Mirjana Mirić, studentkinja arhitekture na master studijama u Italiji veruje da devastirana građevina nosi ogroman potencijal i u svom master radu izložila je predlog restauracije Špicerovog dvorca.

Izuzetan primerak ugarske arhitekture kakav je Špicerov dvorac u Beočinu već predugo služi kao glavni primer devastacija kulturnih spomenika u Vojvodini. Međutim, budući da javni konkursi za restauraciju ovog značajnog objekta lokalnoj vlasti nisu ni u planu, možemo samo da se pozabavimo studentskim radovima na ovu temu.

Čuveni dvorac podigao je Edvard Špicer, jedan od originalnih vlasnika Fabrike cementa u Beočinu (koja danas pripada grupi Lafarge Holcim), za sebe i svoju porodicu. Nakon što su Špicerovi napustili Srbiju, dvorac je pripao opštini i kroz godine promenio različite namene. Generacije Beočinaca ovde su posećivale gradsku kafanu, išlo se u školu i biblioteku, a dok je još bio u kudikamo boljem stanju, dvorac je nekoliko puta služio kao raskošna scenografija domaćih filmova.

Nažalost, ova istorijski značajna građevina nezuaustavljivo propada pred očima meštana uprkos tome što se nalazi na jednoj od prometnijih lokacija na obronku Fruške gore, u neposrednoj blizini Dunava i nedaleko od granice sa Hrvatskom. Mirjana Mirić, studentkinja arhitekture na master studijama u Italiji veruje da devastirana građevina ipak nosi ogroman potencijal i u svom master radu izložia je predlog restauracije Špicerovog dvorca koji prenosimo u ovom tekstu.

O arhitekturi Špicerovog dvorca

Što se tiče same konstrukcije vile, masivni zidovi su debljine u rasponu od 46 do 56cm. Napravljeni su od cementa iz njegove fabrike sa šljunkom i kamenom vađenim iz Dunava. Poreklo kamena je utvrđeno na osnovu njegovog kružnog oblika. Idući od podruma ka višim spratovima, vidi se korišćenje sve lakših materijala kako ne bi opterećivali konstrukciju. Naime, ploče između podruma, prizemlja i prvog sprata su rađene od cementa i čeličnih I profila, a sprat iznad, od drveta sa završnim slojem tankog betona. Danas su ploče od drvenih profila zamenjene LMT konstrukcijom.

Krov je bio kombinovani drveni sa biber crepom, ali s obzirom da je dosta crepova pokradeno, usled prodora vode u drvenu konstrukciju, došlo je i do njegovog urušavanja čime je oštećen jedan deo zida na južnoj strani fasade, koji je kasnije rekonstruisan opekom.

U tom periodu nisu pravljeni horizontalni serklaži nego su svi otvori za prozore i vrata napravljeni tako što su postavljali drvene podkonstrukcije koje su se izlivale betonom, a nakon sušenja betona su se izvlačile. Sve dekoracije na fasadi su prefabrikovani elementi iz iste fabrike. Fasada objekta je malter na bazi cementa ručno fugovan na licu mesta, debljine 2 centimetra.

Ilusutracije iz master rada Mirjane Mirić

Savremeni materijali uz zadržavanje originalnog duha objekta

Analizom lokacije i položaja, dolazi se do zaključka da bi objekat mogao najadekvatnije da se rekonstruiše kao prostor za održavanje raznih kulturnih i društvenih događaja, sa dve sobe i jednim apartmanom za smeštaj gostiju. Planom rekonstrukcije predviđeno je uklanjanje određenog broja zidova koji nisu od istorijskog značaja i koji su u lošem stanju, ali i ponovnu izgradnju onih koji su ranije postojali. Na taj način, objekat bi se vratio u prvobitan izgled.

Predviđene izmene bile bi minimalne i trebalo bi da zadovolje zahteve i potrebe savremene gradnje, kao što je uklanjanje stepenica za poslugu koje su u lošem stanju, a na istom mestu postavljanje čelično staklenog lifta sa manjim čeličnim stepenicama koje idu od podruma do krova.

Danju bi se drveće i priroda reflektovali na staklu i time bi sama vila postala deo prirode, i priroda deo nje.

S obzirom na to da krova više nema, Mirjana je u svom radu projektovala krov koji oblikom odgovara originalnom, s tim da bi se pri njegovoj izradi koristili savremeni materijali, kakvi su čelik i staklo. Četiri od
devet dimnjaka, koii su i dalje očuvani, bili bi spušteni u potkrovlje i uz odgovarajuće osvetljenje noću bi bili vidljivi spolja i odražavali izgled nekadašnje vile (slika gore). Danju bi se drveće i priroda reflektovali na staklu i time bi sama vila postala deo prirode, i priroda deo nje.

„Na ovaj način bi budući posetioci, formom krova i konstrukcije objekta, osetili duh prošlosti a istovremeno i savremenih tehnologija i inovacija“, zaključuje Mirjana u svom radu. Ova studentkinja arhitekture trenutno se nalazi na venecijanskom fakultetu IUAV. „Restauracija i inovacija vile Špicer“ bio je njen završni rad i planira da u budućnosti organizuje različite radonice na temu restauracije u Srbiji.

Dvorac bez budućnosti

Što se samog dvorca tiče, njegova sudbina i dalje je nepoznata. O zapuštenom stanju u kakvom se nalazi poslednji put se u medijima govorilo pre dve godine kada je na portalu 021 najavljena njegova delimična restauracija. Tada je navedeno da je za obnovu krova iz republičkog budžeta izdvojeno sedam miliona dinara, ali da država, koja je vlasnik dvorca, „još uvek nema ideju šta raditi sa ovim spomenikom kulture“. Građani Beočina među kojima su i članovi redakcije mogu samo primetiti da se dvorac trenutno nalazi u još gorem stanju nego pre nekoliko godina.

Štaviše, devastirani objekat neretko služi kao scenografija različitih umetničkih performansa i foto-sesija. Ali, moramo vas upozoriti da ovaj tip aktivnosti više nije ni najmanje bezbedan u objektu, uzevši u obzir njegovo stanje.

U nastavku možete pogledati najnovije slike dvorca Špicer nastale u novembru 2018.

Kad ste već ovde…