Zgrada Eurocentar arhitektonskog tima Jelene Ivanović Vojvodić, Milene Bojović i Snežane Litvinović; Foto: Miloš Martinović
Kolumna

Beogradska arhitektura u staklu – zašto je (ne)volimo

Kratki osvrt na dugu istoriju staklene arhitekture u prestonici.

Od kada je arhitekta Mis Van der Roe projektovao prve staklene nebodere, razvoj arhitekture je nezaustavljivo krenuo u jednom do tada neviđenom pravcu, a izgled svetskih gradova započinje jednu nepovratnu transformaciju. Njegov poslovni kompleks Sigram, izgrađen 1958. godine, označio je zamišljenu liniju kada je arhitektura preskočila dotadašnje tehničke i estetske prepreke i zakoračila u polje „staklenih palata“, kako su ljudi ubrzo počeli da nazivaju ovakve nebodere.

Međutim, nije baš sve tako lako krenulo da se odvija na polju razvoja gradova. Projektovati i zidati staklene nebodere u poslovnim distriktima, koji su pre toga planski očišćeni od starih i tada već uveliko prevaziđenih objekata, nije moglo da se primeni na sve gradove širom sveta. Javnost je uvidela da u starim gradskim jezgrima mnogih evropskih gradova nije moguće agresivno suprotstavljati staklenu i istorističku arhitekturu, već su u većini slučajeva to morale biti vešte interpolacije ili potpuno odsustvo ovog savremenog senzibiliteta.

Staklena arhitektura ima puno prednosti, ali i mana, pa se samo vešti poznavaoci ovog građevinskog materijala uspešno snalaze u njenom projektovanju.

Beograd se već više decenija nalazi na granici između istorijskog i globalnog grada, ali po svemu sudeći, povratkom kapitalističkog društvenog uređenja, prevagu sve više odnosi ovaj drugi koncept. Međutim, to nije izgovor da se staro gradsko jezgro može devastirati nevešto osmišljenom i projektovanom staklenom arhitekturom. Potrebno je za početak izvršiti detaljniju valorizaciju javnih objekata sa dominantnim staklenim fasadnim platnom i ukazati u kom pravcu bi ova arhitektura mogla pozitivno da se razvija.

Po mnogima, staklena arhitektura ima puno prednosti, ali i mana, pa se samo vešti poznavaoci ovog građevinskog materijala uspešno snalaze u njenom projektovanju. Ne ulazeći u dublje građevinske analize, prednosti su pre svega velika transparentnost, osvetljenost i brza izgradnja, a mane loša toplotna i zvučna izolacija (mada su sistemi do sada napredovali da su ovi problemi sve manji), kao i estetska neusklađenost sa okruženjem upotrebom staklenih elemenata pogrešne prozirnosti/reflektnosti i boja (zelene, plave, sivkaste, neutralne itd.). Ova dva poslednja elementa najznačajniji su razlog devastiranja bilo kojeg starog gradskog jezgra pa i beogradskog. U poslednjih trideset i više godina, arhitekte su kompletnom staklenom formom ili upotrebom pogrešnih staklenih elemenata na više mesta u gradu izazvali potpuno negativan efekat.

Pioniri staklene arhitekture

Međutim, pre nego što krenemo sa analizom starog jezgra, valjalo bi napraviti osvrt i na Novi Beograd, gde je u drugoj polovini 20. veka izgrađeno jako puno značajnih građevina, sa manje ili više uspešnom staklenom arhitekturom. Za početak tu je kula DPO, tj. CK iz 1965. godine, arhitekte Mihajla Jankovića, koja je 2005. godine rekonstruisana u poslovnu kulu Ušće 1, autora Branislava Redžića, kao i nova poslovna kula Ušće 2, čiji je autor projektni biro Chapman Taylor. Svi ovi objekti, svaki u svoje vreme, primer su odlično izvedene „jezgro i ljuštura“ arhitekture, u kojoj dominira staklena zid-zavesa.

CK Ušće; foto: privatna arhiva

Zbog prenaglašene boje fasadnih elemenata, čitav kompleks Geneks apartmana pomalo gubi na kvalitetu.

