mogu da onemoguće njenu dalju upotrebu mesecima ili čak godinama.

„Danas se u zemljotresnom inženjerstvu sve više govori ne samo o sprečavanju kolapsa, već i o očuvanju funkcionalnosti objekata posle zemljotresa“, kaže Marinković, dodajući da upravo zato savremeni pristupi sve više pažnje posvećuju zaštiti nekonstruktivnih elemenata.

Propisi postoje, ali nisu dovoljni

Iako mnogi pretpostavljaju da je uzrok velikih razaranja nedostatak propisa, Marinković kaže da to u slučaju Venecuele nije tačno.

Ta zemlja, podseća on, još od razornog zemljotresa u Karakasu 1967. godine razvija seizmičke standarde, a važeći propisi doneti su 2019. godine.

Problem je, međutim, što značajan deo građevinskog fonda čine stariji objekti građeni pre savremenih standarda ili bez adekvatne kontrole kvaliteta.

Najveća oštećenja očekuju se upravo na neformalno građenim objektima u siromašnijim naseljima, starijim armiranobetonskim konstrukcijama, zidanim objektima sa ispunskim zidovima od opeke ili blokova, kao i na građevinama podignutim na mekom tlu podložnom likvefakciji.

Šta Srbija mora da uradi pre nego što se dogodi sledeći veliki potres

Sagovornik Gradnje smatra da je najvažnija pouka iz Venecuele to što se na seizmički rizik mora misliti mnogo pre nego što se zemljotres dogodi.

Kako objašnjava, rizik nije određen samo jačinom potresa, već predstavlja kombinaciju seizmičke opasnosti, izloženosti stanovništva i ranjivosti građevinskog fonda.

„Srbija nema isti nivo seizmičke opasnosti kao sever Venecuele ili Turska, ali ima veliki broj starijih zidanih objekata, armiranobetonskih zgrada, škola, bolnica i javnih objekata koji nikada nisu detaljno provereni na savremene seizmičke zahteve“, upozorava Marinković.

Broj žrtava i obim kolapsa najviše zavise od toga kako su zgrade projektovane i građene.

On smatra da je potrebno sistematski uspostaviti registar zgrada, sprovesti procenu njihove seizmičke ranjivosti i odrediti prioritete za ojačanje škola, bolnica, mostova i druge kritične infrastrukture.

Posebno naglašava da je jednako važna i organizacija prvih dana nakon katastrofe.

“Posle prvih 72 do 96 sati, pored potrage za preživelima, ključno postaje brzo označavanje objekata sistemom crveno-žuto-zeleno, organizacija privremenog smeštaja i procena troškova i trajanja obnove.”

Dodaje, da metodologije poput RELAR-a, razvijane na Građevinskom fakultetu u Beogradu, mogu imati veliku praktičnu vrednost.

Posle zemljotresa nije važno samo da zgrada ne padne

Za kraj, profesor ističe da se zaštita od zemljotresa ne završava projektovanjem nosive konstrukcije.

„Moramo više pažnje posvetiti ne samo nosivoj konstrukciji, nego i ispunskim zidovima, fasadama, instalacijama i nekonstruktivnim elementima. Upravo ti elementi često ne izazivaju potpuni kolaps, ali proizvode ogromnu materijalnu štetu, povrede i dugotrajno raseljavanje stanovništva“, zaključuje dr Marko Marinković.