Da li su srpski gradovi ružni?

Gradovi u Srbiji često deluju haotično i nedovršeno – da li odgovor treba tražiti u posleratnom urbanizmu, tranziciji ili našem odnosu prema javnom prostoru?

Pitanje u naslovu deluje pomalo negativno, pogotovo ako se ima u vidu da odgovor na isto daje pomalo obeshrabrujući osećaj o estetskom nivou uređenosti naših urbanih sredina. Na osnovu ankete koja je sprovedena na društvenim mrežama, odgovor je uglavnom isti – gradovi u Srbiji ostavljaju utisak haotičnih, neuređenih sredina, pa često dobijaju i epitet ružnih.

Naravno da je to pregruba reč, ali ako pogledamo neke druge gradove bivše Jugoslavije, koji su takođe prolazili turbulentne promene polovinom 20. veka, nekako ne možemo da ne pomislimo i postavimo pitanja – zbog čega naši gradovi nisu tako uređeni (i lepi)?

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Flandrijsko čudo: Evo zašto Belgija više nije „najružnija zemlja na svetu“

Na (dobrom) ukusu ne treba insistirati

Lepota je u oku posmatrača, ustaljena je estetska floskula, a ona O ukusima ne treba raspravljati, bi mogla da se malo koriguje pa bi mogla da glasi – O ukusima treba raspravljati, ali ne i insistirati.

Dakle, valjalo bi utvrditi šta jeste, a šta nije po merilima dobrog ukusa, ali ne i insistirati ako neko nema osećaja ili stila za kvalitetno oblačenje, dizajn, umetničko delo, žanr muzike, filma itd.

Ako se ti parametri mogu utvrditi, onda se svakako možemo složiti sa stavom velike većine građana, koji u ovom slučaju ne dovodi u pitanje patriotizam i ljubav prema otadžbini, da su naši gradovi u neku ruku ružni. Ali šta nas navodi da donesemo takav zaključak?

Zašto u anketama uvek pobeđuje Subotica

Kada se na društvenim mrežama nekoliko puta pojavila neformalna anketa, po kojoj su učesnici glasali za najlepši grad u Srbiji, svaki put bi pobedila Subotica. To je bilo očekivano. Grad koji je mahom izgrađen krajem 19. i početkom 20. veka, od strane bečkih, budimpeštanskih, ali i lokalnih arhitekata, uglavnom u arhitektonskim stilovima akademizma, secesije i ar dekoa, teško da u estetskom nadmetanju može ugroziti bilo koji drugi grad ili varoš u Srbiji.

Međutim, tu postoji jedna olakšavajuća okolnost. Subotica nije doživela razaranja tokom Prvog i Drugog svetskog rata, a u drugoj polovini 20. veka je doživela umeren arhitektonsko-urbanistički razvoj, gde se nisu rušili objekti iz užeg centra, već se grad logično širio, a nove zgrade, trgovi i saobraćajnice nadodavale na postojeću urbanističku matricu.

Subotica nije doživela razaranja tokom Prvog i Drugog svetskog rata, a u drugoj polovini 20. veka je doživela umeren arhitektonsko-urbanistički razvoj.

A kako je u drugim ex-YU republikama

Isti je slučaj i sa mnogim gradovima na teritoriji današnje Slovenije i Hrvatske, koji ako su i dobili svoje posleratne „nove“ segmente (Novi Zagreb, Nova Gorica itd.), isti bi bili planirani, razvijani i građeni izvan postojećeg gradskog jezgra.

Po tom pitanju je najzanimljivije Sarajevo, gde i laik može da vidi sve segmente grada koji potiču iz različitih istorijskih epoha – osmanski period, austrougarski period, period Kraljevine Jugoslavije, Socijalističke Jugoslavije i modernog doba.

Svaki od ovih perioda nosi neku osobenu arhitekturu, koja retko biva narušena nekom novijom zgradom, a sve su prisutnije zanimljive savremene interpolacije. Međutim, kada pogledamo gradove u Srbiji, situacija je potpuno drugačija.

Ratna razaranja pa radikalna urbanizacija

Srpski gradovi su pretrpeli razaranja u Prvom, a daleko više u Drugom svetskom ratu. Nemačko bombardovanje 1941, savezničko bombardovanje 1944. i razaranja nastala tokom operacija oslobađanja gradova, učinili su da u Srbiji posle Drugog svetskog rata gotovo i ne bude grada koji nije imao manja ili veća oštećenja urbanog tkiva.

Ali umesto da se u tim sredinama obnove ili ponovo izgrade oštećena ili potpuno uništena zdanja, a nova izgrade po tada postojećim urbanističkim uslovima, arhitekte su unutar gradskih jezgra počele da predviđaju, projektuju i izvode radikalno drugačiji, moderni urbanizam.

Kako je velika većina njih posle Rata bilo upravo moderne stilske orijentacije, oni su na to gledali kao na pobedu novog sveta nad starim, što se poklopilo sa zamislima domaćih političara, koji su u ovim radikalnim urbanizacijama videli socijalističko osavremenjavanje, jer su gradovi pored novih industrijskih postrojenja, dobijali nove stambene komplekse, ali i nove javne objekte.

Ispisivanje novih stranica istorije, gde se napuštao stari poredak, a gradio novi. To je imalo smisla ako bi se probijale nove saobraćajnice, a oko njih zidala nova stambena naselja, koja su u okviru svojih rejona imali škole, vrtiće, domove zdravlja, domove kulture, trgovačke objekte itd.

Kad arhitektonski snovi dožive debakl

Gradovi su počeli da dobijaju jednu novu dimenziju, ali koja je naglo prekinuta već krajem 70-ih godina, kada arhitektonski snovi o potpunim transformacijama urbanih sredina doživljavaju debakl.

Nije bilo finansijskih sredstava da se mnogi urbanistički planovi sprovedu u delo, pa su umesto čitavih naselja, bulevara i javnih prostora, koji bi u nekom trenutku u potpunosti zamenili centralne gradske zone iz 19. veka, gradovi ostajali na nekoliko solitera i sa novim gradskim trgom, okruženi uličicama i kućama iz predratne epohe. Eventualno, ako bi se negde ukazala mogućnost rušenjem nekoliko starijih kuća, grad bi dobijao zgradu nove pošte, robne kuće i poneki novi trg.

Gradovi su dobijali jedan ambivalentni prizvuk, pomalo urbane sredine, pomalo stare varoši, što je sveukupno odisalo na nedovršenost i nesklad, a nakon nekoliko decenija od raspada Socijalističke Jugoslavije i veliku nefunkcionalnost.

Reči arhitekte Bogdana Bogdanovića posebno aludiraju na te momente: „Jugoslavija je bila pokušaj urbanizacije i evropeizacije jednog duboko ruralnog i konzervativnog prostora. Kada su ti modernizacijski talasi posustali, divljina i plemenski mentalitet su ponovo pobedili.“

Neke promene se ne mogu odvijati „preko noći“

Ovo je jedna gorka istina, ali i opomena svima da se neke promene ne mogu odvijati radikalno, „preko noći“, da se preskaču etape u razvoju društva, jer da bi se dobili moderni gradovi nije dovoljno da se u njima gradi moderna arhitektura, već da se u njima razvije sloj građanske populacije.

Nije poenta samo u novoj arhitekturi, već i u novoj svesti onih koji na tom prostoru žive. Takođe, ne sme se utopistički verovati da će radikalni arhitektonsko-urbanistički rezovi i potpuno brisanje starog gradskog jezgra dovesti do pozitivnih promena u razvoju nekog grada, kako je Le Korbizje gledao na razvoj Pariza.

Naše posleratne arhitekte su bile vatreni pobornici ideja njegove Atinske povelje, ali umesto njenih primena na prostor izvan gradskih centara, oni su je primenjivali u sred starih četvrti, što je doživljavano kao velika pobeda moderne arhitekture i urbanizma.

Gotovo niko od njih nije računao da bi država mogla politički i privredno da posustane, a njihove ideje ostanu nedovršene. A epilog razvoja i (nedovršenih) transformacija naših gradova su vidljivi.

Nije poenta samo u novoj arhitekturi, već i u novoj svesti onih koji na tom prostoru žive.

Vašarski sadržaji umesto rekonstrukcije trgova

Ako se na to još doda potpuna degradacija društva i arhitekture iz 90-ih godina, kao i nedovoljno veliki budžeti lokalnih samouprava za održavanje gradskih sredina, dobijamo ono od čega smo krenuli na početku teksta – ružne gradove.

A ti isti gradovi nisu ružni samo zbog arhitektonsko-urbanističke neusklađenosti iz prošlosti, već i zato što se ono što postoji u njima adekvatno ne održava. Ne održavaju se i ne obnavljaju parkovske celine i ne sadi novo drveće, već se stihijski seku stabla, što smo videli u nekoliko gradova.

Trgovi umesto rekonstrukcija dobijaju nekakav vašarski sadržaj, koji većim delom godine zauzima jedan poveći deo nekog trga. Ako se izgradi ili uredi neki javni prostor za vreme jedne vlasti, on odmah biva zanemaren i neodržavan već za vreme sledeće.

Nedostatak parkinga je hronični problem svih naših gradova, ali izgradnja neadekvatne javne garaže može samo da u tehničkom i estetskom smislu naruši izgled tog dela grada.

Zgrade se nezakonito i stilski neusklađeno nadziđuju već duže od tri decenije, a fasade starih zgrada se ne obnavljaju, pa ono što bi trebalo da budu urbane sredine, zapravo odiše na sirotinjske gradove trećeg sveta.

Ako se izgradi ili uredi neki javni prostor za vreme jedne vlasti, on odmah biva zanemaren i neodržavan već za vreme sledeće.

Uređenje grada počinje od jednog malog poteza

U izgradnji novih zgrada ili čitavih naselja, nije važan kvalitet arhitekture i urbanizma, već isključivo količina korisnih kvadrata. Ovako bi moglo da se nabraja u nedogled i kako vreme prolazi, države na Balkanu koje su pristupile EU ili su na koji korak da to učine, polako uređuju svoje gradove, dok se gradovi u Srbiji sve više devastiraju i propadaju.

Naravno, ne radi se ni na podizanju svesti i stvaranju građanske kulture, jer uređenje grada počinje od jednog malog poteza, a to je da se bar papirić ne baci na ulicu, već u kantu za otpatke. Kada to budemo naučili, možda ćemo biti spremni da postepeno, na bolje, menjamo naše gradove.