Beograđanka je prodata za 8 miliona evra; Foto: Marera Properties
Arhitektura, Izdvojeno

Beograđanka: Naša crna udovica

Palata Beograd je odmah po izgradnji dočekana na nož od struke ali i građana pa ne samo da su je povezivali sa crnim monolitom iz filma Odiseja u svemiru, već su neki išli do poređenja zgrade sa crnim nadgrobnim spomenikom.

Iako je prošlo već više od nedelju dana od prodaje najmarkantnije zgrade starog Beograda, kultne Palate Beograd, strasti se i dalje ne stišavaju među građanima, rezigniranim privatizacijom ovog kultnog objekta. Od karikatura, na kojima je prikazano izbacivanje večno ugnježdenog satiričara Duška Radovića, preko lamenta arhitekata do ozbiljnih članaka istraživačkog novinarstva u kojima se prikazuju sve cifre, izražene u kvadratima, evrima, godinama itd. Ali niko se nije zapitao kako je ova zgrada započela svoj život i da li su struka i šira javnost oduvek imale ovako protektivistički nastrojen stav ili je sve to izgledalo malo (više) drugačije.

Da li su struka i šira javnost oduvek imale ovako protektivistički nastrojen stav ili je sve to izgledalo malo (više) drugačije?

O usponu arhitekte Branka Pešića, koji se kalio upravo na projektu Beograđanke govorili smo u jednom od prethodnih članaka, ali su ostale i neke nerasvetljene činjenice, koje nećete tako lako pronaći u literaturi, već isključivo u dnevnoj publicistici i sećanjima stručnjaka i novinara koji su pratili izgradnju Palate Beograd.

Za početak, o Beograđanci je pričala sama struka, koja se u to vreme, sredinom 70-ih godina, veoma negativno izjašnjavala po pitanju arhitektonsko-urbanističkih kvaliteta ove zgrade. Mnogima je bilo nepojmljivo zašto je prva zgrada sa visinom od preko 100 metara morala da bude „zabodena“ baš na tom mestu, u samom jezgru starog Beograda. Realno, urbanizam je to i tada dozvoljavao, a niži aneks zgrade je kao i u slučaju Palate Albanija logično povezao kulu sa okolnim blokom zgrada.

Sa druge strane, mali broj i samih arhitekata je tada poznavao istoriju i činjenicu da je do pred početak Drugog svetskog rata ta lokacija baš bila pripremana za izgradnju jedne privatne višespratne poslovne zgrade, koju je projektovao arhitekta Grigorije Samojlov, o kojoj je takođe bilo reči u jednom od prethodnih tekstova.

Beograđanka; Foto: Privatna arhiva

Profesorski i poslovni klan

Ali nije samo urbanistički položaj nepravedno negativno atribuirao Beorađanku. Tu je bila i stalno prisutna arhitektonska sujeta. Naime, od kada je arhitektonska struka ozbiljno počela da se razvija još u vreme Kneževine, tj. Kraljevine Srbije, arhitekte su oduvek bile podeljene u dva tabora, koje ćemo kolokvijalno nazvati „profesorski“ i „poslovni“, koji su stalno bili u većem ili manjem antagonizmu, a njihovi predstavnici su retko sarađivali između sebe.

Profesori sa Arhitektonskog fakulteta su važili za talentovane kreativce koji su sa većim uspehom stvarali autorsku arhitekturu, bilo pobeđujući na konkursima ili dolazeći svojim ličnim kontaktima do privatnih investitora. Sa druge strane, arhitekte koje nisu imale sigurnost „državnih fotelja“ bili su prinuđeni da izađu na tržište i znatno više se povežu sa privatnim investitorima. Ovo im je omogućilo da znatno uvećaju produkciju, ali je arhitektonski (estetski) kvalitet njihovih zgrada često bio ispod onoga koji su pružale njihove kolege sa fakulteta.

Mnogima je bilo nepojmljivo zašto je prva zgrada sa visinom od preko 100 metara morala da bude „zabodena“ baš na tom mestu.

Naravno, nije sve bilo tako crno-belo podeljeno. Bilo je i privatnih arhitekata, koji su uspešno uspevali da ubede svoje investitore da izgrade objekte sa veoma kvalitetnom arhitekturom, ali i državnih arhitekata, koji iako zaposleni na fakultetu ili Ministarstvu građevinarstva, nisu mogli da premaše nivo već uveliko stilski i tehnički prevaziđene arhitekture. Slična okolnost je bila i nakon Drugog svetskog rata, samo što je usled društveno-političkog uređenja nove države, broj privatnih arhitekata drastično opao, a institucija Arhitektonskog fakulteta znatno ojačala.

Predstavnici fakulteta tada su bili arhitekte Uroš Martinović i Bogdan Bogdanović, a privatne prakse arhitekta Mihajlo Mitrović. Svi oni su se međusobno uvažavali, pobeđivali jedni druge na konkursima, a mnogi se i privatno družili. Posla je bilo jako puno i svaki kvalitetni arhitekta mogao da dobije priliku da se ostvari kroz neko delo, pa su državno-privatna rivalstva bila znatno manje prisutna.

