Riječki arhitekta dospeo je u žižu javnosti zahvaljujući inovativnim planinarskim skloništima koje gradi na najvećoj hrvatskoj planini i koja su otvorena svim posetiocima.

Nedavno je na Velebitu dovršeno treće planinarsko sklonište po projektu Ivana Juretića, sklonom da na najnedostižnijim lokacijama pravi izuzetna mala arhitektonska dela od drveta. Izgradnju njegovih koliba finansirao je Hrvatski planinarski savez sa kojim sarađuje već desetak godina.

„Ja sam u planinama od malih nogu. U jednom trenutku shvatiš da koristiš neku infrastrukturu, a imaš afinitet i za planine i za arhitekturu. Tu se onda razvije potreba da nekako i sam pridoneseš, da se to održi i da živi i dalje“, priča arhitekta Juretić za Jutarnji.hr gde u detalje prenose njegovu priču.

Unutrašnjost modernog planinarskog doma

 Najviše ga ispunjava to što su domovi otvoreni svima jednako – bez obzira na nacionalnost, versku pripadnost i materijalno stanje

Njegov prvi projekat za planinarski savez bila je obnova starog Planinarskog doma na Hahliću sagrađenog 1926. godine koji je pretrpeo teška oštećenja tokom Drugog svetskog rata, da bi tokom 1960-bio ponovo izgrađen. Rad na rekonstrukciji doma sa tako dugom istorijom usmerio ga je projektima na kojima zaista želi da radi – i to na pomalo drugačiji način od uobičajenog:

„Tamo se, mimo tog projekta obnove, dogodila jedna prekrasna priča. Jedna se fabrika nameštaja u Gorskom kotaru ‘raspadala’ i pokrenuli smo akciju. Ja sam projektovao nameštaj, stolice, klupice, stolove, ležajeve, lustere, i pozvali smo ljude koji planinare da pridonesu da se dom opremi. Odredili smo cene i ljudi su uplaćivali, a zauzvrat su stolice, stolovi i ostali nameštaj dobijali njihova imena. Odazvalo se mnogo ljudi i praktično smo celi dom opremili samodoprinosom“, objašnjava Juretić.

Takav entuzijazam i pristup radu očigledan je i u ostalim njegovim projektima.

Enterijer Juretićevog originalnog projekta na Ždrilu, Velebit (sa naslovne)

Kako je od stare kamene kućice nastala savremena koliba

Naredni njegov projekat bila je obnova još jednog Planinarskog doma sa bogatom tradicijom, ovaj put na planini Snježnik, za kojeg smatra da je njegov najbolji rad do sada. Međutim, ovi poslovi su bili jedan važan uvod u ono čime se Juretić danas bavi, a to je izgradnja jedinstvenih planinarskih skloništa na izazovnim lokacijama na Velebitu. 

Prvo sklonište zapravo nije izgradio ispočetka, nego ga je drvenu konstrukciju ugradio u već postojeću kamenu kućicu iz 1929. godine nazvanu po botaničaru Ljudevitu Rossiju. U pitanju je jedan rukom pravljeni objekat koji se izgledom savršeno uklapa u okolinu, a kako Juretič kaže, predstavlja savršen primer pučke arhitekture, iliti „arhitekture bez arhitekte“. Rossijeva koliba za planinare pre Drugog svetskog rata predstavljala je logističku tačku u kojoj su se po potrebi odmarali, jer je vremenom oko nje izgrađena i staza. No, vreme je uzelo danak, te je neposredno pre Juretićeve obnove bila več u izuzetno lošem stanju. Zajedno sa arhitektom Robertom Loherom i zainteresovanim volonterima on ubrzo završio i ovu obnovu.

Prvi projekat sa helikopterom

Nakon Rossijeve kolibe, Hrvatski planinarski savez je Juretiću predložio da im pomogne oko legalizacije stare lugarnice na Šugarskoj dulibi koja datira s kraja 19. veka. Znajući da je objekat u izuzetno lošem stanju, a da dobri majstori ne bi pristali na rad u praktično nehumanim uslovima na lokaciji gde nema protočne vode i do koje je moguće doći samo peške nakon 4-5 sati hoda, Juretić je HPS-u predložio nešto drugačiji pristup – montažnu gradnju.

Juretić je 2015. godine napravio projekat, u radionici je izradio elemente koje je trebalo spakovati, a onda ih je trebalo preneti na planinu i montirati na Ždrilu, na licu mesta. Četiri i po tone materijala prenete su na lokaciju helikopterom u 13-14 navrata. U pomoć ponovo priskaču i planinari volonteri, te je u desetak dana dovršena kuća od oko 15 kvadrata sa pet ležajeva.

Obnova starog kontejnera na vrh planine

Sledeći projekat bila je rekonstrukcija Naftaplinovog kontejnera iz 1970-ih koji je originalno služio za tuširanje i presvlačenje radnika na naftnim poljima, a tokom 1980-ih je helikopterom prenesen na Velebit, na Šugarsku dulibu. I u ovom projektu obnove ključnu ulogu igra vozač helikoptera Zoran Matić iz Vodica.

Vozio je, recimo, staklo dimenzija dva i po puta dva i po metra, teško 250 kilograma. To je bila ludnica, kao akcioni film.

„Kontejner je bio u lošem stanju, smeće, ali čelična konstrukcija bila je potpuno zdrava“, objašnjava Juretić za Jutarnji: „Projekt sam napravio prema konstrukciji. Dimenzije su devet i pol metara dužine, širina je 2,5 metra, a visina 2,30. Skupila se sjajna ekipa, entuzijasti koji su radili volonterski, a svi su toliko verovali da ćemo to napraviti da nikome nije bilo teško dolaziti i pomagati… Matić je ponovno vozio materijal helikopterom, i tu je napravio zaista čuda. Vozio je, recimo, staklo dimenzija dva i po puta dva i po metra, teško 250 kilograma. To je bila ludnica, kao akcioni film.“ 

Današnji izgled nekada rasturenog kontejnera na Velebitu

Neobičan poziv jednog arhitekte

Sva Juretićeva skloništa na Velebitu već su u funkciji. Ovaj arhitekta kaže da ga najviše ispunjava to što su projekti na kojima radi na dobrobit čitave zajednice, da su otvoreni svima jednako – bez obzira na nacionalnost, versku pripadnost i materijalno stanje, ali da mu je posebno drago što su projekti malo pa može da kontroliše ceo proces.

Kad ste već tu…