Vladimir Lojanica: Arhitektonski fakultet mora da se menja, ali ne sme da izgubi identitet

Povodom 180 godina Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, dekan Vladimir Lojanica govori o ulozi arhitekte u društvu, reformi obrazovanja, etici profesije i izazovima koje donose veštačka inteligencija i savremena gradnja.

Ima 180 godina. Beogradski Arhitektonski fakultet. Visokoškolska nastava arhitekture počela je 1846, Indžinirskom školom sa pet predmeta, od kojih je jedan bio Arhitektura. Onda je 1863, osnovana Velika škola sa pravnim, filozofskim i tehničkim fakultetom. Tehnički fakultet je trajao četiri godine, a skoro pola veka kasnije, 1905, dobio odseke za građevinske i mašinske inženjere, te arhitekte. Nastava je trajala osam semestara, sa 38 predmeta koji su bili bliski programima sličnih škola u Srednjoj Evropi.

Arhitektonski fakultet, zajedno sa Građevinskim i Elektrotehničkim uselio se u novu zgradu 1932, na prostoru nekadašnjeg drvenog trkališta, u Bulevaru kralja Aleksandra. Na toj adresi je i danas. Projektanti su Nikola Nestorović i Branko Tanazević. Bio je to prvi objekat namenski građen za tehničke fakultete. Treći sprat dozidan je posle Drugog svetskog rata prema projektu Mihaila Radovanovića.

180 godina u burnom vremenu

Vladimir Lojanica je redovni profesor i dekan. Uže specijalnosti su mu arhitektonsko i urbanističko projektovanje, stanovanje i stambene tipologije. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za svoj rad. Razgovarali smo o fakultetu, onome što je bilo i onome što nas očekuje, naravno i o proslavi jubileja u ovo prilično burno vreme:

Vladimir Lojanica: Zaista jeste. Cele ove godine zapravo slavimo 180 godina fakulteta. Hteli smo da čitavu godinu posvetimo tom obeležavanju, a pala je u ozbiljno burno vreme. To nas je, međutim negde, i inspirisalo da se koncepcijski, na vrlo specifičan, možda i malo drugačiji način postavimo prema proslavi.

Drugim rečima, najmanje je svečarski.

To i jeste poenta. Sigurno će biti svečane centralne manifestacije, ali zapravo sve je, samo ne isključivo svečarska. Koncipirana je u pet poglavlja. Smatramo da treba da se skrene pažnja na arhitekturu, na odnos prema arhitekturi u društvu, na arhitektonsku edukaciju, kao i na odnos između naše arhitektonske edukacije i edukacije u svetu, na promišljanje o svemu što se dešava oko nas. Želeli smo da to ima široko kritičko-introspektivni karakter.

Moramo da transformišemo školu i da je usmerimo u skladu sa tendencijama evropskih arhitektonskih škola.

Da li je naš Arhitektonski fakultet ”konzervativna” institucija, ili ide u korak sa onim što se dešava u regionu i Evropi?

Upravo nam ovaj jubilej daje elemente da se preciznije odredimo u odnosu na to pitanje. Deo proslave je naučno-istraživački projekat o tome kako je nastajao fakultet. Listajući dokumente koji nisu nikada do sada otvarani, naišli smo na dragocene stvari. Ustanovili smo nešto vrlo karakteristično, a ponavlja se tokom svih 180 godina postojanja fakulteta. Fakultet je uvek imao jasnu fizionomiju i specifičnost, a u stvari, sve vreme se menjao prateći uslove i uticaje političke, društvene i kulturne javnosti. Sve se to odražavalo na promenu fizionomije fakulteta. Čini mi se da je suštinska vrednost u tome što je uspevao da zadrži svoju specifičnost uprkos konstantnim promenama i adaptacijama.

Danas smo pod strašnim pritiskom. Različita su razumevanja uloge i mesta arhitektonskog obrazovanja i arhitekture u društvu. Moramo, čuvajući sopstveni identitet da transformišemo školu i da je usmerimo u skladu sa tendencijama najvećeg dela evropskih arhitektonskih škola.

