Energoprojekt: Kako su naši inženjeri gradili pola nesvrstanog sveta
Brane, elektrane, univerziteti i čitavi gradovi: kako je Energoprojekt postao globalni ambasador jugoslovenske arhitekture i inženjeringa.
Ako je Geneks bio simbol jugoslovenske trgovine, a JAT simbol avijacije, Energoprojekt je bio simbol jugoslovenskog izvoza znanja. Mnogi mlađi danas ga doživljavaju kao još jednu građevinsku kompaniju, ali 70-ih i 80-ih godina bio je među najpoznatijim inženjerskim sistemima sveta.
Priča o Energoprojektu je priča kako je Jugoslavija izvozila inženjere, tehnologiju i urbanizam u svoju “sferu uticaja” koja se definisala spontano, posle Titovog “Ne!” Staljinu i procesa dekolonizacije Afrike i Azije, kada su se te zemlje okretale baš Jugoslaviji, neočekivanom evropskom lideru Nesvrstanih zemalja.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Građevinska sila „treće sile”
Dok su američke kompanije gradile na Zapadu, a sovjetske na Istoku, postojala je i “treća sila”. Njeni inženjeri stizali su u Nigeriju, Libiju, Irak, Peru, Alžir i Kuvajt sa pasošima na kojima je pisalo „Jugoslavija“. Na njihovim kacigama stajalo je jedno ime – Energoprojekt.
Osnovan u Beogradu 1951. godine kao projektantsko-konsultantska organizacija za energetiku i vodoprivredu, Energoprojekt je nastao objedinjavanjem projektantskih kapaciteta tadašnje države – spajanjem projektantskih instituta „Hidro-elektroprojekt“ i „Termo-elektroprojekt“.
Prvobitni zadatak bio je da pomogne elektrifikaciji posleratne Jugoslavije i projektovanju energetskih sistema. U prvoj deceniji rada njegovi inženjeri učestvuju u projektovanju prvih velikih termoelektrana: inženjeri Energoprojekta projektovali su TE Kostolac, Morava, Kolubara i Kosovo, kao i nekoliko hidroelektrana.
Dakle, prvobitni fokus bili su elektrane i sistemi za navodnjavanje, budući da je zemlja izašla na svaki način razorena iz Drugog svetskog rata, pa i energetski. Trebalo je elektrificirati zemlju i tu počinje i gradnja prvih velikih energetskih sistema, što je sve „zagrevanje“ za sledeće faze, koje će biti spektakularne.
Trebalo je elektrificirati zemlju i tu počinje i gradnja prvih velikih energetskih sistema, što je sve „zagrevanje“ za sledeće faze, koje će biti spektakularne.
Jugoslovenska globalizacija pre globalizacije
Ono što je počelo kao državni projektantski biro vremenom je preraslo u složen inženjerski sistem koji je obuhvatao projektovanje, konsalting, izgradnju i realizaciju projekata po sistemu „ključ u ruke“.
Kada su prošle pedesete, u kojima su većina teritorija sveta bile (još uvek) kolonije, dolazi ultradinamičan period – šezdesete, i dolazi momenat da se „zasija“: Energoprojekt počinje da gradi „jugoslovensku globalizaciju pre globalizacije”.
Afrikanci i Azijati su ostali sami i „svoji na svome“ u nezavisnim i slobodnim državama – ali nisu imali znanja i iskustva da ih „poguraju napred“ – sve znanje imali su – kolonizatori. A njih nisu hteli zvati nazad da grade i projektuju.
Energoprojekt se „baca“ u „Treći svet“: jugoslovenski inženjeri su već imali iskustvo iz 50-ih iz Jugoslavije i – neočekivano, prve hidroelektrane, autoputeve i univerzitete će širom sveta graditi – Jugosloveni.
Od Lagosa do Tripolija, ime Energoprojekt često se izgovaralo sa istim poštovanjem sa kojim su se pominjali veliki zapadni inženjerski konzorcijumi.