Nešto kasnije, 1979. godine, izgrađen je i Kongresni centar Sava (Sava Centar), u čijem sklopu se našao i hotel Interkontinental, koji projektuje tim arhitekata na čelu sa Stojanom Maksimovićem. Naravno, staklena fasada centralni je motiv oba segmenta, gde su odlično ukomponovani zastakljeni ulazni/stepenišni holovi kongresnog centra sa moćnim kubusom hotela.

Dve decenije kasnije, u neposrednoj blizini kongresnog kompleksa niče kompleks Geneks apartmana, čiji je autor tada već proslavljeni arhitekta i enterijerista Relja Kostić. Međutim, ne toliko zbog svoje postmoderne arhitekture, koja je tih godina bila na svom vrhuncu, već više zbog prenaglašene drečave boje fasadnih elemenata, naročito svetlo plavog staklenog platna, čitav kompleks pomalo gubi na kvalitetu.

Rapsodija u staklu

Ponovo dvadeset godina kasnije, 2010. godine odmah uz Sava centar i Geneks apartmane, niče genijalno projektovan poslovni kompleks Savograd, koji ispred projektnog biroa Domaa potpisuju arhitekte Mario Jobst i Miodrag Trpković. Ovaj kompleks je prava arhitektonska rapsodija u staklu, gde su autori dinamičnom strukturom i upotrebom stakla prave transparentnosti, oblika i boje, isprojektovali poslovnu arhitekturu visokih kvaliteta.

Savograd i u pozadini Geneks apartmani

Samo godinu dana kasnije, nešto dalje na Novom Beogradu, niče i zatalasana poslovna zgrada B23, čije autor arhitekta Milan Dimitrijević takođe inventivnom arhitekturom i upotrebom odgovarajućih stakala dobija objekat vrhunskih kvaliteta.

B23 u na auto-putu

Zgrada Muzeja Vazduhoplovstva jedna je od deset neprevaziđenih dela SFR Jugoslavije.

Ne smemo zaboraviti i jednu zgradu, koja nastaje takođe nešto ranije (1989), a koja se nalazi izvan urbane zone grada, ali je po svojoj staklenoj arhitekturi jedan od deset neprevaziđenih dela SFR Jugoslavije. U pitanju je zgrada Muzeja Vazduhoplovstva, čiji je autor sarajevski arhitekta Ivan Štraus.

Muzej vazduhoplovstva; Foto: Milovan Mile / Flickr

Promašena tema

Projektovanje zgrada u staklu je zasigurno lakše na prostoru Novog Beograda, što nam mnogobrojni dobri i loši primeri istog senzibiliteta, izgrađeni u starom jezgru, samo dodatno potvrđuju. Za početak, arhitektonsko-urbanistički sklad starog Beograda najviše je narušen izgradnjom dva staklena „mastodonta“ i to na njegova dva glavna gradska trga. U pitanju su zgrada Narodne banke na Slaviji i zgrada tržnog centra na Trgu Republike.

Iako je nekoliko knjiga iz oblasti istorije/teorije arhitekture pozitivno ocenilo zgradu Narodne banke, arhitekte Gruje Golijanina, koja se zidala duže od dve decenije, moje iskreno mišljenje je da ona izaziva isključivo jednu misao kod stručnog ili laičkog posmatrača – promašena tema. Da li je arhitekta projektovao ovaj gigantski objekat ne vodeći računa o njegovom okruženju ili je računao da će nakon sveobuhvatne urbanističke rekonstrukcije Trg Slavija i njegova okolina imati potpuno drugačiju strukturu, možda nikada nećemo znati. Međutim, već uveliko uviđamo kako prostrane staklene površine agresivno deluju na svoje okruženje, a toliko su visoko pozicionirane, da u njima može da se ogleda samo nebeski svod.

Zgrada Narodne banke Srbije na Slaviji; Foto: Wikipedia

Zgrada Narodne banke na Slaviji i tržni centar na Trgu Republike svakako nisu primeri za ugled.

