Vedran Mimica za Gradnju: U doba AI-ja i društvenih mreža, lični kontakt postaje luksuz
Profesor arhitekture u Čikagu govori o Berlage institutu, američkom obrazovanju, klimatskoj krizi i zašto arhitekti danas često grade „ikone neoliberalnog kapitalizma“.
Ima uzbudljivu, bogatu i veoma uspešnu arhitektonsku karijeru, iako nije projektant. Rođen je u Zagrebu. Od devedesetih godina prošlog veka karijeru je stvarao u Holandiji, a nastavio u Americi. Sada je profesor arhitekture i urbanizma na Illinois Institute of Technology (IIT) u Čikagu.
Bio je poslednji dekan čuvenog Berlage Instituta u Roterdamu (2007–2012). Bio je predavač na mnogim školama arhitekture: Architectural Association, London; ETH, Zurich; Sorbonne, Paris; Sveučilišta Columbia, New York, Massachusetts Instituta za tehnologiju (MIT), Sveučilišta u Kaliforniji (UCLA) i Katoličkog sveučilišta u Santiago de Chile.
Bio je urednik i saradnik nekih od ključnih knjiga o savremenoj hrvatskoj arhitekturi – Randić & Turato, Arhitektura tranzicije, Novi svjetionici hrvatskog Jadrana, Suvremena hrvatska arhitektura: Testiranje stvarnosti.
Bio je nezavisni stručnjak za EU nagradu za arhitekturu Mies van der Rohe (2003–2012). Već 2013. sa Vilom Aretsom (Wiel Arets) pokreće nagradu MCHAP (Mies Crown Hall Americas Prize) koja je američki pandan evropskoj nagradi Mies van der Rohe.
Od 2018. godine je stalni je saradnik riječkog DeltaLaba – Centra za urbanu tranziciju, arhitekturu i urbanizam.
Tekstovi su mu publikovani u najvažnijim stručnim časopisima. Bio je kurator Međunarodnog arhitektonskog bijenala u Roterdamu ( 2007), kao kustos Hrvatske na venecijanskom Bijenalu arhitekture (2006). O svom profesorskom iskustvu na Berlage Institutu u Roterdamu objavio je 2018, knjigu The Berlage Affair.
Jedan je od osnivača sveučilišnog specijalističkog studija Urbani studiji pri riječkom fakultetu. Od 2018. je stalni je saradnik riječkog DeltaLaba – Centra za urbanu tranziciju, arhitekturu i urbanizam. Bio je i predstojnik DeltaLaba.
Bio je u kustoskom timu za projekat Rijeka 2020 – Evropska prestonica kulture, kao i u kustoskom tima izložbe Fiume Fantastika: Fenomeni grada, te jedan od urednika knjige Fiume Fantastika objavljene tom prilikom na hrvatskom i engleskom.
Razgovarali smo ovog proleća u koncertnoj dvorani Lisinski, tokom 26. Dana Orisa.
Vedran Mimica za sebe kaže da je holandski arhitekt i edukator, a trenutno profesor na Illinois Institute of Architecture u Čikagu (IIT). U razgovoru meša različite jezike, najčešće engleski.
Prvi moderator Dana Orisa
Dobitnik ste Oris nagrade za arhitekturu i prvi moderator Dana Orisa…
Ima to predistoriju. Andrija Rusan je bio glavni urednik Čipa (Čovjek i prostor). Rekao mi je da bi radio novi magazin, Oris. Sudelovao sam u tome. Tada sam već bio u Holandiji, na Berlageu (Berlage). Tamo su u sklopu kurikuluma bile organizovane radionice i javna predavanja arhitekata.
To je donekle inspirisalo Andriju da zamisli Dane Orisa. Uspeo sam onda da uverim neke predavače na Berlageu. Toma Maina (Thom Mayne), recimo: Tome, ako bi došao u Zagreb to bi bilo odlično. Malo je ljudi u to vreme znalo gde je Zagreb, šta je Hrvatska, ali svi koji su došli i imali iskustvo Dana Orisa, bili su neverovatno zadovoljni fantastičnom organizacijom u svakom detalju.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Jugosloveni na studijama u Holandiji
Devedesete su bila krizna vremena. Raspad Jugoslavije. Zahvaljujući Berlageu jedna generacija tada jugoslovenskih studenta, danas prilično poznatih arhitekata uspela je da izvuče iz haosa u koji su iznenada upali.
To se nije dogodilo odmah. Ratovi u Jugoslaviji su počeli pošto je Berlage već krenuo sa radom. Sećam se, Tadej Glažar je nešto crtao, imao je vokman i slušao je BBC World Service. Onda je rekao: Počeo je rat! Rekao sam: kakav rat? – Pa u Ljubljani… lete neki helikopteri…
Bio je to šok za sve. Puno ljudi sa prostora bivše Jugoslavije je tada došlo u Holandiju. Sećam se kad su stigli Mikica Mitrašinović i Vasa Perović. Posle su stigli Milica Topalović, Ana Džokić, Petar Zaklanović… Sada su svi poznati i priznati arhitekti, profesori i aktivisti.
Mitrašinović je u Americi..
Da, sa Mikicom se često viđam, razmenjujemo naša iskustva iz američkog edukacijskog sistema, koji se sad, nažalost, urušava.
Vasa Perović u Ljubljani…
Bevk Perović arhitekti su sad čuveni europski arhitektonski ured, Milica je profesor na ETH u Cirihu na Departmanu za arhitekturu. Onda su tu bile i Lada Hršak iz Zagreba, pa Dinka Pavelić, Davor Katušić, Zvone Prlić, pa Dubravka Vranić… Jako ih je puno bilo. Onda jedna cura iz Makedonije, njeno sam ime zaboravio, jer je odmah nakon Berlagea otišla da radi kod Normana Fostera u London.
Ima tu jedna anegdota. Herman Hertzberger otvorio je Berlage na lošem engleskom, a onda je većina studenata govorila srpsko-hrvatski. Kad me je Herman pozvao da radim, obećao mi je i stipendije za jugoslovenske studente. Onda su ih svi oni dobili. Jugoslovenski i poljski studenti. To je bila politika holandskog ministarstva kulture, da finansira studente iz tih zemalja.
Lični kontakt sad predstavlja puno više nego pre
Ovo je vreme interneta, sve se može tamo naći, pa i predavanja arhitekata. Čini se da je živa reč još uvek vrlo privlačna.
Totalno. U doba totalnih socijalnih medija i AI imamo pristup svakoj informaciji na svetu, bila ona tačna ili relativno tačna. Taj lični kontakt sad, iznenađujuće, predstavlja puno više nego pre.
Postaje luksuz.
Da, postaje gotovo neka vrsta luksuza. Ali postaje… verujem da ovi novi… milenijalci i generacija Z, mogu shvatiti suštinsku razliku između tog in person ljudskog kontakta i ekrana. Tako ih je lepo videti u Lisinskom.
U doba totalnih socijalnih medija i AI-ja, lični kontakt postaje gotovo luksuz.
Ogromna većina posetilaca je rođena u ovom veku. Verovatno su još studenti ili mladi arhitekti i to je sjajno. Biće sjajno videti do koje mere će iskustvo Dana Orisa uticati na njihovo razmišljanje o razlici između virtuelnog i…
Analognog.
Da, to. Mislim da će oni i dalje živeti svoj digitalni, virtuelni svet. Ali, ova su iskustva, zato baš dragocena, jedinstvena i vredna. Jer je to stvarni događaj, stvarno iskustvo.
Iskustva iz osamdesetih i devedesetih
Čini li Vam se da su osamdesete i devedesete godine prošlog veka bile uzbudljivo vreme za arhitekte, predavače i edukatore? Mnogo toga se dešavalo, kako u arhitekturi, tako i u edukaciji.
Da. Imali smo to iskustvo razlike. Kad smo Salomon Frausto i ja radili knjigu o 20 godina Berlagea, prvih deset godina je bilo analogno, a drugih deset virtuelno. Kompletno drugačiji materijal. Prvo imate portfolije, skice i modele, a onda samo digitalni zapis. U tom digitalnom ima puno slika i maketa. Tu se jako videla razlika u smislu arhiviranja i prezentacije dogadjanja na Institutu.
Ono što govorite, o osamdesetim i devedesetim… Tad je jedna škola bila najvažnija u svetskim okvirima – Architectural Association in London. To je alternativa od 150 godina tradicije. Mnogi su pokušavali da u drugim gradovima i zemljama naprave alternativni edukacijski program. Recimo u The Southern California Institute of Architecture u Los Anđelesu ili u Städelschule u Frankfurtu.
Sada su svi alternativni edukacijski programi iz osamdesetih i devedesetih akreditovani. Niko to nije mogao izbeći. Berlage se nije akreditovao. Akreditovan je sada u Delftu, iako taj u Delftu nema previše veze sa originalnim, ali je jako je dobar second master.
Ono što se u Americi može shvatiti, ili videti, ili gotovo živeti, je činjenica da to što se događa tamo bitno utiče na ceo svet.
Ako se upoređuju principi učenja arhitekture na ovim našim prostorima sa Amerikom, čini se da je Balkan, odnosno nekadašnja Jugoslavija stalno na nekoj udaljenoj granici, da smo skoro nevidljivi. Amerika se smatra centrom. Odnosno, kada se studira u Americi i kada se studira ovde – to nije ista vizura.
To je tačno. Kad su Aretsa pozvali da dođe u Čikago, a on me poveo da radimo zajedno, imali smo baš taj osećaj: Idemo u centar sveta iz male Holandije. A oni su očekivali: Dvojica Holanđana će nešto ovde da promene.
Bio je to izuzetno zanimljiv projekt. Dobiješ da vodiš veliku školu od 650 studenta. Berlage je bio, naravno, kompletno drugačija mera. I šta sad? Kako tu raditi? Trebalo je da promenimo taj Mies Van der Rohe, gotovo neo-Bauhauski kurikulum. To smo uspeli. Ono što se u Americi može shvatiti, ili videti, ili gotovo živeti, je činjenica da to što se događa tamo bitno utiče na ceo svet.
Ako govorimo samo o arhitektonskoj edukaciji i ako pogledamo Ivy League, Princeton, Harvard i MIT… Te škole nisu bitno drukčije ili bolje od ETH iz Ciriha, ili Delfta, ili od evropskih škola. Jedino imaju višestruko skuplje školarine.
Amerikancima je teško da razumeju druge svetove
Ovde još postoje elementi besplatnog školovanja.
Da, da. U tom smislu nismo bili ni malo iznenađeni. Drugo, shvatili smo da je u socijalnom smislu holandsko društvo mnogo naprednije od američkog i to ne samo zbog ovih poslednjih poremećaja u Americi. U Holandiji, u Delftu, jednostavno imate mnogo više slobode u načinu studiranja. Na IIT-ju je to drugačije.
Onda sam organizovao da grupa studenta iz IIT-ija svake godine ode u Delft na jedan semestar. Radili su sa Vinijem Masom (Winy Maas) ne bi li shvatili tu drugu kulturu. Amerikanci gledaju na svet kao da je svet u suštini Amerika. Onda im je teško da razumeju druge svetove.
Kad sam doveo studente za zagrebački projekt, najviše ih je impresioniralo i iznenadilo to što grad uopšte može biti star, jer u Americi ne postoji grad stariji od 200 godina. Ono što je sad Čikago, pre 200 godina bila je prerija gde su neki francuski lovci lovili bizone.
Misli se na projekat, odnosno istraživanje Zagreba?
Da. Mislim da je jednom Vinston Čerčil rekao za Englesku i Ameriku: mi smo dve zemlje koje razdvaja zajednički jezik (ova rečenica pripisuje se i Bernardu Šou i Oskaru Vajldu). To je velika istorijska razlika, ali to ne znači da smo mi sad neka tu kultura, a oni neki Indijanci. To ne znači to u ovom globalizovanom svetu, ali to znači da ti istorijski slojevi ovde bitno utiču na kulturu zemlje.
Život američke omladine, tih mladih ljudi, je neverovatno precizno strukturiran po kulturnim, ekonomskim i socijalnim kriterijumima.
Gde se bolje osećate?
To je dobro pitanje. Osećam se jako dobro u Čikagu. Jako sam zadovoljan svojim životom u Americi. Međutim, moja dva sina su nakon vrlo sretnog života u Čikagu odlučila da studiraju u Amsterdamu i da se vrate u Evropu. Nekada bi s njima otišli i njihovi američki prijatelji, ali se oni nisu mogli uklopiti u evropski način života.
Život američke omladine, tih mladih ljudi je neverovatno precizno strukturiran po kulturnim, ekonomskim i socijalnim kriterijumima. Šta se od njih očekuje? Da će platiti jako puno studije, da će živeti na nekom izolovanom kampusu i da će se na neki način onda uključiti u američku ekonomiju. To je u Evropi malo drugačije.
Međutim, ono što je možda u Americi bolje nego u Evropi je status profesora, status nas koji radimo u edukaciji. Tu ima raznih hijerarhija. Recimo status tenure profesora. To su profesori koji mogu doživotno raditi.
Ja sam sad u tom statusu. Ali nije stvar u tome da mogu doživotno raditi. Tenure ne znači 10 godina, nego da vam sveučilište daje mogućnost slobodnog govora. Vi kao tenure profesor ste od sveučilišta dobili mogućnost da slobodno radite i da to što govorite ne podleže nikakvoj kontroli.
Ako ste tenure profesor, onda vas je univerzitet, pa i celo društvo prihvatilo kao izuzetno važnu osobu. To mi se sviđa u američkom sistemu.
Tu je reč i o ideologiji pretpostavljam, o načinu kako se uči, recimo, o arhitekturi. Ne mora se pratiti dogma fakulteta ili univerziteta.
To je do profesora i to je jedna od pozitivnih karakteristika američkog društva. To kako se gleda na akademiju i na profesore. Uz to, u američkom društvu ne postoji krovna institucija – ministarstvo, pogotovo ne za edukaciju.
Ni za kulturu.
Niti za kulturu. Odatle ne dolaze nikakva sredstva. Sve je više-manje privatno i vezano na filantropiju. E sad, ti bilioneri sa kojima moramo razgovarati, jer od njih ćemo dobiti potrebna dodatna sredstva, oni će se sa vrlo velikim poštovanjem odnositi prema nama, profesorima. Ako ste tenure profesor, onda vas je sveučilište, pa i celo društvo prihvatilo kao iznimno važnu osobu. To mi se sviđa u američkom sistemu.
Čikago je demokratski grad, Trampovi uticaji gotovo ne postoje. Pritzker, naš guverner je u suštini, glavni protivnik Trampa. Pokušavamo, u ovoj sad poslednjoj, ajmo reći, istorijskoj epizodi u Americi, da sve te negativne ideje i strategije koje sadašnja administracija projektuje na društvo, pogotovo na sveučilišta, da to svedemo na najmanju meru.
Ne možemo imati postmodernu, jer nismo još ni modernu završili
Rekoste da ste u Čikagu promenili bauhausovski sistemu školovanja, kod nas se to dešavalo krajem 80-tih godina prošlog veka. Sad kao da se ponovo diskutuju principi funkcionalizma.
Osamdeseta je bila kritična godina. Tada je Paolo Portogezi (Portoghesi) napravio The Presence of the Past i Strada Novissima (centralna instalacija na prvom Bijenalu arhitekture u Veneciji 1980). Kenet Frempton (Kenneth Frampton) je onda izašao iz organizacijskog odbora i rekao: I’m not gonna deal with you.
Onda je Jirgen Habermas (Jürgen Habermas) nemački, marksistički filozof napisao taj zanimljiv članak Modernity an Unfinished Project (Modernizam, nezavršeni projekt). Napisao ga je kad je dobio Adornovu (Teodor V. Adorno) nagradu, najveću nagradu za filozofiju u Nemačkoj.
Spominje tu Bijenale u Veneciji govoreći da je ono, u suštini, antikulturno i anticivilizacijsko, jer se ne razume šta je moderna. A moderna je, po njemu, vreme. Odnosno reč moderno se prvi put upotrebljava u četvrtom veku posle Hrista, kad paganska religija u Rimskom carstvu prestaje i počinje katoličanstvo.
I mi smo se na različite načine… Slovenija, Hrvatska… ili Ljubljana, Zagreb, Beograd, Skoplje… odnosili prema postmoderni.
Pa je tako prvi moderni objekat, kad Dioklecijanov mauzolej u Splitu, u Palači, postaje katolička crkva. To je moderna. A ako je to moderna, onda nije moderna 20. vek, kako obično svi misle i onda ne možemo imati postmodernu, jer nismo još ni modernu završili.
Stigla je i postmoderna arhitektura u mnoge zemlje. Aldo van Ajk (Eyck) je onda pisao svoje pamflete protiv postmodernista. Nazivao je Tigermana (Stanley Tigerman), Ajzemana (Peter Eisenman) i Grejvsa (Michael Graves) kriminalcima. Javno. I mi smo se na različite načine… Slovenija, Hrvatska… ili Ljubljana, Zagreb, Beograd, Skoplje… odnosili prema postmoderni.
Od Grenlanda do Ognjene zemlje
Danas se drugačije razmišlja. Postmoderna se… pa najčešće ismeva.
Da. Doduše, u Skoplju su se “proslavili” u poslednje vreme nekom gotovo radikalnom postmodernističkom idejom stvaranja imperije Aleksandra Makedonskog.
Arets i ja, odnosno IIT, osnovali smo nagradu za arhitekturu Mies Crown Hall Americas Prize za Južnu i Severnu Ameriku da bismo videli kakve su tendencije sada aktuelne u Amerikama. Pokazuje se da su arhitekture u južnoameričkim zemljama na izvestan način puno življe i puno zanimljivije nego možda u Severnoj Americi.
Uključujući i Kanadu?
Da, da. Uključujemo sve od Grenlanda do Ognjene zemlje. Svaku zemlju. Radimo po istom principu kao i Mies van de Rohe Europe, sa 180 nominatora.
Recimo, Smiljan Radić, najnoviji dobitnik Pritzkera, bio je u drugoj seriji naših nagrada u užem izboru za nagradu, za restoran u Santijagu. S njim smo vodili zanimljive razgovore o razlici između severnoameričkog i južnoameričkog kapitalizma, kao i o mogućnostima arhitekture u ta dva donekle različita sistema
Kakva je razlika?
Ja nisam nikad bio u žiriju, radio sam sa žirijima, ali nisam sudelovao u radu. Rekao je tada Smiljan: Ne možeš me uspoređivati sa Tomom Mainom ili Zahom Hadid koji u Americi imaju budžet od 300 miliona dolara, a moj budžet u Santijagu je deset puta manji. Međutim, mnoge arhitekture u Južnoj Americi su se kroz tu nagradu počele pokazivati kao jako zanimljive.
Izgradnja ikona neoliberalnog kapitalizma
Strahujete li za savremenu arhitekturu?
Pa ne. Mislim da ne treba imati neki strah. Moramo ipak, nažalost, prihvatiti činjenicu da se nešto što možete zvati arhitekturom dogodi u 2% sagrađenih objekata.
Bilo je i drugačije. Recimo, posle Drugog svetskog rata. Modernistički pokret u nekadašnjoj Jugoslaviji bio je sinhron sa tadašnjim društvenim i političkim uređenjem. Trebalo je izgraditi razrušenu zemlju.
Da, to je zanimljivo. Na svom poslednjem predavanju na Berlageu, Rem Kolhas (Koolhaas) kaže: Mi više ne radimo prave stvari za društvo. Šta, u stvari, radimo? Sada smo, kao star arhitekti zaposleni na izgradnji ikona neoliberalnog kapitalizma, pa nas više niko ne uzima za ozbiljno.
Dok su u poslertanom razdoblju naši arhitekti razumevani za ozbiljno.
I ne samo ovde. U tom razvoju posle Drugog svetskog rata, arhitektura i izgradnja novih gradova ili novih naselja bila je ekstremno važna.
Ekološko razmišljanje u arhitekturi
Kengo Kuma radi ikonične objekte, kao i objekte za stanovništvo posle velikih prirodnih nepogoda ili nesreća u Japanu.
On dolazi sa novim idejama, možemo to nazvati ekološkim razmišljanjem. Do koje mere možemo razumeti prirodu i implementirati to mišljenje u arhitekturu. Kuma je tu super majstor. Stefano Boeri, na svoj način, isto tako. Arhitektura danas u mnogim slučajevima ima jako zanimljive interpretacije, zanimanja za različite teme.
Takvo je i naše istraživanje na IIT-ju: kako razumeti antropocen. Ako ga razumete kao nepopravljiv uticaj čoveka na planetu, onda po nekim projekcijama 2070, u 21. odnosno u 22. veku, život na planeti neće biti moguć. Izgradnja objekata najviše utiče na to, kao i na CO2 u atmosferi, odnosno na globalno zatopljenje.
Sad, ne možete imati moratorijum na izgradnju objekata ili na arhitektonsku edukaciju. To je nemoguće, ali će morati nešto da se promeni i to je verovatno neizbežno. Neke države su već predložile i stavile neke mere u svoje zakone, kao recimo Nemačka. Mislim na ono – 2030. je odavanje CO2 u atmosferu nula, a 2050. je energy nula. Biće neverovatno teško doći na taj nivo.
S druge strane, neke afričke i južnoameričke zemlje time se bave sve vreme. Nisu dostigle finansijsku i političku modernost, pa nemaju skoro nikakvo odavanje CO2 u atmosferu. To sad vidimo i na arhitektonskim bijenalima.
Da. Kroz rad na toj južnoameričkoj nagradi (Mies Crown Hall Americas Prize) dobijamo predstavu šta je neformalna arhitektura, šta je arhitektura favele koja čini verovatno više od 70%, izgrađenih objekata u metropolisima Južne Amerike.
Onda vidite da se u toj neformalnoj arhitekturi dešava nešto što smo mislili da se može dogoditi samo u tehnološki i ekonomski razvijenim zemljama. Tamo se to desilo iz čiste potrebe i neverovatnog razumevanja tih minimalnih mogućnosti.
Istorija o kojoj gotovo niko ništa ne zna
Oris nagrada je i Rihterova stolica. Šta ćete s njom?
Stolica je nagrada. U Zagrebu imamo mali jednosobni stan na Britanskom trgu. Mislim da će završiti tu, ili možda još u Mimicama.
Ovo je, u stvari, dobar način ponovnog promišljanja Rihtera.
Sjajno što su Tomo (Knezović) šef Prostorije, Maroje (Mrduljaš) i dizajneri počeli da istražuju tu neverovatnu istoriju o kojoj gotovo niko ništa ne zna. To što je Maroje pokazao o Rihteru…
Studenti sigurno ne znaju…
A boga mi ne znaju ni profesori. Ni ja ne znam puno toga, ali to je nasledstvo koje ne bi trebalo zaboraviti. To je i pomalo ideološki problem: Jugoslavija! O, kako je to bilo strašno! Ne! To što su bili Rihter i Exat 51, ili Nove tendencije i Gorgona, kao i Dobrović ako gledamo na Beograd, ili Bogdan (Bogdanović). Bili su to ljudi koji su apsolutno razmišljali na globalnom, svetskom nivou i bili upoznati sa svim.
Međutim, sredina u kojoj su delovali to nije mogla sasvim prihvatiti iz istorijskih razloga, ekonomskih razloga, iz raznih razloga. Tako fantastične Rihterove stolice nisu nikad ušle u proizvodnju, niti su postale nameštaj za radničku klasu, za stanovnike Jugoslavije. Bili su to jedinstveni autori, a i posebne situacije u kojima su ti autori delovali.
Kompletno se izbrišu neki istorijski periodi, jer u tom trenutku ideološki ne odgovaraju. To brisanje se, očigledno, ovde dogodilo devedesetih.
U Rihterovom slučaju je to, očigledno, bilo u funkciji propagande, a ne u funkciji proizvodnje. Rezultat te propagande su onda bili proizvodi za velike svetske izložbe: Pogledajte kako je Jugoslavija neverovatno moderna i kako imamo te fantastične likove kao što je Riža, kako su Rihtera zvali. To mu je bio nadimak u Zagrebu.
Ovo sad je buđenje zaspale svesti, što je dobro. Više bih voleo da se ovde probude i vrate Krleži, jer mislim da je Krleža možda najvažniji lik u Zagrebu, ali se i na Krležu izgleda zaboravilo.
Kad je Stefano Boeri postao urednik Domusa, rekao je: Idemo napraviti jedan prilog o Hrvatskoj. I doveo je Borisa Grojsa (Boris Groys) u Zagreb. Imali smo super zanimljive razgovore. Grojs je vodio neverovatne diskusije o tome šta je komunistička utopija, ali i šta je staljinističko brisanje.
Kompletno se izbrišu neki istorijski periodi, jer u tom trenutku ideološki ne odgovaraju. To brisanje se, očigledno, ovde dogodilo devedesetih. Mislim da taj proces još uvek traje. Neki neverovatni likovi i fantastične karijere određenih ljudi se više-manje ne pamte.