Zato se ime Energoprojekt od Lagosa do Tripolija često izgovaralo sa istim poštovanjem sa kojim su se pominjali veliki zapadni inženjerski konzorcijumi. Zapravo, malo koja firma je toliko profitirala od spoljne politike Jugoslavije kao Energoprojekt.
Konkretno, ako krenemo nabrajati države gde se Energoprojekt pojavio, sagradio i trijumfalno otišao, ostavljajući za sobom dobar glas, možemo napraviti impresivnu listu, koja se u sledećoj deceniji još više proširila.
Naime, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina kompanija počinje da radi u Turskoj, Alžiru, Siriji, Libanu, Egiptu, Tunisu, Maroku, Jordanu, Pakistanu, Avganistanu, Gani i Liberiji. Dok su političari gradili diplomatske odnose, Energoprojekt je gradio infrastrukturu. U mnogim zemljama Afrike i Bliskog istoka bio je praktično ambasador jugoslovenskog inženjeringa.
Imperijalna faza
Na vrhuncu moći, početkom osamdesetih godina, Energoprojekt se našao među najvećim inženjerskim kompanijama sveta. Prema podacima kompanije, 1980. godine bio je: 6. konsultantska kompanija na svetu, 20. inženjerska kompanija na svetu i 27. izvođač radova na globalnom nivou.
To je verovatno najimpresivniji rezultat koji je ikada postigla neka srpska ili jugoslovenska projektantska kuća. Danas je takođe, malo poznato da je Energoprojekt i dalje jedina kompanija iz regiona koja se pojavljivala na prestižnim listama američkog časopisa Engineering News-Record.
U svojoj „imperijalnoj fazi“ i godinama svog najvećeg uspona Energoprojekt je postao jedan od najprepoznatljivijih izvoznika jugoslovenskog inženjerskog znanja. Od Afrike do Latinske Amerike, njegovi stručnjaci radili su na kapitalnim projektima čija je složenost često bila ravna njihovoj finansijskoj težini.
Sistem koji je pokrivao čitav ciklus
Kompanija je istovremeno osvajala nova tržišta, ostavljajući trag u Ugandi, Bocvani, Peruu, Keniji, Islandu, Centralnoafričkoj Republici, Zairu (danas DR Kongo), Gabonu i Panami, ali i učvršćujući pozicije u zemljama u kojima je već poslovala.
Posebno važnu prekretnicu predstavljao je prodor u države članice OPEK-a – Irak, Kuvajt, Iran, Libiju i Nigeriju – gde su u fokusu bili veliki energetski sistemi, od elektrana do mreža za prenos električne energije. Mnoga deca, i moji prijatelji i školski drugovi, odrasli su u Alžiru, Iraku, Libiji ili Kuvajtu sa očevima koji su bili inženjeri ili stručnjaci na radu „u malo drugačijem gastarbajterskom inostranstvu“.
Brojke deluju gotovo neverovatno. Samo tokom prvih decenija internacionalnog poslovanja sistem je učestvovao u izgradnji: više od 60 postrojenja za prečišćavanje voda, 24 betonske brane, 34 nasute brane, 25 termoelektrana, preko 50 fabrika, tridesetak industrijskih kompleksa, hiljada stanova i stotina stambenih zgrada.
To pokazuje da to nije bila tek jedna obična, klasična građevinska firmi – već je reč bila o sistemu koji je pokrivao čitav ciklus – od ideje do realizacije. Danas kompanija navodi desetine hotelskih kompleksa, više od milion kvadratnih metara poslovnog prostora i više od milion kvadratnih metara stambenih objekata kao deo svojih referenci.
Arhitektura i moral (i malo estetike)
Da citiramo (i parafraziramo) naslov trećeg albuma benda Orchestral Manouevres in the Dark, i kažemo da je Energoprojekt bio i na još jednom polju „više od građevinske i konsultantske kuće“ – nova arhitektura u nesvrstanim zemljama imala je moralnu notu – zemlja koja je i sama u razvoju gradi u zemljama u razvoju, i novac se ne preliva ka bogatima. Takođe, ovde je bilo i „osnaživanja“ – jer su naši inženjeri obučavali lokalce u zemljama u kojima su autohtoni narodi stotinu godina bili tek „opsluživači“ kolonijalista.