Nije reč samo o preuzimanju gotovih evropskih modela, i tome nas uči pomenuto istraživanje, treba to prilagoditi našem kontekstu. Ako bismo govorili o duhu škole, on je savremen i aktuelan, teži modernim edukativnim tendencijama, ali zadržava neke karakteristike lokalnih i istorijski osvedočenih vrednosti naše tradicije.

Šta danas znači obrazovati arhitektu

Kako dalje?

Mislim da je vreme da napravimo neka dodatna štelovanja i usaglašavanja u odnosu na aktuelni program i da se usmerimo ka agendama koje, bez velikih “tektonskih” poremećaja našeg karakterističnog modela, daju savremeniji pristup edukaciji arhitekata.

Čini se da Arhitektonski fakultet ne treba samo da se bavi osposobljavanjem za profesionalno-inženjerske, tehničke veštine i znanja potrebna za “proizvodnju” arhitekture. Iako se ne može bez toga. Polazi se od toga da ćete biti inženjerski profesionalac, ali pokušaćemo da razvijemo i kritičku svest i odnos prema društvenom trenutku,  kao i sistem razumevanja arhitekture između kulturnog nasleđa i savremenih potreba, uz razumevanje globalnih tendencija i regionalnog konteksta.

Tome treba dodati i odnos prema svim mogućim promenama koje se dešavaju na širem planetarnom nivou. Od klimatskih promena, preko ubrzane transformacije gradova, digitalne transformacije, razvoja veštačke inteligencije, pa do neophodnosti održivih načina planiranja i građenja. Tu su i sve složeniji društveni izazovi, mislim na ekonomske i urbane probleme.

Znači, pored tehničke osposobljenosti, svestranosti  i multidisciplinarnosti, mora se razvijati svest o mestu i ulozi arhitekte u današnjem društvu.

Sad su jako potrebni pregovarački kvaliteti, nešto što, čini mi se, nije toliko negovano na fakultetu.

Da, nekako je u jednom momentu izgleda preovladao pragmatizam, a u drugom konceptualizam. Fakultet je kroz svoju istoriju bio mnogo više od mesta na kojem se samo obrazuju arhitekti. Bio je institucija koja je učestvovala u oblikovanju kulturnog i prostornog identiteta. To se nije moglo bez komunikacije sa spoljnim svetom.

E sad, nije dobro ako ste suviše autistični pa se bavite konceptualizmom mimo okvira realnosti, ali ni da ste suviše pragmatični, pa ste alat u rukama liberalnog kapitalizma.

Arhitekta ne sme da bude alat u rukama liberalnog kapitalizma.

Mislim da edukacija budućih arhitekata treba da teži razvijanju svesti i sposobnosti kritičkog mišljenja, argumentovane rasprave i etičke odgovornosti, a ona nam, mislim, sistemski nedostaje.

Prošla godina pokazala je koliko je ta etička odgovornost potrebna, a Fakultet se dobro postavio.

Pa to jeste i bila posledica društvenih okolnosti, potreba za izlaskom iz uske akademske orijentacije. Mislim da je preko potrebna veza između nauke i stvarnosti, odnosno akademije i stvarnosti. Onog momenta kada smo počeli da reagujemo na ono što se dešava oko nas, a najpre iskazivanjem naših stavova po pitanju aktuelnih dešavanja, što je bilo neophodno, tada je mesto Arhitektonskog fakulteta postalo vidljivije.

Gde je nestao uticaj arhitekte

Beogradski Arhitektonski fakultet  je u drugoj polovini 20. veka, u nekadašnjoj Jugoslaviji, bio veoma cenjen po svojoj školi stambene arhitekture.

Da, da, apsolutno. Metodologija projektovanja stambene arhitekture je od samog početka, od Liceja, zauzimala vrlo visoko mesto u obrazovanju naših studenata. To je po složenosti najsveobuhvatnija projektantska metodologija. Izučavanjem te materije, u stvari, izučava se sama arhitektonska disciplina.

Uloga Arhitektonskog fakulteta u obrazovanju iz oblasti stambene arhitekture zauzimala je jako visoko, ako ne i lidersko mesto. O tome govore brojni dokumenti i tekstovi, čak i evropskih kritičara tog vremena.

Kako je sad?

