Tbilisi – Prag Kavkaza prošaran ultramodernom arhitekturom
Bivši predsednik smatrao je da je Gruzija previše “tradicionalna”, te je u prestonicu doneo nekoliko kontroverznih zdanja koja ipak plene svojim izgledom.
Tbilisi je odavno, još iz vremena Ruskog Carstva, bio poznat kao srce i najlepši grad Kavkaza, a danas, sa „mejkoverom“ starog gradskog jezgra, postao je neka vrsta „Praga Kakvaza“, sa stotinama hiljada turista koji hrle u hostele, kafee i restorane odlične gruzijske kuhinje, ne zaboravljajući ni drevno arhitektonsko nasleđe.
Ali, nemoguće je u Tbilisiju ne primetiti neverovatna nova zdanja koja su „nakalemljena“ na istorijski centar grada – neki će to nazvati smelim i uzbuđujućim, a ljubitelji tradicije – ruglom grada. Pogledajmo šta je postsovjetska Gruzija izgradila u svojoj prestonici.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Nur-Sultan – Nova prestonica Kazahstana nikla na livadi
- Batumi – ogledno polje za smelu arhitekturu ali i predmet sporenja
Dva u jedan: Muzički teatar i izložbeni hol
Jedna od najzanimljivijih zgrada na obali reke Kure, jeste novo zdanje Muzičkog teatra i izložbenog hola, koje je građeno u vidu dve međusobno povezane zgrade u obliku, recimo, neidentifikovanih duvačkih instrumenata, u Parku Rike.
Kako sami projektanti, Massimiliano & Doriana Fuksas, kažu „objekat se sastoji od dva različita elementa mekog oblika koji su povezani kao jedinstveno telo na potpornom zidu. Svaki element ima svoju funkciju: Muzičko pozorište i Izložbena sala.“
Ulazi su im sasvim drugačiji, i kada se bolje pogleda, zgrade uopšte nisu simetrične. Severni deo zgrade sadrži salu Muzičkog pozorišta (566 mesta), foaje i nekoliko objekata, zajedno sa tehničkim prostorima za pozorišnu mehanizaciju i raznim ostavama.
Kažu da je za svaku novu zgradu ovde bio zadužen bivši kontroverzni predsednik Mihail Sakašvili.
Izložbena sala otvara njegov veliki ulaz rampom koja dovodi posetioce sa nivoa ulice. Sala Muzičkog pozorišta, naprotiv, izdiže se iz zemlje i omogućava korisnicima koji borave u foajeu i kafeteriji da imaju pogled na reku i obrise grada.
To je „periskop grada” i gleda ka reci Kura koja uokviruje istorijsko jezgro Starog Tbilisija. Imaju zajedno 1.000 m2 a graditelji su bili Studio Sarti i AI Engineering, a završena je 2018. godine.
Kažu da je za svaku novu zgradu ovde bio zadužen bivši kontroverzni predsednik Mihail Sakašvili, koji je u međuvremenu pobegao iz Gruzije, i imao svoje avanture po Ukrajini.
Dok je bio na vlasti, od 2003. do 2013. smatrao je da je Gruzija previše “tradicionalna” i u prestonicu je doneo nekoliko zanimljivih, ali kontroverznih zdanja, koja ipak plene svojim izgledom.
Impresivna i osvežavajuća „Zgrada Pečurka“
Drugi primer za zgradu koju je Sakašvili sponzorisao, jeste zgrada Javne uprave u Tbilisiju, koju, gle čuda, ponovo potpisuju “rezidentni arhitekti” ovog grada pod bivšim predsednikom – Massimiliano i Doriana Fuksas.
Saglasno Sakašvilijevim „modernizatorskim idejama“ posle Revolucije ruža, ova zgrada je trebala da objedini različite gradske uprave, kao što su Narodna banka Gruzije, Ministarstvo energetike i Agencija za civilne i nacionalne registre.
Sedam staklenih blokova koji se preklapaju okružuju centralnu uslužnu halu gde kupci mogu da dobiju pasoše, registraciju braka i druge dozvole i dokumenta.
Građani ovu zgradu nazivaju „Zgrada Pečurka“ od milja (a možda i od poruge), a zgrada ipak, na obali Kure, deluje impresivno i osvežavajuće, sa svojim krovovima u obliku latica.
Glavna karakteristika staklenih fasada je da su one potpuno oslobođene strukture latica.
Bar tako misle Fuksasi, koji upoređuju ove strukture sa drvećem, a njihov zakrivljeni gornji deo nazivaju „laticama“ ili „listovima“ koji se nalaze na različitim nivoima i deluju organski, kao izrasli pored reke.
Glavna karakteristika staklenih fasada je da su one potpuno oslobođene strukture latica, omogućavajući relativna pomeranja između fasade i prostorne mrežne strukture pokrivenosti.
Ova odluka je doneta kako bi se sprečilo da svako pomeranje poklopca, uglavnom usled oscilacija za opterećenje snega, vetra ili toplotnog širenja, može dovesti do krize stakla, kažu Fuksasi.
Lepota je u oku posmatrača, ali moramo reći da je zgrada osvežavajuća. I zgodan je orijentir kad se krećete gradom. Da dodamo, sagrađena je 2011. godine.
Prozračni i elegantni Most mira
Most mira je jedna od najharmoničnijih zgrada Tbilisija i deluje prozračno i elegantno preko kratke reke Kure. Naravno, u skladu sa vladajućim trendovima, i on noću svetli.
Arhitekta koji ga je projektovao je Michele de Lucchi, a Favero & Milan Ingegneria S.r.l. su bili glavni inženjeri. Ponovo je italijanski dizajn došao do izražaja, očigledno po volji italijanofilski nastrojenom Sakašviliju, a most je završen 2010. godine.
De Lucchi je takođe tvorac jedne ne tako slavno prihvaćene zgrade, ni među građanima, ni među stručnjacima, a to Alavbarska rezidencija Predsednika Gruzije, koja je „neoneoklasicističko zdanje“.
Most ima čelični okvir od 156 metara prekriven staklom. Cela konstrukcija počiva na 4 stuba i sav je od „umreženih rebara“. Dizajner osvetljenja bio je Francuz Philippe Martinaud.
Prostran i prijatan poput velikog trga, most je vidljiv sa svih tačaka grada.
Zanimljivo šta je sam De Lucchi rekao o mostu, na konferenciji u Veneciji:
„Most mira je spomenik zajedničkih vrednosti i solidarnosti. Izgrađen u Tbilisiju, povezuje okrug Bericoni sa parkom Rikhe, u oblasti u kojoj se nalazi nova Predsednička palata. Most je pasarski most. Dugačak 160 metara, okačen je na rešetkasti okvir, oslonjen isključivo na četiri stuba na svoja dva nasipa“ – naveo je De Lucchi.
„Pristup njemu je takođe preko četiri stepeništa orijentisana ka tačkama kompasa i do centra mosta. Prostran i prijatan poput velikog trga, visi iznad burne reke M’tkvari, most je vidljiv sa svih tačaka grada. Vraća vitalnost istorijskom centru tako što ga ujedinjuje sa zelenim površinama na drugoj strani reke“ – objasnio je dalje italijanski arhitekta.
Kako je dodao, „fluidni“ oblik, koji je izabrao klijent iz prvobitno podnetih predloga, upravo je ono što izgrađena verzija izražava: „Ovo je postignuto zahvaljujući inženjeringu koji stvara naizgled neprekidnu i formalno harmoničnu školjku krova, sa prizemnim sidrištem na račvastim stubovima koji strukturi daju podsticaj“ – rekao je na kraju De Lucchi.
Sud će, ipak, dati istorija
Ostaje nam da verujemo njemu, a ne nekim besnim Tbilišanima koji ga pogrdno nazivaju „Always Ultra“, jer im liči na… odbačeni uložak.
Osim Alavbarske rezidencije, „muzičkih cevi“, „zgrade-pečurke“ i „mosta-uloška“, građani Tbilisija su se često žalili i na novu žičaru, koja je izgleda poslužila vlastima u Beogradu za ideju žičare do Kalemegdana, budući da spaja Tvrđavu Narikala sa drugom obalom Kure.
Šta je od svega arhitektonski promašaj samog Sakašvilija, a šta je remek-delo, sud će dati istorija.
Upravo sam se vratio iz Tbilisija. Sve je to “lepo” za oko na daljinu ali kada se pridje bliže vidi se da su Sve te nove gradjevine jako lose uradjene. Štedelo se na materiju. A i vidi se da to nema ko da odrzava.