A tu je i estetika. Iako se najčešće povezuje sa energetikom i infrastrukturom, Energoprojekt je ostavio dubok trag i u arhitekturi. Tokom decenija izgradio je hotele, bolnice, univerzitetske komplekse, administrativne zgrade, sportske centre i stambena naselja širom sveta koja su nosila prepoznatljivu estetiku jugoslovenske posleratne škole.
Ali, tu je i sedište firme kao simbol modernizma: jedna od najzanimljivijih priča za čitaoce Gradnje svakako je zgrada sedišta Energoprojekta na Zelenom vencu. Projektovala ju je arhitektica Milica Šterić, jedna od najznačajnijih figura jugoslovenske moderne arhitekture.
Energoprojekt se 1982. godine preselio u novu poslovnu zgradu na Novom Beogradu. Impozantni neboder projektovao je arhitekta Aleksandar Keković.
Objekat je bio među prvim poslovnim zgradama u Beogradu sa slobodnostojećim stubovima i transparentnom staklenom fasadom, što je predstavljalo značajan iskorak u odnosu na dotadašnju praksu. I sama činjenica da je firma koja je projektovala svet dobila tako ambiciozno sedište govori o njenom statusu u tadašnjem društvu.
Kada je početkom osamdesetih prerastao svoju centralu na Zelenom vencu, Energoprojekt se 1982. godine preselio u novu poslovnu zgradu na Novom Beogradu. Impozantni neboder projektovao je arhitekta Aleksandar Keković, poznat i kao autor zgrade NIS-a u Novom Sadu. Nova centrala trebalo je da odrazi međunarodni ugled kompanije koja je tada bila među najvećim izvoznicima znanja i građevinskih usluga iz Jugoslavije.
The Greatest Hits of Energoprojekt
Sa nostalgijom se podsećamo vremena kada su ljudi iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva i Zagreba, pre pola veka, radili poslove koji bi i danas zvučali kao megaprojekti za National Geographic TV. I tu se već otvara mnogo šira priča o tome kako je jugoslovenska arhitektura i građevinarstvo osvajalo svet daleko pre nego što su se pojavili današnji globalni konsultantski giganti.
No, hajde da nabrojimo „najveće hitove“ Energoprojekta – hidrosistem melioracije u Iraku, kao jedan od najvećih angažmana jugoslovenske industrije u inostranstvu, zatim univerzitetski kampus i kompleks Samita Organizacije afričkog jedinstva, koji su postali simboli modernizacije Libije, pa zatim u Nigeriji, gde je kompanija učestvovala u izgradnji hidroenergetskih sistema i poslovnih centara, kao i u Alžiru, kroz razvoj vodoprivrednih sistema.
Značajni projekti realizovani su i u Kuvajtu, Gani i Zambiji, dok su poljoprivredni kompleksi u Libiji predstavljali jedinstven primer transfera znanja u pustinjske uslove.
Značajni projekti realizovani su i u Kuvajtu, Gani i Zambiji, dok su poljoprivredni kompleksi u Libiji predstavljali jedinstven primer transfera znanja u pustinjske uslove. Posebno mesto zauzimaju brane širom Afrike i energetski sistemi na Bliskom istoku, uključujući termoelektranu u Basri, kao i hotelski kompleksi i savremeni objekti u zemljama Persijskog zaliva.
Možda su i „najluđi“ i najsmeliji poduhvati bili univerzitet u pustinji Libije, sistemi za ozelenjavanje pustinje, gradovi za desetine hiljada stanovnika u Iraku, brane usred afričke savane, projekti u Avganistanu sedamdesetih godina.