Zgrada tržnog centra na Trgu Republike zidana je 1989. godine, kao vid građevinske političke propagande (arhitekta Slobodan Milićević), jer je morao biti završen pre 14. vanrednog kongresa SKJ. Ideja je bila da se tada upražnjeni prostor na Trgu Republike, aktivira jednim, tada već uveliko u svetu popularnim, staklenim tržnim centrom, kojim bi se fascinirale političke delegacije iz drugih jugoslovenskih republika. Ova „fascinacija“, iako sa statusom privremenog objekta i dalje narušava sklad Trga Republike.

Ovom nizu se pridružuje još jedan poslovno-tržni centar, građen koju godinu kasnije, koji iako znatno manjih gabarita, svojim arhitektonskim izrazom možda izaziva i veće prostorno-vizuelno narušavanje sklada. U pitanju je objekat tržnog centra Singidunum, gde je i pored pokušaja imitiranja arhitektonskih motiva kule, arhitekta Đilas napravio kardinalnu grešku time što je čitavu zgradu presvukao istim staklenim panelima, malih dimenzija i velike refleksije, pa se umesto ogledanja okolnih zgrada, dobija neprijatno kičasto isijavanje.

Tržni centar Singidunum; Foto: Marko Stojanović

Primeri dobre prakse

Da ne bude da prikazujemo samo negativne, valjalo bi navesti i poneki pozitivni primer. Za početak tu je poslovna zgrada Orač, čiju arhitekturu ispred projektnog biroa CEP potpisuje arhitekta Ognjen Đurović. Izgrađena je 2003. godine i predstavlja skladni prelaz sa postmoderne na neomodernu arhitekturu, koja se svojim interpolirajućim segmentom dobro uklopila u svoje okruženje.

Zgrada Orač

Pet godina kasnije biva izgrađen poslovne centar Eurocentar, arhitektonskog tima Jelene Ivanović Vojvodić, Milene Bojović i Snežane Litvinović, a poseduje veoma sličan senzibilitet kao prethodni objekat. Autorke ove zgrade koja je bila u užem izboru za Najlepšu zgradu u Beogradu, su ovde daleko više obratile pažnju na vrstu stakla, kako bi se okolne međuratne zgrade adekvatno reflektovale na fasadnom platnu.

Zgrada Eurocentar; Foto: Miloš Martinović

Pozicija i struktura staklene fasade potpuno je usklađena sa obližnjim Hramom, koji se u njoj ogleda.

Kada smo kod ogledanja okolnih zgrada na fasadi novoizgrađenog objekta, moramo skrenuti pažnju na stambeno-poslovni objekat u ulici Bore Stankovića br. 17, arhitekte Duška Filipovskog, koji se nalazi tik iza hrama Sv. Save. Možda će nekome delovati da je ova zgrada malo prevaziđena za Gran Prix Salona arhitekture 2016. godine, ali je razlog tome što je između njenog projektovanja i izvođenja prošlo deset godina. Ali i pored ove stilsko-vremenske neusklađenosti, možemo slobodno zaključiti da je njena pozicija i struktura staklene fasade potpuno usklađena sa obližnjim Hramom, koji se svakodnevno ogleda u prostranoj staklenoj površini.

Bore Stankovića 17, Duško Filipovski

Progresivno

Međutim, najviše mesto na polju staklene arhitekture pripada arhitekti profesoru Miodragu Mirkoviću. Bez obzira da li posmatramo njegovo starije ostvarenje, zgradu Progres iz sredine 90-ih godina, u čijoj fasadi se savršeno ogleda njeno starije okruženje ili je reč o novijoj stambeno-poslovnoj zgradi Infinity (koautor arhitekta Dragan Marčetić), možemo primetiti da se arhitekta Mirković vešto poigrava sa arhitektonskim formama, sa posebnim akcentom na staklene površine, u kojima se uspešno ogleda njihovo istorističko okruženje. Pravi primeri da se i savremena staklena ostvarenja mogu uspešno izvoditi  u starom gradskom jezgru, naročito beogradskom, koje već decenijama pozornica ostvarenja promenljivih estetskih dometa.

Zgrada Progresa; Foto: Miloš Martinović

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *