Rok Žnidaršić, Foto: Tamino Petelinček
Intervju, Izdvojeno

Rok Žnidaršič: Dah Ljubljane u Beogradu

Razgovarali smo o Beogradu, javnim prostorima grada, o onome što se zamisli i onome što se realizuje.

Roka Žnidaršiča, prominentnog ljubljanskog arhitektu srednje generacije upoznala sam oktobra 2018. u Zagrebu na 18. Danima Orisa, prestižnom međunarodnom arhitektonskom simpozijumu. Tada je predstavio i svoj beogradski projekat – skver na kraju Hilandarske ulice, na uglu ulica Džordža Vašingtona, Dalmatinske i Palmotićeve – poklon grada Ljubljane Beogradu. Trebalo je da bude završen do 2020. Tada smo se dogovorili da ćemo se videti u Beogradu i razgovarati.

Ali, kao što to ume da bude, planovi se ne ostvaruju baš onako kako smo zamislili. Desila nam se pandemija, sve je stalo ili se jako usporilo. Ali i pored svega radovi traju neoprostivo dugo. Ovih dana čini se da se naziru finalni obrisi Žnidaršičevog projekta.

Inače, Beograd je 2016. poklonio Ljubljani spomenik Vuka Stefanovića Karadžića koji je postavljen u samom centru grada, ispred pravoslavne crkve.

Skver u Hilandarskoj

Rok Žnidaršič, osnivač je arhitektonskog ateljea Međuprostor, predaje na ljubljanskom Arhitektonskom fakultetu, dobitnik je dve Plečnikove nagrade (najvećeg slovenačkog priznanja za arhitekturu). Razgovarali smo o Beogradu, javnim prostorima grada, o onome što se zamisli i onome što se realizuje.

“Po mom iskustvu, većina projekata se u izvesnoj meri razlikuje od idejnog rešenja do realizacije. U suštini to je prirodan proces, ideja se razvija od početnih pretpostavki do konačne spoznaje. Pitanje je sa koliko ograničenja, zahteva, obično kontradiktornih informacija projekat započinje i koliko se još problema pojavi pošto je prva faza projekta već završena. Čini mi se da je veoma važna početna misao o tome šta bi na kraju trebalo stvoriti, odnosno koncept treba da bude što jasniji.”

Pitanje je bilo kako izuzetno frekventnu i tranzitnu površinu pretvoriti u javni prostor koji će privući ljude.

“Cilj ovog projekta (skver na kraju Hilandarske ulice) bio je transformacija raskrsnice četiri saobraćajnice. Promenom toka saobraćaja trebalo ju je preoblikovati u otvoreni javni prostor namenjen pešacima. Dakle, da raskrsnica postane trg. Pitanje je bilo kako izuzetno frekventnu i tranzitnu površinu, gde niste želeli ili niste mogli da zastanete jer je bio veliki automobilski haos uglavnom zauzet parkinzima i saobraćajnicama, kako ga pretvoriti u javni prostor koji će privući ljude. Da se ​​malo zaustave u svakodnevnoj žurbi, da se druže, da to bude mesto gde bi lokalno stanovništvo volelo da provodi slobodno vreme. Mesto koje bi svojom otvorenošću, raznolikošću ambijenata i neupadljivim, demokratskim dizajnom privuklo što više različitih korisnika. Da se podstakne dečija igra uz podnu fontanu, da poziva starije da se odmore i druže u senci drveća ili kontempliraju pred apstraktnom skulpturom, da se druže u obližnjoj bašti restorana koja je na nekoliko nivoa…”

“Bitni konceptualni potezi su ostali, odnosno promena saobraćajne regulacije i smanjenje stacionarnog saobraćaja. Nisam navikao, i možda mi najviše u ovom projektu nedostaje to što zbog pandemije nisam bio prisutan u materijalizaciji i kontaktu sa gradilištem, što nisam mogao da pratim doslednost izvođenja, a tada se rade poslednje promene. Tokom implementacije i prilagođavanja koja je ključna za krajnjeg korisnika dogodi se detalj koji nam kraju svima bude jako važan.”

Pogled na Hilandarsku ulicu; Foto: S.Ristić

Može li se iskustvo u oblikovanju javnih gradskih prostora u Ljubljani primeniti na Beograd, ili koliko je kontekst bitan?

Ljubljana je u poslednjoj deceniji mnogo učinila za poboljšanje kvaliteta života u gradu, za promenu razumevanja o tome šta bi otvoreni gradski prostor trebalo da bude. Reč je o radikalnim promenama, gde su se trgovi, ulice i rečne obale od bivših parkirališta transformisali u kvalitetne urbane prostore po meri čoveka. Pre svega, radi se o promeni mentaliteta stanovnika, prilagođavanju načina života i odluci da se ne mora stići kolima do svakog ulaza u svakom trenutku, jer za to jednostavno nema mesta.

Ne mora se kolima stići do svakog ulaza u svakom trenutku, jer za to jednostavno nema mesta.

Pored toga, podsticanjem upotrebe bicikla i pešačenja, prostor se humanizuje, a mešanjem različitih korisnika u zajedničkom saobraćajnom prostoru gde su svi jednaki, podstiče se kontakt očima i interakcija. Sve se prilagođava i usporava, postaje tečnije i sigurnije. Broj nezgoda u centru grada znatno je smanjen. Naravno, zbog svoje relativno male veličine i povoljne topografije, u poređenju sa Beogradom, Ljubljana ima izvesne prednosti za takav razvoj, jer se iz centra grada biciklom može stići za dvadesetak minuta do spoljnog gradskog prstena, odnosno udaljenijih delova.

Međutim, moderna tehnologija električnih bicikala i skutera je prednost koja bi takođe mogla da donese značajne promene Beogradu, uprkos prilično razgibanoj topografiji. Tome može da doprinese i razvoj javnog prevoza, posebno tramvajski, koji je kod vas daleko razvijeniji.

Savremeni oblici deljenja automobila (car sharing) i autonomni automobili koji će uskoro doći, dobra su prilika za smanjenje saobraćaja i parkinga u korist kvalitetnog javnog prostora i zelenih površina. Naravno, u projektovanju ovih površina, važno je poći od konteksta, od nadogradnje postojećeg, prepoznavanja onih pozitivnih svojstava koja se mogu kvalitetno nadgraditi i zaokružiti, a da bi se uspostavila ravnoteža.

U Ljubljani se već decenijama jako vodi računa o oblikovanju gradskih površina i kako grad učiniti prijatnijim i po meri čoveka. Kako Vam se Beograd čini u tom kontekstu, bar onoliko koliko ste bili u prilici da vidite?

Mnogo promena je napravljeno u Beogradu, vizija gradskih arhitekata, Folića i Stojčića, sa kojima sam imao priliku da radim, moderna je i dobro uklopljena u saznanja vodećih svetskih stručnjaka za humanizaciju gradova. Saradnja sa stručnjacima kao što su danski arhitekta Jan Gel i drugima koji su uveli pozitivne promene u gradove širom sveta, raspisivanje međunarodnih javnih konkursa za uređivanje grada i obnovu trgova, uvođenje zelenih šetališta na velikim potezima, drvoredi, parkovi, pasarele, povezivanje grada sa obalama, obnova i proširenje postojećih pešačkih zona te uvođenje novih, pokazuje rešenost za promenu nabolje.

Vaše ulice i avenije u centru imaju prelepe drvorede, ali kao pešak ili biciklista ne možete ih doživeti, jer su potpuno zaparkirani.

Međutim i dalje je previše javnog prostora, čak i nakon ovih promena, podređeno individualnom automobilskom saobraćaju. Moram da kažem da mi je posebno zanimljiv i svaki put me ponovo zadivi način kako se planiraju parking mesta u Beogradu. To još nigde nisam video. Vaše ulice i avenije u centru imaju prelepe drvorede, ali kao pešak ili biciklista ne možete ih doživeti, jer su potpuno zaparkirani. To da su parking mesta postavljena u drvoredima nije nešto posebno. Možete to videti bilo gde u svetu, ali činjenica da su ta parkirališta postavljena okomito na ulicu, pa tako ulaze u pešačke površine, je za mene izuzetno loše. Već mala promena za početak, prelazak na bočno parkiranje značila bi ogromnu promenu.

Da li gradovi gube svoje javne prostore, ulice, rečne obale, trgove i skverove, odnosno da li se najbolji delovi gradova privatizuju i postaju nedostupni za građane? I kakva je tu uloga urbanista i arhitekata?

To je tako tamo gde kapital diktira razvoj. Zadatak arhitekata i urbanista je presudan, jer oni ipak projektuju zgrade i uređuju prostor, ali nije jedini. Intervencije u gradovima i njihovim otvorenim prostorima postaju sve interdisciplinarnije i uključuju stručnjake iz različitih oblasti, a postaju sve važnije demokratske procedure koje u kreiranje grada uključuju i stanovnike. To su takozvane participativne prakse.

Ključni su dakle principi, etički i profesionalni stavovi planera i njihova sposobnost da uključe druge stručnjake i zainteresovane strane u proces planiranja. Kao i uvek, sve zavisi od onih koji odlučuju, odnosno od politike – koliko će imati poverenja i uzeti u obzir one koji žele da učestvuju u uvođenju poboljšanja.

Od svega toga zavisi u kakvim ćemo gradovima živeti. Pozitivni efekti promene javnih prostora multipliciraju se – povoljno utiču na ekonomske pokazatelje, ali dugoročno, što obično nije po meri kapitala koji želi brzu zaradu. Kvalitetne promene zahtevaju strpljenje i prosvećene donosioce odluka.

Medprostor osvojio je drugu nagradu na konkursu za Savski trg

Sopstveni biro ste nazvali Međuprostor (Medprostor), u tom pojmu kao da ste postavili i filozofiju Vaše arhitekture. Međuprostor u arhitekturi može biti vrlo inspirativan a često i zanemaren. U stvari, koliko treba investitore, odnosno naručioce vaspitavati?

Tačno je da je razmatranje naziva biroa bilo integralno povezano sa našim načinom rada, profesionalnom i etičkom orijentacijom. Ako pretpostavimo da je prostor čitav kosmos, onda je naše postojanje nekakvo ocrtavanje a ne stvaranje prostora, to je pre  uokvirivanje, odnosno kreiranje međuprostora. Međuprostor je i ono što tokom ocrtavanja ostane.

Često je predmet našeg stvaranja degradirani prostor, što je uvek najveći izazov. Kada od napuštenih, uništenih i zaboravljenih prostora stvorite novi kvalitet koji ljudi prihvataju, osećaj zadovoljstva je neizmeran, jer sačuvamo neki neizgrađeni, prirodni prostor koji više ne bismo smeli da zazidamo. Mislim da budućnost arhitekture i urbanizma leži u obnovi postojećeg urbanog prostora, sažimanju i unutrašnjem obnavljanju, a ne širenju prema spolja. To inače piše u mnogim razvojnim strategijama gradova i država, ali na globalnom nivou i dalje smanjujemo prirodno okruženje zbog lošeg planiranja i nemogućnosti obnove postojećeg.

Često je predmet našeg stvaranja degradirani prostor, što je uvek najveći izazov.

Ovim projektom doneli ste i duh Ljubljane u Beograd, senzibilitet jednog prenesen je u drugi grad. I time se grade slojevi i istorije urbanih struktura. Koliko zaista ima Ljubljane u ovom prostoru?

Verovatno je „ljubljansko“ naše promišljanje o oblikovanju prostora koje je izrazito kontekstualno, trud da se u konkretnom prostoru pronađu neke zakonitosti i transformišu u pravilo, neki novi red.

Ambijent na kojem se Hilandarska i Palmotićeva susreću ima izuzetnu atmosferu, gabariti zgrada potpuno se razlikuju od Ljubljane – skoro su duplo više. Njihova artikulacija, umetnički izraz različitih istorijskih stilova i prostorni utisak svojevrsnog urbanog džepa, udubljenog duž monumentalne avenije Džordža Vašingtona podsećaju me na neke urbane situacije u Madridu i Parizu.

U projektovanju, postavljanju pločnika i prostornog koncepta uopšte, polazili smo od geometrije tog prostora, koji je nepravilni heksagram. Preveli smo ga na celi trg. Saobraćajnice postaju sekundarni element, tako da se vozači ne osećaju kao dominantni korisnici gradskog prostora. Zbog velikih visinskih razlika ambijent smo strukturirali terasasto da bismo stvorili ravnije i samim tim korisnije površine. Tako je plato ispred spomenika u osi Hilandarske, a letnja bašta je ispred nekadašnjeg restorana Majik, dok je predprostor osnovne škole i vrtića sa vodenim elementima neformalni skejt park i dečije igralište uz Dalmatinsku ulicu. Dakle, radi se o pronalaženju neke vrste ravnoteže između segmenata različitih karaktera i celine kao zajedničkog imenitelja. To se vidi uglavnom u materijalizaciji, u redukciji forme podnih ploča.

Skver u Hilandarskoj; Foto: Medprostor

Svesno je bilo što manje dizajna, a više pažnje posvećeno je tome kako stvoriti otvoren, univerzalno dostupan raznovrstan javni prostor.

Veliku smo pažnju posvetili izvođenju – kvalitetnim materijalima, završnim oblogama, detaljima, objedinjenoj urbanoj opremi, osvetljenju i zelenilu. Dakle, svesno je bilo što manje dizajna, a više pažnje posvećeno je tome kako stvoriti otvoren, univerzalno dostupan raznovrstan javni prostor, odnosno kako definisanjem rubova omogućiti živopisan gradski život. Jako smo vodili računa o savremenoj saobraćajnoj paradigmi, koja je više kopenhagenska, jer sledi principe kojima i Ljubljana teži novom saobraćajnom politikom.

Svakako će biti važan doprinos i apstraktna skulptura jednog od najsenzibilnijih slovenačkih savremenih umetnika Matjaža Počivavšeka – spomenik Jerneju Kopitaru, velikom prijatelju Vuka Karadžića. Matjaž je vajar, profesor na ljubljanskoj Akademiji likovnih umetnosti i ljubljančanin sa pariskom dušom. O savremenoj spomeničkoj plastici mnogo se diskutuje u Ljubljani, a kroz javne konkurse i privatne inicijative opet dobija na važnosti. Mislim da je ovo posebna prilika i za Beograd, jer je njena asocijativna forma apstraktna i iz drugih razloga a ne samo zato što Kopitar za života nije dozvoljavao da ga portretišu.

Skver u Hilandarskoj; Foto: Medprostor

Pandemija nam je promenila život iz korena, izmenila je naš odnos prema stanu, otvorenom i zatvorenom prostoru, prema gradu i prirodi. Da li je i koliko ona uticala na vaše promišljanje arhitekture?

Slovenačka filozofkinja Renata Salecl u svom delu Čovek je čoveku virus u komentarima o pandemiji zaključuje da je kriza sa kojom se suočavamo otkrila surovost današnje društvene nejednakosti. Kritična je prema jednostranosti kapitalizma i podeli sveta na bogate i siromašne. Bogati imaju pristup medicinskoj nezi, mogu se povući na svoja skupa imanja i ugodno živeti u karantinu, dok se siromašni bore sa golim preživljavanjem, kako sa bolešću tako i sa gubitkom socijalne sigurnosti.

Verujem da arhitektura treba da bude socijalno angažovana u potrazi za boljim mogućnostima za rešavanje, recimo, stambenih problema mladih i traženju ravnoteže, odnosno, kako u projektima ostvariti što više onog što je javni interes, zajedničko dobro. Ako dobro pogledamo istoriju arhitekture, zaključićemo da je kvalitetna arhitektura uvek tome težila. Posebno kada su u pitanju javni gradski prostori, površine na otvorenom, parkovi… to su nekim ljudima često bili jedini otvoreni prostori u vreme kada su bili prisiljeni da ostanu u blizini svojih domova, jer mnogi žive u premalim stanovima bez sopstvenog otvorenog prostora. Stoga pandemija nije bitno uticala na naša razmišljanja o arhitekturi. Možda smo više pažnje posvetili dometima dosadašnjeg rada koji potvrđuju ispravnost naših pristupa.

Predajete na Arhitektonskom fakultetu, šta nove generacije treba da ponesu iz škole osim zanata? Koliko se danas uči o filozofiji i etici arhitekture, o kontekstu, ekologiji, razumevanju socijalnih, političkih i društvenih odnosa? I da li je to važno?

Živimo u svetu koji se brzo menja. Tehnologija projektovanja i izgradnje se u mnogo čemu potpuno razlikuje od vremena kada sam studirao. Zato tehnička i inženjerska znanja ne mogu biti okosnica studiranja, mogu biti samo alat za laboratoriju ideja. Ono što je po meni presudno za studente arhitekture tokom studija je njihova sloboda mišljenja, otvorenost za promene, kritički pogled na društvo i sumnja u mejnstrim.

Ključni su profesionalna etika i socijalni angažman, sposobnost integrisanja znanja, kreativna sumnja, društveni angažman, posvećenost humanističkom projektovanju i intervencijama u prostoru, odgovornost za životnu sredinu i resurse, kao i holistički tretman problema.  Arhitekti treba da budu društveno odgovorni i stručnjaci potrebni društvu, a ne lakeji kapitalističkog tržišta.

Arhitekti treba da budu društveno odgovorni i stručnjaci potrebni društvu, a ne lakeji kapitalističkog tržišta.

Prepoznavanje zakonitosti lokalnih sredina i tradicije u potrazi za napretkom možda je jedna od posebnosti ljubljanske (arhitektonske) škole. To zahteva izrazito interdisciplinarni pristup što je prednost, jer budućnost obrazovanja donosi dekompoziciju tradicionalnih profesija u korist sve užih specijalizacija. Arhitektura je jedan od onih studija koje se bavi rešavanjem problema u celini, ima sintezni pristup kreativnom povezivanju različitih specijalističkih znanja i čuva integritet društva.

U Sloveniji je još uvek na snazi način studiranja koji se uz određena prilagođavanja primenjuje već sto godina, od samog osnivanja – takozvani vertikalni seminar. To je centralni predmet na svim godinama na kojem studenti biraju sami svog mentora. Predmet objedinjuje studente svih godina, oni rade u zajedničkim učionicama na zajedničkim temama. To su laboratorije ideja, gde se na konkretnim, društveno aktuelnim zadacima uče saradnji, zajedničkom učenju, poštovanju i integritetu.

Profesija arhitekte već neko vreme nije ono što je nekad bila, koliko dobro se osećate u svojoj koži arhitekte?

U poslednje vreme – deset godina pošto smo Jerneja (Fischer Knap) i ja osnovali arhitektonski atelje Međuprostor i posle dvadeset godina raznovrsne arhitektonske prakse, kada sam postao nastavnik na fakultetu i kad su naši napori u struci prepoznati – osećam se dobro u svojoj koži. Imam osećaj da smo na početku potpuno novog poglavlja, sada kada odgovaram na pitanja stranih medija (smeh), kada sam na osnovu relativno dobro prihvaćene produkcije pozivan u komisije za razne nagrade i konkurse.

Na fakultetu sam u prilici da sarađujem sa izuzetnim kolegama i angažovanim studentima na zadacima koje zajednički definišemo tražeći odgovore na izazove savremenog društva kao i onog u nastajanju. Naš biro se poziva za specifične zadatke i odnedavno ti pozivi se prvenstveno odnose na naše kompetencije. To su izuzetne prilike koje mi ulivaju samopouzdanje i spoznaju da je u našem društvu moguće uspeti ako imate dovoljno strpljenja, doslednosti i spremnosti da naporno radite.

Kako uspostaviti kontakt sa politikom i privredom ne bi li se omogućila arhitektura, a da se pritom potpuno ne banalizuje.

Način rada za koji smo se opredelili je ekonomski poguban. Posvećenost eksperimentu znači da neprestano izrađujemo prototipove, svaki projekat je praktično svoj razvojni proizvod koji zahteva puno vremena za dobre rezultate. To je svojevrsna tradicija našeg prostora, slovenačke struke, i za sada je privilegija, dok sve ne postane krajnje standardizovano kao što je to slučaj u razvijenijim zemljama gde su arhitekti manje više ograničeni samo na idejne projekte. Mogućnost da se arhitektura izvede do kraja, da arhitekta sve do najsitnijeg detalja promišlja, standardizacijom se postepeno gubi i osiromašuje.

Austrijski pesnik i arhitektonski kritičar Fridrih Ahlajtner (Friedrich Achleitner, 1930-2019) u jednom od svojih izvrsnih tekstova o arhitekturi citirao je misao našeg velikog arhitekte Edvarda Ravnikara (1907-1993) da se arhitektura danas može naći samo u nerazvijenim zemljama. Mislim da je ona danas aktuelnija nego ikad.

Šta je danas važno za arhitektu? Ideja, umeće pregovaranja, poznavanje tehnologije, konteksta, tradicije, dobre veze… ?

Dve naizgled kontradiktorne stvari su, po meni, od suštinskog značaja za stvaranje arhitekture. Doslednost arhitekata, posvećenost profesionalnoj izvrsnosti i kreativna sumnja. To je odlika antičkih, srednjovekovnih, renesansnih, baroknih, modernističkih i savremenih arhitekata. To je stručna strana koja je suštinska, a sa druge strane su društvo u stalnoj promeni i njegovi predstavnici, kao i donosioci odluka koji su bitna komponenta koja arhitekturu omogućava.

Kvalitetne arhitekture u istoriji su nastajale u najrazličitijim okolnostima i društvenim sistemima koji nisu uvek bili prosvećeni niti naklonjeni arhitektonskim inovacijama. Kvalitetna arhitektura, čak ni u istorijski i prostorno visoko kultivisanim društvima, nije određena jednom zauvek, već se za nju mora neprestano boriti. Za to se mora uvek pronaći određena mudrost. Kako uspostaviti kontakt sa politikom i privredom ne bi li se omogućila arhitektura, a da se pritom potpuno ne banalizuje.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

5 komentara

  1. Dragan Marković

    Jako zanimljiv inervju.

    Pomenuti Jan Gen insistira na logici: prvo ljudi, potom aktivnosti i tek na kraju zgrade.

    Kod nas je red prioriteta obrnut.

    Urbanizam sa ostatkom je ono što karakteriše naše gradove. Ima puno „rupa“ u sistemu ali i u našem urbanizmu.

    Ima toliko mesta koji su investitorima nezanimljivi a imaju tako mnogo potencijala.

  2. Marko

    Sjajan intervju za razliku od projekta o kome pričamo. Priča o zaparkiranosti bulevara i šta se onda uradi…po viziji naših sjajnih Folića i Stojčića, popločamo još jedan javni prostor. Ok malo smo stavili denivelacije (toliko male da su i opasne), malo ih dali ukoso et voila!
    Kao neko ko je radio u Sloveniji mogu da kažem da ovakav projekat tamo ne bi prošao. Počeli smo da skupljamo loše projekte i iz inostranstva.

  3. Djordje

    Odličan intervju. U Beogradu je već učinjena ogromna šteta što se tiče arhitekture i izgleda grada, da je krajnje vreme da se počne sa etičkim i savesnim projektima i planovima.

    1. dečko iz kraja

      Ne znam da li ste videli na šta liči skver na kraju Hilandarske ulice? Nema ni godinu dana od kako je „napravljen“, a već izgleda kao polovan.

      Kolski priključak iz Hilandarske je tako loše prostorno rešen da je veliki broj stubića koji ograđuje trotoar od kolovoza slupad i iskrivljen od udarca.

      Od prostora za sedenje i zadržavanje (koji su prikazani na renderima) nema ništa.

      Čak je deo ispred Majik-a je raskopan, a između Palmotićeve i Džordža Vašinktona na podu se nalazi neki čudan iskrivljeni lim jedno 15 cm vidine i par metara dužine – od kog čovek ili majka sa kolicima i ne može da prođe.

      Ako je to etičko planiranje i projektovanje, šta je onda tek ne-etičko planiranje i projektovanje.

      Da li ste, uopšte, bili da viditi kako skver o kome se priča uopšte izgleda?

  4. Petar

    Neka ide nazad u sloveniju pa nek tamo blokira saobracaj. Palanacki mentalitet gde ljudi mogu sve peske da obave jel zive u malim mestima.

Ostavite odgovor na dečko iz kraja

Obavezna polja *