Pa, trudimo se da to prenesemo u nove političke, socijalne i kulturne kontekste. Mnogo se promenilo i društvo. Promenili su se kriterijumi – od investitora, preko sistema vrednosti, do prioriteta. Strahovite su se promene dogodile u poslednjih par decenija.

Izmenile su se i uloge. Od izuzetno važnih aktera, od učesnika u kreiranju stambenih politika, došli smo u situaciju da budemo samo puki izvršitelji nalagodavaca, njihovih isključivih komercijalnih potreba.

Mislim da je to, uz promenu regulative za izgradnju u gradovima, značajno uticalo da se promeni mesto i uticaj arhitekte na stambenu arhitekturu. Kao da su nam nestali svi alati koje smo imali na raspolaganju. A s druge strane, nismo se dovoljno brzo adaptirali i osposobili da u takvom kontekstu nametnemo vrednosti beogradske škole stanovanja.

Škola ima izvesnu inerciju u odnosu na aktuelna dešavanja i ne može uvek da prati taj korak. Ali, studenti i te kako mogu.

Čini mi se da je ta aktivna pozicija jako važna u obrazovanju arhitekata.

Apsolutno. Moramo da radimo na odnosu između “spoljnog sveta” i fakulteta. Srećan je sticaj okolnosti i ide u prilog promenama u domenu visokoškolske arhitektonske edukacije i to što paralelno sa proslavom fakulteta i svim istraživanjima koje smo pomenuli, teče i novi akreditacioni proces.

Tako da u novom akreditacionom ciklusu imamo priliku da napravimo izmene u nastavnom programu zahvaljujući tim saznanjima, kao i svesti o važnosti edukacije u širem društvenom kontekstu.

AI, klimatske promene i nova agenda

Kako se studenti snalaze danas u svemu tome?

Mnogo toga se dešava. Razmena informacija je potpuno drugačija od vremena kad su se pravile poslednje akreditacije. One se menjaju u ciklusima od po sedam godina.

Digitalna osvešćenost i osposobljenost, pismenost, međunarodni kontakti i razmene, te dostupnost informacija – sve to jako utiče na obrazovni proces, a dešava se paralelno puno brže. Zaključno sa korišćenjem veštačke inteligencije. Trenutno su u evropskim razmerama aktuelne dve evropske agende kroz međunarodnu dokumentaciju o savremenom obrazovanju arhitekata koji su nastali kao direktni odgovor na četvrtu i petu industrijsku revoluciju: Obrazovanje 4.0 i Obrazovanje 5.0.

Šta to znači?

To znači da je u edukaciju arhitekata neophodno uvesti najsavremenije tehnologije, tehnološka znanja i dostignuća. S druge strane, prema najnovijim tendencijama treba vratiti težište na socijalne, društvene, humanističke i kulturološke aspekte arhitekture.

Toliko toga se dešava istovremeno. Škola ima izvesnu inerciju u odnosu na aktuelna dešavanja i ne može uvek da prati taj korak. Ali, studenti i te kako mogu.

Zasuti su strahovito velikim brojem informacija različitih kategorija. Možda, trenutno, škola ne prati na najbolji način tu energiju. Međutim, možemo da adaptiramo programe i da ih usmerimo ka novim, multidisciplinarnim tendencijama. Sve se izuzetno dobro poklopilo i može se napraviti taj kvalitativni skok.

Studenti treba da nauče da je arhitekta stvaralac i interdisciplinarni medijator i odgovoran za stanje i razvoj naših gradova a to je nezamislivo bez široke kulturološke podloge.

Kaže se da studentima nedostaje široko opšte obrazovanje, što podrazumeva čitanje knjiga, odlazak u bioskop, pozorište, praćenje kulturnih, društvenih i političkih dešavanja. Koliko ima istine u tome?

To je, takođe, danak današnjem vremenu. Prešli smo u konzumentsko društvo, baratamo preko društvenih mreža instant informacijama, ili video-zapisima od nekoliko sekundi. Koncentracija se smanjila na čitanje teksta maksimalno do jedne trećine A4 strane. Sve preko toga je “smor”. To se vidi od prvog kontakta, od prijemnih ispita na fakultetu. Pošto aktivno radimo sa studentima na razvoju šire kulture tokom studija, onda možemo tačno da registrujemo njihov progres u odnosu na početno stanje.

Decenijama već Arhitektonski fakultet insistira na delu prijemnog ispita kojim proveravamo sklonost ka arhitekturi i kroz znanja iz opšte kulture. Mislim da na tome nećemo prestati da insistiramo.

Na prvoj godini studija, opšta kultura zauzima posebno mesto kroz razne programe. Studenti treba da nauče da je arhitekta stvaralac i interdisciplinarni medijator i odgovoran za stanje i razvoj naših gradova a to je nezamislivo bez široke kulturološke podloge.

Fakultet i praksa moraju ponovo zajedno

Sa fakulteta su izlazile generacije sa dobrim teorijskim i skoro nikakvim praktičnim znanjem. Recimo, u nordijskim zemljama posle osnovnih studija pravi se pauza da bi se izvesno vreme provelo u praksi. Studije onda nastavlja ko želi, recimo, akademsku karijeru. Da li je nešto slično moguće kod nas?

Mislim da je pre desetak godina bilo promena koje su još više udaljile studente od praktičnog delovanja, a konsekvence takvog zaokreta osećaju se i sada.

Sve je zapravo pitanje dobre mere. I zapadne škole propagiraju pauziranje studija zbog obavljanja stručne prakse. Pravi se prekid na nivou studija koji razdvaja one koji će svoja znanja i usavršavanja nastaviti u akademskim, naučno-istraživačkim sferama i one koji će svoje prakse nastaviti u privredi.

Iz naše škole izlaze podjednako i umetnici i inženjeri, teoretičari, naučni radnici sposobni da spoje kritičko mišljenje, odnos prema kontekstu, kreativni čin, umetničko delo i inženjerska znanja. Ako to definišemo tako, definišemo naš kurs, onda taj karakter škole apsolutno treba da se zadrži.

Od vremena Vaših studija, da li biste prepoznali fakultet da ste danas student?

Pa teško bi mi bilo. Dosta toga se promenilo. Ja bih iz one perspektive rekao da je lakše danas, ali verovatno bi studenti danas rekli da je bilo lakše onda.

Kontekst se promenio, ljudi su se promenili, klima u društvu se promenila, tehnologije i načini edukacije. Logično je da se menjamo. Ne treba da budemo konzervativno zatvorena škola, ni rigidni po pitanju savremenih edukativnih modela. Treba da se menjamo. Dokle god budemo uspevali da održimo identitet, naš kod, taj DNK fakulteta i kroz najsavremenije promene, bićemo na dobrom putu kako u regionalnim, tako i u evropskim razmerama. Sudeći bar po onom što smo prošli za ovih 180 godina, gledajući sva ta imena, ličnosti i njihove doprinose, sve ono što je  činilo karakter fakulteta, mislim da taj cilj nije preambiciozan i da tome Arhitektonski fakultet u Beogradu treba da teži.

Mislim da su ljudi i kroz istoriju i sada, koji čine ovaj fakultet svojim kompetencijama naš najveći resurs i najveći kvalitet.

Veliki autori možda nisu bili uvek dobri pedagozi, ali su jako doprinosili ugledu škole i studenti su želeli da budu u njihovim klasama.

Apsolutno. U prošlom ciklusu RIBA (Royal Institute of British Architecture) akreditacije, jedno od prvih pitanja bilo je: Šta je najveći kvalitet vaše škole, zbog čega bismo trebali da vam damo akreditaciju?

Trebalo je dati ubedljiv odgovor. Mislim da su ljudi i kroz istoriju i sada, koji čine ovaj fakultet svojim kompetencijama naš najveći resurs i najveći kvalitet. To je ono što privlači studente, a ujedno i daje neku vrstu garancije da takav kadar svoja znanja može da prenese studentima.

Da li ponekad pozovete velike biroe i uspešne arhitekte da studentima objasne kako je raditi na velikim projektima?

To je odlična tema. Fakultet se otvara. Počelo je zapravo jednom smotrom na fakultetu. Pre četiri godine pozvali smo sve istaknute biroe i profesionalce da bismo usaglasili stavove u vezi sa Nacionalnom arhitektonskom strategijom.

Od tada se puno toga dogodilo. Nismo organizovali ništa sličnih razmera, ali smo za obeležavanje ovog jubileja predvideli da jedan fragment proslave bude Mreža profesije. Biće to naučno-stručni skup, takozvani Forum alumnista. Razgovarali bismo o tome kako se iskustva škole prenose u praksu, kao i kako se iskustva prakse prenose u školu.

Pre par decenija, bilo se skoro potpuno neverovatno da arhitekti odu u profesiju koja je, naizgled izvan arhitekture, a opet u bitnoj vezi s njom. Danas mnogi mladi govore: Završiću arhitekturu, a onda mogu da se bavim vrlo širokom lepezom različitih poslova ili profesija. To bi takođe moglo da bude od uticaja na planiranje školskih programa.

Da. To je negde na tragu šire kulturne edukacije o kojoj smo govorili, odnosno osvešćenosti o potrebi multidisciplinarnog osposobljavanja naših studenata. Takav obrazovni profil za arhitekte može da znači i veliki spektar budućih aktivnosti. Čini mi se da je to zanimljivo i studentima, pogotovo što se u današnje vreme kasnije sazreva, situacija u struci nije baš stabilna, pa se ne zna tačno ni kako će se profesija transformisati.

Izgradnja je na mahove, ide sinusoidno – od velikih pikova do potpune pasive, do neaktivnosti. Čini mi se da njihovo opredeljenje i zainteresovanost, dobrim delom ima veze i sa činjenicom da je obrazovanje arhitekata toliko široko, multidisciplinarno i sintetičko, da se mogu zaposliti ili nastaviti profesionalnu karijeru u različitim oblastima.

I prijemni ispit to ilustruje. Mislim da smo ove godine u poslednjih 15 godina imali najbolji odnos zainteresovanih prema broju mesta. To nam je i znak da idemo na dobru stranu.

Da li školujemo previše arhitekata

Imamo li previše studenata, odnosno izlazi li previše arhitekata sa fakulteta? Bila su vremena kada je samo 100 studenta primano na prvu godinu.

Sećam se tog vremena. Mislim da oštrija selekcija, jedan prema sedam u odnosu na jedan prema dva primetno na samom startu može da da kvalitet.

Ali, treba imati u vidu da danas ima mnogo arhitektonskih fakulteta i škola. Toga ranije nije bilo. Mnogo je studenata na godini i kod nas. Sve su to posledice društvenih promena, kao i odnosa sistema prema visokom obrazovanju.

Zaista ima previše arhitekata, ali demantuje me pomalo i praksa. U poslednje vreme konstantna je potreba za arhitektima. Valjda zbog prevelike produkcije. To je ona sinusoida o kojoj sam pričao. Ovo je možda nekakav vrh talasa, izgleda kao da proizvodnja arhitekture kod nas može u ovom momentu da “proguta” ovaj broj arhitekata po godini.

Treba imati u vidu da deo naših studenata posle treće godine, posle osnovnih studija ide u inostranstvo. To nam je omogućila usklađenost sa programima evropskih zemalja.

Tu šansu svaka sredina treba da iskoristi. Dobro je što tako fakultet omogućava studentima da nastave edukaciju u inostranstvu, da prošire znanja, naprave bolje mreže i kontakte, da vide šta se tamo dešava i onda u zavisnosti od ličnih preferencija odluče šta će sa tim iskustvom.

Kako izgleda narednih 180 godina

Kako se osećate između sopstvene prakse i akademske karijere, a još ste i dekan?

Da budem potpuno iskren, malo mi je sada već previše svega jednovremeno. Ali, to apsolutno ima i svojih prednosti. Ove sam se funkcije i prihvatio u nameri da sačekam momenat, evo, možda je to ovaj momenat, ako mi konačno dozvoli i društvena klima kad ću možda moći da iskoristim sopstvena iskustva da nešto doprinesem, budući da su mi poznate i sfere arhitektonske edukacije i arhitektonske prakse, a po malo i javno delovanje.

Da probamo svi zajedno na fakultetu da napravimo novu evolutivnu, kvalitativnu promenu ideje o edukaciji arhitekata. A da je lako – nije. Traži užasno mnogo energije, aktivnosti, odricanja, zalaganja i ekspozicije.