Zašto je baš morala biti na tom mestu – pitala se svojevremeno struka; Foto: Marera

Crna udovica

Ali šta se dešava kada se na sceni pojavi arhitekta koji ne pripada ni jednoj od te dve dominantne struje, već posao dobije putem partijske direktive? Naročito posao projektovanja najviše zgrade u Beogradu. Arhitekta Branko Pešić bio je odličan inženjer, doduše nešto slabiji kreativac i mnogo više se isticao na Građevinskom fakultetu i možda nikada ne bi izašao iz anonimnosti da ga intervencija SKJ nije dovela na poziciju autora Palate Beograd. Iako je kao arhitekta bio na nivou ovog zadatka, kolege nisu mogle da oproste ovaj čin dodele posla bez nekog značajnijeg konkursa i odmah po završetku izgradnje krenule su kritike na račun arhitekture. Najpoznatije je ona u kojoj se arhitekti Pešiću zamera na izboru tamne boje za elemente fasadnog platna, da time zgrada dobija prizvuk crnog monolita iz filma Odiseja u svemiru, a neki su išli do poređenja zgrade sa crnim nadgrobnim spomenikom (verovatno za sam grad Beograd) i naravno dodela poznatog nadimka – crna udovica.

Predlog iz sredine 90tih da se Beograđanka stavi na spisak zaštićenih objekata gotovo je jednoglasno odbačen.

Arhitekta Pešić nije želeo da se upušta u stručne rasprave na temu kritika njegovog dela, verujući da je učinio ispravnu stvar projektujući Beograđanku baš onakvu kakva je i sada pred nama. Struka je ignorisala zgradu duže od dve decenije. Po rečima arhitekte Zorana Manevića, istoričara, teoretičara i zaštitara, na jednom sastanku u Zaovdu za zaštitu spomenika grada Beograda, koji je održan u drugoj polovini 90-ih godina, tema je bilo sastavljanje spiska posleratnih objekata koji bi trebalo da dobiju zaštitu. Na njegov predlog da se na tom spisku nađe i Beograđanka, bio je iskritikovan od strane kolega pa je taj predlog gotovo jednoglasno bio odbačen. Opšti stav struke po pitanju valorizacije arhitekture Palate Beograd ostao je gotovo nepromenjen do današnjih dana.

Beograđanka – Naša crna udovica; Foto: 4zida

Budućnost Beograđanke

Kritike na račun prodaje Beograđanke nisu išle u pravcu promene njene arhitekture, jer se po ugovoru novi vlasnik zgrade obavezuje da će izvršiti temeljnu rekonstrukciju objekta i da će isti ostati u dosadašnjim gabaritima. Problem se javlja u visini cene po kojoj je ova državna zgrada prodata privatnoj kompaniji. Mnogi su naveli da je cena od oko 800 evra po kvadratnom metru isuviše niska za poslovnu zgradu sa istorijskom tradicijom (sada su setili da je zgrada poseduje) i urbanističkom pozicijom u samom centru grada. Da zgrada nije moralo da bude prodata ukoliko tržište diktira ovako nisku cenu i da je grad Beograd morao da se odluči da sam izvrši obnovu zgrade i nastavi da je rentira državnim i privatnim zakupcima.

Kritičari privatizacije takođe ispoljavaju određene simptomatične stavove. Da je za svaki postupak, pa i privatizaciju zgrade kakva je Beograđanka, potrebno da se pitaju građani šta misle na tu temu i da se za svaki poslovni poduhvat grada Beograda raspisuje uži ili širi referendum. Deluje fer, ali taj postupak se ne radi ni u daleko razvijenim državama jer bi to značilo da izabrana vlast nema nikakvu ulogu jer se za svaki potez ponovo pitaju građani.

Možda neka uže stručna diskusija u kojoj bi učestvovali eksperti iz oblasti arhitekture, urbanizma, ekonomije i investicija, bi mogle ponuditi rešenje za slične situacije u budućnosti, ali poznavajući sve predstavnike političkih struktura u Srbiji, ni ovo ne bi bilo tako lako ostvarivo.

Tako na sceni imamo sukob dve potpune krajnosti – političare koji bi samovoljno da donose odluke i građane koji bi da svako pitanje pretvore u javnu participaciju. Tu je i gotovo podsvesna ideja da bi možda najpravednije bilo da od svake privatizacije nekog objekta, građani imaju direktnu korist, tj. da se po uzoru na akcije NIS-a i JAT-a, sredstva od prodaje zgrade razdele građanima grada Beograda, čime bi otuđenje zgrade naši sugrađani lakše podneli, znajući da su sredstva u potpunosti otišla u njihove ruke. Kako je ova zamisao utopijska, ostaje nam samo da ispratimo projekat rekonstrukcije Beograđanke i da se nadamo da će ono bar teći u skladu sa propisima i u granicama građevinskih kvaliteta.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *