Projekat Ajijic kojeg potpisuje Tatiana Bilbao; Foto: Iwan Baan
Izvođenje

Kuće od blata: Kako se prave moderne nabijače

Nabijača predstavlja tip zida koji se hiljadama godina koristi u građevinarstvu, a dokazi o njenoj primeni datiraju još iz doba neolita.

Početak masovne primene nabijače beleži se u Kini, gde se ova tehnika koristila kako za drevne spomenik, tako i za vernakularnu arhitekturu. Tako je najveća struktura izgrađena ovom tehnikom čuveni Kineski zid.

Ipak, tokom 20. veka opalo je interesovanje za ovu tehnike izgradnje, iako se mnogi i danas koriste nabijačama pozivajući se na veću održivost u poređenju sa drugim modernijim načinima izgradnje. Ukoliko se pak odlučite za nabijaču, poželjno je koristiti lokalne materijale kako bi se štedelo na transportu i kako bi bilo što manje otpada.

Najbitnije od svega pri primeni ove tehnike gradnje je razumevanje klime i lokacije na kojoj se izvodi struktura. U praksi se pokazalo da su nabijače najpogodnije u predelima gde je klima sa velikom vlagom i relativno umerenom temperaturom. U hladnijim klimatskim uslovima, nabijače često trebaju dodatnu toplotnu izolaciju, dok je u intenzivno kišnim predelima potrebna izolacija od kiše. Pored ovoga, određene zemlje nemaju regulative za objekte zidane nabijačama, pa ovaj princip gradnje nije moguć na svim lokacijama.

Nabijača zvana Ricola Kräuterzentrum po projektu Herzog & de Meuron; Foto: Iwan Baan

Sloj zemlje se nabija pneumatskom mašinom, nakon čijeg delovanja se debljina sloja obično smanji za pola.

Ukoliko pak postoje uslovi za formiranje nabijača, gradnja teče na sledeći način. Prvobitno je postaviti drveni okvir, koji se najčešće izvodi od paralelno postavljenih i pričvršćenih šperploča, ili u našim predelima oplata kao kod izlivanja betona. Zatim se postavljeni okvir popunjava slojem vlažne zemlje, koji najčešće sadrži pesak, šljunak, glinu i određeni stabilizator. Kada se tanak sloj postavi on se nabija pneumatskom mašinom, nakon čijeg delovanja se debljina sloja obično smanji za pola. Ovaj postupak se ponavlja sve dok se celokupna visina okvira ne napuni nabijenom zemljom, te se steknu uslovi da se okvir ukloni, piše ArchDaily.

Da bi se poboljšali nedostaci ove drevne građevinske tehnike, mogu se preduzeti dodatne mere zaštite zidova poput dodatne izolacije koja bi trebalo da je paropropusna, kako bi se omogućilo „disanje“ zidova. Potrebno je i obezbediti da zidovi budu na čvrstim osnovama najmanje 25 cm iznad nivoa tla, kao i da imaju duge nadstrešnice. Sve ovo sa ciljem zaštite od prekomernog uticaja vode.

Zidovi od nabijene zemlje tokom izgradnje; Foto: Wikipedia (Moshira)

Cementno ojačanje

Kako bi se zidovi dodatno ojačali moguće je i dodavanje cementa kao stabilizatora u osnovnu smesu. Ovako dobijena konstrukcija se naziva stabilizovana nabijača i često se koristi u Australiji. Međutim, dodavanjem cementa smanjuje se održivot strukture, što je jedan od njenih glavnih pozitivnih karakteristika.

Primer u Mošorinu

Gradnja zemljom prisutna je i u istoriji graditeljstva Srbije. Najrasprostranjenija tehnika bila je primenom naboja, a zatim i ćerpiča, odnosno cigle od nepečene zemlje koje se suše na suncu. Mlada Novosađanka Dragana Kojičić, arhitekta koja se za zemljanu arhitekturu specijalizovana na visokoj nacionalnoj školi arhitekture u Francuskoj, vratila se u Vojvodinu da širi i jača svest o vrlinama zemljane arhitekture i otpočela je svoj neobičan put obnove stare kuće u Mošorinu gradnjom prirodnim materijalima.

Radovi na objektu traju već nekoliko godina, a u njemu se kontinuirano održavaju i radionice, a plan je da ovaj prostor postane zvanični Centar za zemljanu arhitekturu.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *