Kraj arhitekture spektakla? Najvažnije poruke Svetskog kongresa u Barseloni
Od Šigerua Bana do kružne gradnje i ponovne upotrebe postojećih objekata – ovogodišnji UIA kongres nagovestio je zaokret ka arhitekturi društvene odgovornosti.
Planeta je u transformaciji. Ekonomskoj, energetskoj, društvenoj i mnogim drugim. Paradigme se menjaju iz dana u dan, dok tokovi moći i dalje oblikuju siluete naših gradova, ostavljajući za sobom strukture koje je sve teže resursno i društveno opravdati. U toku je veliko Preispitivanje koje bi konačno moglo da dovede do pametnijih fizičkih transformacija i da pojmu održivosti, posle gotovo četiri decenije, da njegov puniji smisao.
Da ništa nije slučajno potvrđuje i mesto održavanja ovogodišnjeg UIA Svetskog kongresa arhitekata (28. jun – 2. jul) pod sloganom Becoming. Architectures for a Planet in Transition – Barselona, svojevrsni „grad-manifest“, čije kompaktne blokove Ildefons Serda nije projektovao da bi zadovoljio kralja ili uniformnu estetiku, već da bi rešio tehničke, infrastrukturne i društvene probleme grada i svim stanovnicima obezbedio isto sunce, vazduh i zelenilo.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Primetno je bilo odsustvo buzzwords-a poput sustainability i climatic kojima obiluju zvanični narativi poslednjih godina.
Ovaj globalni događaj okupio je više od 250 govornika i oko 10.000 učesnika iz više od 130 zemalja, otvarajući kroz šest tematskih linija pitanja koja duboko preispituju odnos arhitekture prema sopstvenim i globalnim izazovima. Raspon tema protezao se od suživota različitih vrsta i urbane ekologije do društvene međuzavisnosti i kolektivnog prava na prostor.
Ono što bi događaj moglo da čini prelomnim jeste i uvođenje novih opipiljivih kategorija uz primetno odsustvo buzzwords-a poput sustainability i climatic kojima obiluju zvanični narativi poslednjih godina.
Govorilo se o arhitekturi za hitne situacije, dostupnosti sirovina u doba krize, ponovnoj upotrebi objekata i materijala, političkoj ekonomiji prakse i prekarnom radu unutar same profesije, dekolonizaciji prostora, rastućoj potrebi za dostupnim i kvalitetnim stanovanjem, o arhitekturi uzajamne brige kojom se gradi javno dobro.
Radi opstanka arhitektonske profesije nužno je njeno hitno pomeranje od estetskih kategorija i spektakularnosti ka skromnosti i društvenoj odgovornosti.
Na ovom kongresu mogli smo se obavestiti da arhitektura ne samo da već odavno nije primarno pitanje estetike, već da je radi opstanka arhitektonske profesije nužno njeno hitno pomeranje od estetskih kategorija i spektakularnosti ka skromnosti i društvenoj odgovornosti. Takav stav jasno je iskazan kroz jednu od plenarnih kongresnih sesija u okviru koje je katalonski arhitekta Žordi Badia (Jordi Badia) ugostio Prickerovog laureata Šigeru Bana (Shigeru Ban).
U uvodnom obraćanju Badia je otvorio bolno pitanje savremene krize društvenog značaja arhitekte, upozoravajući da hitno moramo prestati sa insistiranjem na posmatranju arhitekture iz ugla estetskih kategorija, jer na taj način profesija neminovno gubi svoj društveni značaj i relevantnost u svetu koji se menja. Šigeru Ban je ovu Badijinu kritiku potvrdio kroz svoj poznati stav i otvoreno priznanje da je u profesiju razočaran upravo zato što arhitekte uglavnom vole da rade za privilegovane ljude koji imaju moć i novac, podižući im spomenike kojim im tu moć materijalizuju u stvarnosti.
Nasuprot tome stoji arhitektonski opus inspirisan privremenošću i prolaznošću – koje gotovo neminovno vode ka nestajanju, kao jednoj od najdubljih upitanosti koju Ban između ostalog razrešava i kroz svoje višedecenijsko humanitarno delovanje. Radom sa strukturama od papira i kartona pokazao je kako se arhitektura materijalizuje kroz koncept „povlačenja“ stavljajući se u službu čoveka i zajednice u momentima najvećih kriza, zemljotresa, gladi i poplava.
Nevidljivost: Prećutana i neiskazana kategorija kongresa
Upravo ovakvi stavovi i delovanja potvrđuju da stvarna promena prakse ne zahteva nove tehnokratske manifeste, već radikalan zaokret u etici struke: prelazak sa arhitekture spektakla i estetskog dokazivanja na arhitekturu povlačenja i nenametljivosti, pa je možda upravo Becoming Invisible ta sedma prećutana i neiskazana kategorija kongresa. Ova „nevidljivost“, nije umetnički gest niti iluzionistički trik, već svesna odluka arhitekte da autorski ego povuče u drugi plan, a pažnju preusmeri na resurse i stvarne potrebe društva, uz eksperimentalni rad i empirijsko dokazivanje in situ.
Primeri uzdržane i odgovorne arhitektonske prakse prikazani su i kroz plenarnu sesiju na kojoj je, između ostalih, rad i razmišljanje švajcarsko-srpskog studija TEN predstavio osnivač Lukas Burkart (Lukas Burkhart), prikazujući i nekoliko realizacija sa naših prostora. Među njima je svakako kuća na Avali, nagrađena od strane žirija kao Kuća godine 2020 (portal Gradnja) koja je pokazala kako se radom arhitekata na terenu, zajedno sa vlasnikom i lokalnim majstorima, uz upotrebu lokalnih materijala i poštovanje prirodnih datosti, kuća pretvara u „skoro pa nevidljivu“ – kako je tada rekla jedna od članica žirija.
Međutim, vrhunac arhitekture empatije i razumevanja predstavlja njihova „Kuća za pet žena“ (House for five women) u Bosni i Hercegovini sagrađena za socijalno marginalizovane žene, uz direktnu kolaboraciju sa budućim korisnicama i lokalnim preduzetničkim kapacitetima, a u čiji je izgled utkana „neka vrsta tapiserije koja neprestano menja izgled“ (TEN Studio, Kuća godine 2025).
Da li umemo da odgovorimo na temu?
Koncepcijski nastavak glavnog kongresnog programa odvijao se kroz paralelne programe kongresa, a jedan od njih je (policy) seminar i prateća izložba Saveta arhitekata Evrope (ACE) pod nazivom Form Follows Transformation: Moments that Redefine Europe’s Existing Buildings. Naziv ovog programa predstavlja evoluciju čuvenog modernističkog postulata Luisa Sulivana (Louis Sullivan) – Forma prati funkciju, čime se kroz novu paradigmu objavljuje zaokret u razvoju savremene arhitekture i gradova.
U doba tranzicije, u kojoj estetsko dokazivanje ustupa mesto resursnoj odgovornosti, imperativ postaje transformacija postojećeg umesto novog građenja. Na ovaj način, a upravo kroz tematski pravac kongresa Becoming Circular odbačen je prevaziđeni modernistički koncept tabula rasa, koji je tokom dvadesetog veka značio potpuno čišćenje terena zarad nastanka novih arhitektonskih formi. Nasuprot tome, arhitekta više nije autor koji stvara novi spomenik na praznoj podlozi, već onaj koji se prilagođava i svoj arhitektonski izraz svesno utapa u ono što je već izgrađeno.
Građevinski sektor odgovoran je za skoro 40% globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte, uz potrošnju enormnih količina sirovina, energije i zemljišta
Činjenica da će u Evropi oko 90% postojećeg građevinskog fonda ostati u upotrebi i 2050. godine, a da je građevinski sektor odgovoran za skoro 40% globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte, uz potrošnju enormnih količina sirovina, energije i zemljišta, čini koncept projektovanja „od nule“ resursno potpuno neodrživim, te se kao alternativa razvoja nameće prilagođavanje i ponovna upotreba postojećih objekata (adaptive reuse).
Ovo otvara i fantastičnu temu urbanog rudarstva (urban mining) — tretiranje zatečenih objekata i građevinskog otpada kao svojevrsnih rudnika materijala, čime se u velikoj meri eliminiše potreba za eksploatacijom novih resursa iz prirode.
Trenutni dometi u konkretizaciji primene ovog novog pravila prikazani su i kroz prateću izložbu, ali i predstavljanje nekoliko selektovanih evropskih projekata: Projekat USquare u Briselu (autorski tim: Callebaut architecten, BC architects & studies i evr-Architecten) izvanredan je primer kružne gradnje u kojoj su iskopana zemlja i građevinski otpad na licu mesta prerađeni u akustični malter i elemente za ponovnu upotrebu, što potvrđuje da arhitekta više ne osmišljava samo novu formu i strukturu, već koordinira i kruženje postojećih resursa.
InGrid: Jedini predstavnik iz Srbije i regiona
U konkurenciji od 111 predloženih evropskih projekata međunarodni žiri za izložbu je selektovao 20 projekata među kojima je kao jedini predstavnik iz Srbije i regiona uvršten i projekat prenamene industrijske hale „Novkabel” u Novom Sadu (InGrid – Schneider Electric Hub) studija Zabriskie. U istoimenu ACE publikaciju među 36 realizacija uvršten je i drugi arhitektonski poduhvat iz Srbije – rekonstrukcija Radničkog univerziteta u Novom Sadu studija Kuzmanov and Partners.
Ovaj ACE-ov događaj ujedno reflektuje i širu evropsku arhitektonsku politiku koja se već nekoliko godina oblikuje kroz EU direktive, pa i inicijative poput Novog Evropskog Bauhausa (NEB), a redefinisanje evropske arhitektonske prakse usmerava kroz duboko poštovanje prema zatečenom prostoru. Uostalom i sama Barselona, a posebno njen industrijski kvart Poblenou (El Poblenou), već duže vreme nije samo mesto teorijske debate, već živi poligon na kome se ova uzdržana arhitektura ovaploćuje (embodies) kroz sadejstvo sa zatečenom materijalnošću – kroz svesno i dosledno sprovedenu urbanu reciklažu.
U to se može neposredno uveriti kroz ostvarenja Žordija Badije i njegovog biroa (BAAS arquitectura) u okviru nekada industrijskog, a sada inovacionog distrikta 22@ – kroz primere Muzeja savremenog katalonskog slikarstva Kan Framis (Can Framis), zatim ogranka Muzeja istorije Barselone Oliva Artes (MUHBA Oliva Artés), pa i poslovne zgrade Paljars 180 (Pallars 180) koja je projektovana od tradicionalne (ekološke) ručno rađene opeke.
U ACE publikaciju među 36 realizacija uvršten je i drugi arhitektonski poduhvat iz Srbije – rekonstrukcija Radničkog univerziteta u Novom Sadu.
Filozofija cirkularnosti predstavljena je i kroz jedan od takozvanih „kolateralnih događaja“ kongresa kroz inovativni tehnološki domet – japansko-kenijski projekat upotrebe „crne pamučne zemlje“ (Black Cotton Soil – BCS) u Keniji koji predvodi japanski arhitekta Izumi Sakata (OSA Japan) u saradnji sa inženjerima iz kompanije INVAX i lokalnim stručnjacima.
Reč je o ekspanzivnom glinovitom tlu karakterističnom za delove sveta koji su nekada činili superkontinent Gondvanu, nastalom dugotrajnim raspadanjem vulkanskog bazalta. Zbog svojih loših karakteristika ovo tlo se uglavnom uklanja kao otpad; međutim, savremene metode stabilizacije, oslonjene na upotrebu vulkanskog pepela i kreča, hemijski sprečavaju upijanje vode, čime se stvara mogućnost za pretvaranje ovog materijala u stabilne, visokootporne građevinske blokove.
Da li smo (već) postali nevidljivi?
Gde se arhitektonska scena Srbije (pro)nalazi u ovim opštim transformacijama, da li smo uprkos pojedinačnim referentnim postignućima ipak u dubokoj izolaciji od globalnih tokova i novih paradigmi i da li smo i na koji način kao profesija (nevoljno) već postali nevidljivi i učinili „korak unazad“ — ostaje kao otvorena tema za naše duboko lokalno Preispitivanje.
Do sledećeg svetskog kongresa arhitekata ostaje nešto manje od tri godine, a na nama je da svoje individualne profesionalne prosperitete pokušamo da pretočimo i u „kolektivni uspeh“, kako bismo svoje zvanično prisustvo ostvarili u okviru pratećih programa i izložbi nacionalnih komora i organizacija arhitekata (UIA Member sections) u Pekingu 2029. godine.