Deluje nestvarno, kao da gledamo film nekog „građevinskog Indijane Džounsa“. Ali, onda je pao Berlinski zid, i sa njim i osnova na kojoj je sve stajalo – Jugoslavija i njena nesvrstanost koja je bila „komparativna prednost“ na osetljivim tržištima. A i naša zemlja je tehnološki propadala, sa svakom godinom izolacije.
Od giganta do berzanske priče
Raspad Jugoslavije i sankcije devedesetih godina pogodili su čitav građevinski sektor. Ipak, Energoprojekt je uspeo da preživi zahvaljujući međunarodnim poslovima i mreži kompanija u inostranstvu.
Danas posluje kroz više zavisnih preduzeća u oblastima energetike, visokogradnje, infrastrukture i vodoprivrede. Sistem Energoprojekt, trenutno, posluje u oko 15 zemalja širom sveta, sa prosečnim godišnjim prihodom od 180 miliona evra i vrednošću ugovorenih poslova od preko 100 miliona evra, navodi sajt kompanije.
A šta je sa vrednošću? Pa, nakon decenija transformacija, Energoprojekt je ušao u fazu u kojoj se njegova sudbina sve više određuje na tržištu kapitala i kroz odnose akcionara.
U tom kontekstu, pažnju javnosti privukla je nova javna ponuda za preuzimanje akcija Energoprojekta koju je početkom juna objavila kompanija Napred. Ponuda je upućena manjinskim akcionarima, dok se tržišna cena akcije i dalje kreće iznad ponuđenog iznosa, što je otvorilo pitanja o budućoj strukturi vlasništva i vrednovanju kompanije.
Istovremeno, deo stručne javnosti i medija podseća na kontroverze koje su pratile proces preuzimanja većinskog paketa akcija tokom prethodne decenije. O tim događajima vođene su brojne rasprave, a pojedini autori ocenjuju ih kao jedan od najznačajnijih primera transformacije domaćeg tržišta kapitala nakon tranzicije.
Epilog: od izvoznika znanja do simbola jedne epohe
Priča o Energoprojektu je priča o vremenu u kojem je Beograd bio jedan od centara izvoza znanja, a jugoslovenski inženjering ozbiljan globalni akter, prisutan na tri kontinenta i u desetinama zemalja koje su tek gradile svoju infrastrukturu.
U toj slici, Energoprojekt je bio više od pukog izvođača radova ili projektantskog biroa: to je bio čitav sistem – spoj inženjeringa, državne politike i međunarodnih okolnosti koje su omogućile da se stručnost jedne male evropske zemlje pretvori u globalno prepoznatljiv resurs.
Danas, u znatno drugačijem ekonomskom i političkom kontekstu, Energoprojekt funkcioniše u okvirima tržišta kapitala i savremenih vlasničkih odnosa, dok se njegova uloga iz prošlosti sve češće posmatra kroz prizmu industrijskog i urbanističkog nasleđa. Kao nekakav „heritage act“ na muzičkom festivalu.
Između tih dveju tačaka – nekadašnjeg globalnog uspona i današnje transformacije – nalazi se cela jedna epoha. Epoha u kojoj su se projekti merili u megavatima i kilometrima kanala, ali i u ambiciji da se znanje iz jednog beogradskog sistema ugradi u infrastrukturu sveta.
Koja nam danas izgleda kao što su srednjovekovnim stanovnicima Italije delovale ruševine starog Rima – kako je moguće da smo nekad bili toliko jaki i sve to mogli izgraditi – a sada ne možemo ni delić toga?
BuildUp 2026: Megaprojekti
Priča o Energoprojektu podseća da su megaprojekti oduvek bili više od samih gradilišta – oni menjaju gradove, ekonomiju i društvo. Upravo toj temi biće posvećena konferencija BuildUp 2026: Megaprojekti, koja će se održati 29. oktobra u Sava Centru, u organizaciji portala Gradnja, okupljajući učesnike najvećih razvojnih poduhvata u Srbiji i regionu. Više informacija ovde
