Da li nam treba zatvoren sistem ulepšanih prostora, ili sistem otvorenih inkluzivnih prostora koji omogućava preplitanje različitih profila korisnika? Foto: Bekkou, Flickr
Urbanizam

Kako je novogradnja promenila beogradski stil života

Kada govorimo o beogradskom stilu života, prvo pomislimo na centralne gradske četvrti. Donji Dorćol je uvek pratio trendove u planiranju, i prihvatao i adaptirao nove planerske tendencije u skladu sa svojim stanovništvom. To se odrazilo i na javne prostore i načine na koje danas možemo da ih koristimo. Prateći posledice ovih promena, ne možemo da se ne zapitamo da li prepoznatljivi način života na Dorćolu polako nestaje?

Na prelasku 19. u 20. vek, planski su probijene ulice kojima je formiran ortogonalni plan ulica koji se do danas zadržao. Ovakva matrica je omogućavala korišćenje ulice kao mesta susreta, dok su objekti bili organizovani u zatvorene tipove blokova.

Sedamdesetih godina, potreba za naseljavanjem većeg broja ljudi na manju površinu, dovela je do nastanka specifičnih otvorenih blokova koji se sastoje iz velikog procenta javnih prostora i tačkasto raspoređenih solitera ili solitera u nizu.

Veliki broj stanovnika zahtevao je i visok procenat prostora za rekreaciju i dokolicu, zbog čega se u prizemlja ovih zgrada smeštaju komercijalni sadržaji, a nastaje više tipova javnih prostora – od dvorišta između zgrada, do parkova i keja. Plan detaljne regulacije ovog područja, ove tipove javnih prostora prepoznaje kao kulturna dobra.

Način distribucije raznovrsnih javnih prostora na Donjem Dorćolu omogućio je u današnjem trenutku održavanje različitih manifestacija, poput Mikser Festivala ili Filmstreet-a. Međutim, postavlja se pitanje – da li stanari javne prostore smatraju „svojim“?

Film Street Dorćol u otvorenim dvorištima u užem jezgru grada

Postavlja se pitanje – da li stanari javne prostore smatraju „svojim“?

Karakteristika pojedinih blokova Donjeg Dorćola su urbane intervencije stanara. Uz ulaze i na zelenim površinama, stanari su se bavili ulepšavanjem prostora, čime se može steći utisak o osećaju pripadnosti.

Grupe na društvenim mrežama koje služe za komunikaciju i promociju različitih aktivnosti stanara u javnim prostorima svedoče o potrebi stanovnika da učestvuju u uređenju i oblikovanju svojih javnih prostora, naročito na delu lokacije oko Pančićevog parka.

Radna akcija u Ulici Mike Alasa, Donji Dorćol

Koji je to tip javnih prostora koji želimo da ponudimo i u kom želimo da živimo?

Nove tendencije u planiranju i projektovanju odrazile su se i na način oblikovanja javnih prostora. Iz ustaljenog modela projektovanja bloka sa skoro 70% javne površine, danas se situacija u planiranju promenila, pa se na teritoriju Donjeg Dorćola ponovo vraćaju blokovi sa manjim procentom javnih površina.

Karakteristični javni prostori ovakvih blokova su dvorišta koji se nalaze u unutrašnjosti izgrađene strukture i predstavljaju polujavni prostor namenjen isključivo stanarima bloka. Iako su bogato opremljeni igralištima i teretanama na otvorenom, sa prijatnim pejzažnim elementima, ovakvi prostori, za razliku od javnih prostora otvorenih blokova utiču na  društvenu segregaciju.

Iz ugla planerske struke, ali i kao Beograđanima, ostaje nam da se pitamo koji je to tip javnih prostora koji želimo da ponudimo i u kom želimo da živimo – zatvoren, bezbedan sistem prostora, ili otvoreni inkluzivni prostor koji omogućava preplitanje različitih profila korisnika?

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

6 komentara

  1. Novobeograđanka

    Ne vidim zašto je osvrt samo na Dorćol kada je situacija identična u većini delova grada gde postoje otvoreni blokovi. Kao što su stariji blokovi formirani počevši od Novog Beograda, Dorćola, Vračara, Zvezdare, Ceraka, Vidikovca, Zemuna… svuda… tako i danas manje ili više zatvorene blokove,popularno kondominijume imamo svuda gde su se investitori domogli veće parcele, mahom na mestima starih fabrika ili kasarni koje su bile čak i na ekskluzivnim lokacijama. Ključna razlika je u pristupu, vlasništvu i plaćanju održavanja tog prostora. Iako mnogo humaniji, javni prostori starijih blokova su ostavljeni na milost i nemilost održavanja gradskih službi. Naravno da je to ispod svakog nivoa što vodi do pojedinačnih lokalnih akcija građana koji razumeju da je to njihov prostor. Drugi problem je vlasništvo nad tim javnim prostorima koji na primer na Novom Beogradu ne pripadaju ni stanarima,ni Gradu, već su iz nekog razloga parcele ostale u državnom vlasništvu pa međublokovske javne prostore budžet grada Beograda izbegava u širokom luku. S druge strane, novi kompleksi, kondominijumi, su na parceli na kojoj se kontroliše održavanje, koje jako fino košta na mesečnom nivou, što je sasvim u redu jer je zahtevno. Primer jednog od prvih u tom sistemu je Belvill ako se ne varam. Zatvorene varijante neminovno dovode do pomenute društvene segregacije, a često ti prostori, iako maksimalno uređeni, nisu previše prijatni jer usled trko za profitom koja se postiže visokom spratnošću i zauzetošću parcele, dobijamo skučene, mračne i male prostore unutar bloka u odnosu na starije primere,pa stoga i manje funkcionalne. Šminka ne može uvek da zavara. Naš najveći problem je što gradska politika ne rešava probleme tog tipa, ne osmišljava održiv sistem naplate i ulaganja u javne prostore. Lakše je pustiti pojedine građane entuzijaste da tu i tamo nešto srede, nego se ozbiljno pozabaviti funkcionisanjem grada.

  2. Anton

    Sa ovim problemom direktno je povezan nedovoljno istaknut I daleko veći problem prenasljavanja prestonice i drugih večih gradova, a pražnjenje preostale teritorije države, bez ikakve razumne dalekosežne strategije. Tu se pored izostanka reakcije države koja itekako da hoće ili da je sposobna, može ublažiti i raditi na rešavanju ovog probelma ističe i kratkovidost i besvest većine investitora. Na hiljade i hiljade kvadrata stanogradnje se egradi bez obezbeđene infrastrukture (pre svega parkinga, kanalizacije i sl.)

    1. Novobeograđanka

      Tačno, to je osnov svih problema koje imamo svakodnevno. Samo što nisu investitori ti od kojih počinje kratkovidost i besvest, nego baš državne i gradske vlasti tj političari, koji u trci za profitom ne mogu da se bave dugoročnim i neisplativim (iz njihovog ugla) ulaganjima u infrastrukturu. Na primer, Novi Beograd, po PGR-u planirane javne garaže nema ko da izgradi jer su Gradu neisplative, ali zato mogu bez problema da reše da dignu dozvoljenu spratnost i na kratkom potezu dozvole izgradnju 100tine hiljada kvadrata poslovnog prostora, sa mizernim brojem parking mesta u garažama, sa identičnim stanjem u javnom saobraćaju, ali oslanjajući se na navodne javne parkinge stanara okolnih stambenih blokova. Takvim postupcima se dodatno ugrožavaju postojeći otvoreni blokovi i obezvređuje život u njima, a akcenat stavlja na sistem kondominijuma i kontrole pristupa.

    2. Dragan Markovic

      Beogradizacija je proces koji poslenjih 30 godina nepovratno progutala Srbiju. Dijaspora je nekad zidala velelepne zgrade po selima oko Požarevca i drugim ruralnim sredinama. Danas je glavni fazon i fora kupiti stan u Beogradu. Što je za arhitekte mnogo bolja opcija.

  3. Dragan Markovic

    Princip je isti, ostalo su nijanse.

  4. Dragan Markovich

    Poštovana Novobeograđanka,

    Najveći problem ovog grada su njegovi građani. Građani ovog grada nikad nisu bili urban. Problem je u tome što se stanovništvo na Novom Beogradu ne poistovećuju sa svojim javnim prostorima – to nije, takozvana, njihova „ego ekstenzija“. I zato su oni u fazonu: šta mene boli što su nam javni prostori smeće, to nisam ja.

    Ista situacija je i u drugim, centralnim gradskim opštinama. Vidite, višeporodično stanovanje nije u istoriji i tradiciji srpskog naroda. Njega su u Beograd uvezle gospodske porodice iz Vojvodine, kao i arhitekte koje su se školovale u inostranstvu. O tome postoje istorijski dokazi. Međutim, kako je u Beogradu sve manje doseljenika iz Vojvodine (a više iz drugih, čobanskih sredina) i kako je sve manje arhitekata školovanih u inostrastvo koji se vraćaju u Srbiju – to znači da nema ko da sa sobom donese kulturu života u višeporodičnoj zgradi i gradskom komšiluka, da ima svest o udruživanju, da počisti ispred svoje zgrade ili da uredi deo ispred svoje ulice.

    Naš lokus kontrole je jako uzak. Svodi se na odabir pločica i sanitarija u kupatilu. Mi stanovanje doživljavamo u užem smislu, kao stan. Dakle, pitanje javnog prostora je pitanje indentiteta, odnosno poistovećivanja. Ako gradski prostor ne doživljavamo kao „ego ekstenzije“, odnosno kao „ne-ja“, onda po njemu mogu da seru i kučići, svako da pljune i svako da baci đubre – jer to nema nikakve veze sa nama.

    Mi nikad nismo bili urbani. Mi nikad nismo bili moderni.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *