Vladimir Đorić, CTO beogradskog studija Zabriskie; Foto: Jakov Simović
Intervju, Izdvojeno

Vladimir Đorić, Zabriskie: Nisam ništa izgubio od strasti za bavljenjem arhitekturom

Partner u poznatom beogradskom studiju govorio je na temu biznisa u arhitekturi sa Igorom Conićem, urednikom portala Gradnja.rs.

Kompanija Intra Lighting je u četvrtak 2. juna 2022. godine svečano otvorila svoj novi salon koji se nalazi u Airport Cityju, u kojem imamo priliku da vidimo kako rasveta izgleda uživo. Novi salon je i savršeno mesto za susrete arhitekata ali i za konsultacije prilikom rada na projektima sa stručnim timom ove slovenačke kompanije.

Tom prilikom smo porazgovarali sa Vladimirom Đorićem, partnerom u studiju Zabriskie, koji nam je svima poznat po brojnim realizovanim projektima poput Mije Dorćol, Merin Hill, Kennedy Residence, ali i nekim još uvek nerealizovanim. Svima je verovatno znan i podatak da je Zabriskie, kao lokalni partner Amande Levit, pobedio na konkursu za Filharmoniju u Beogradu, te smo od tog dostignuća i započeli naš razgovor.

Možete li nam, za početak, reći nešto više o konkursu za idejno rešenje Beogradske filharmonije?

Konkurs se radio prošle godine i to je bio jedinstven slučaj u regionu da se tridesetak svetski poznatih firmi prijavilo za učešće. Od toga je napravljen uži izbor u kom su se našli i Bjarke Ingels Group, Renzo Pjano, Diler Scofidio, Snohetta, Bevk Perovič… bukvalno prva svetska liga arhitektonskih firmi, što, nažalost, nije bilo dovoljno propraćeno u mejnstrim medijima. Konkurs je sprovodio UNDP i u uslovima su bili vrlo visoko postavljeni standardi, te gotovo nijedna firma iz Srbije i regiona nije mogla da učestvuje jer su im falile reference, neki finansijski kapaciteti i sl. tako da su sve firme koje su ušle u uži izbor tražile lokalne partnere koji bi im dali neki lokalni „know how“ oko konteksta i urbanističkih stvari. Tako nam se obratila firma AL_A iz Londona, a mi smo rado prihvatili tu saradnju, što je rezultiralo pobedničkim rešenjem i sada smo već u fazi izrade projektne dokumentacije. U stručnoj javnosti se mnogo govorilo o tome da li je trebalo da kriterijumi budu toliko strogi, jer, nažalost, domaće arhitektonske kompanije u poslednjih tridesetak godina nisu ni imale prilike za takvu vrstu referenci, pa onda nije ni čudo što nisu mogle da učestvuju na konkursu.

Amanda Levit dolazi u Beograd?

Da, ona će 9. juna sa početkom u 18 časova održati gostujuće predavanje u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Pobedničko rešenje za Beogradsku filharmoniju; Render: AL_A

Od početka smo bili svesni toga da se firma mora voditi kao kompanija u bilo kojoj branši i da moramo da imamo striktnu podelu poslova.

Imate odnedavno novog partnera… Kako ste organizovali biro? Da li je arhitektonskoj firmi potreban finansijski direktor?

Mi smo relativno mlada firma ali smo od početka organizovani partnerski. Firmu smo koncipirali tako da smo podelili uloge menadžera, preduzetnika, umetnika, te je tako  naša partnerka Lela Alempijević izvršni direktor i bavi se uglavnom poslovanjem, ja se prevashodno bavim menadžmentom, naša koleginica Milka Gnjato je kreativni direktor, a Ksenija Bajagić kreativni direktor za enterijer. Od početka smo bili svesni toga da se firma mora voditi kao kompanija u bilo kojoj branši i da moramo da imamo striktnu podelu poslova. A tamo gde možda nema dovoljno partnera ili jasne podele poslova, neki su taj problem rešavali tako što su zaposlili poslovnog direktora. Često pominjem dva sjajna primera, kada, recimo, 3LHD kao najbolji i najveći arhitektonski studio u regionu, kao svoj ključni momenat za razvoj ne ističu ni jednu pobedu na konkursu niti neku posebnu realizaciju, već trenutak kad su zaposlili poslovnog direktora. Ili primer firme Bjarke Ingels Group, koja je krenula sa intenzivnim razvojem kad su u partnerstvo uveli Šelu Sogard, koja je imala iskustva iz revizije, bankarstva i ostalih stvari i koja je postala jedini partner koji nije arhitekta.

Lela Alempijević, Ksenija Bajagić i Vladimir Đorić na otvaranju salona Intra lighting u Airport Cityju; Foto: Jakov Simović

Da li se gubi entuzijazam za arhitekturu ako se neko bavi menadžmentom u birou? 

Već neko vreme se ne bavim operativnom stranom našeg posla, tj. ne učestvujem u izradi projekata i često ističem među kolegama da time nisam ništa izgubio od strasti za bavljenjem arhitekturom. Nisam više autor, ne potpisujem se, nisam član timova za projekte, ali se bavim drugim aktivnostima koje podrazumevaju, organizaciju, setup, sales, promociju vrednosti, za koje smatram da su isto toliko važne u firmama koliko i kvalitetni projekti. Moja kreativna strana iz toga nije isključena, već naprotiv, mnogo pomaže.

Arhitektura i preduzetništvo: Gde se to uči? Na fakultetu očito ne…

Na fakultetu, nažalost, nemamo toga, i kada gledam sada iz ove perspektive vođenja firme mislim da je to zlatna stvar koja našim fakultetima nedostaje – bavljenje ili veća pažnja posvećena menadžerskim veštinama. Na sreću, u poslednjih pet ili 10 godina došlo je do razvoja te kulture preduzetništva, posebno među mlađom populacijom, startapima i IT kompanijama, a postoji i mnoštvo podkasta, knjiga i blogova o tome, te više nije toliko teško permanentno raditi na sebi i obrazovati se.

Menadžment projekata uglavnom rade građevinski inženjeri… Gde su tu arhitekte?

Moglo bi tako da se kaže. To je ono što sam malopre rekao – voleo bih da naši arhitektonski fakulteti malo više razviju taj segment menadžmenta. Nekako je po difoltu sve to pripalo građevincima i oni to sjajno rade, malo sam i ljubomoran na tu njihovu poziciju (smeh). Za nas arhitekte je to dobra prilika za razvoj, pogotovo što arhitektura sublimira sve ostale aspekte poslovanja i inženjeringa, tako da je naše prirodno u mesto u tom menadžerskom delu, ali eto, ako ništa drugo, imamo prostora da učimo i napredujemo.

„Voleo bih da naši arhitektonski fakulteti malo više razviju segment menadžmenta“; Foto: Jakov Simović

Naše kolege koje rade sa IT firmama već su praktično prešle na vrstu poslovanja i naplate usluga po satu, umesto po kvadratu.

Porasle su cene materijala, usluga… Da li je vreme da se i arhitektama povećaju plate?

Stalno pričamo o tome da je uloga arhitekture kod nas potcenjena ili da nije dovoljno vrednovana, ali mislim da je to samo rezultat tržišta – onoliko koliko se mi uspeli da se izborimo na tržištu, koliko smo uspeli da pokažemo gde arhitektura može da pravi vrednost – i onu nematerijalnu, simboličku, ali i onu materijalnu u smislu profita ili atraktivnosti koja dolazi kroz realizaciju. Mislim da se time nismo dovoljno bavili tako da tu leži ključ odgovora na vaše pitanje. Ako sad uporedimo cene materijala, ili stanogradnje uopšte, koje su, paušalno, otišle za nekih pedesetak posto u poslednjih 4 do 5 godina, cena arhitekture porasla je za ne više od 20%. U vašoj anketi sa pitanjem „da li ste za definisanje minimalne cene rada?“ video sam da je 80-90% anketiranih odgovorilo pozitivno, a ja sam bio jedan od onih koji je odgovorio da ne treba definisati minimalnu cenu rada, ne zato što ne bih želeo da je drugačija situacija, već zato što verujem da je tržište to koje određuje cenu ne samo arhitektonskih, već i svih ostalih usluga. Tako da ne možemo dekretom da dođemo do toga, već da zajedno, ne pojedinačno, radimo na tome da dođe do promene stvari na tržištu.

Da li je sistem naplate po metru kvadratnom prevaziđen?

Apsolutno da. Mislim da je od pitanja minimalne cene možda bitnije da pokušamo da uradimo „svič“ i da pređemo na naplatu po satu. To famozno naplaćivanje po kvadratu je ostalo nasleđeno iz nekog ranijeg perioda, te se i dan-danas, kada se da neki drugi parametar, traži da se to nekako pretvori u cenu po kvadratu. IT uvek prvi probije te barijere, te su naše kolege koje rade sa IT firmama već praktično prešle na vrstu poslovanja i naplate usluga po satu, tako da mi se čini da će se narednih godina to prebaciti i na ostale segmente tržišta.

Vladimir Đorić: Naplata po satu je daleko bolje rešenje za arhitekte; Foto: Jakov Simović

Kako poboljšati konkurentnost domaće arhitekture na tržištu?

Mislim da nam svima fali neka vrsta umrežavanja, povezivanja. Svako od nas ima neko svoje malo ostrvo, malu grupu u firmi ili kolege s kojima sarađujemo, a zapravo nam nedostaju komunikacija i konsultacija između firmi jer time može dosta da se postigne. Arhitektonska komora još uvek ne postoji, Inženjerska komora, nažalost, nije nešto opredeljena ka arhitekturi, tako da mi, akteri na tržištu, između sebe imamo dovoljno prostora za saradnju i za deljenje iskustva i znanja.

Da li je u tome potrebna podrška države?

Apsolutno da. Istakao bih jednu stvar za koju mislim da nam ide u prilog u narednom periodu, a to je da je država donela odluku o izradi Nacionalne arhitektonske strategije do 2035. godine. To je jedan dokument koji je veoma značajan i bitan za sve naše kolege koje se bave arhitektonskim projektovanjem na tržištu i mislim da bi u izradi te strategije svi zajedno trebalo da uzmemo učešće, jer će neke formulacije, neke teme i neke akcione mere koje će se doneti kroz tu strategiju itekako dati impakta u nekom narednom periodu. To je neki momenat gde je država po sili zakona, odnosno po sili procesa pridruživanja EU, praktično morala to da pokrene. Hrvatska je to donela pre nekih petnaestak godina i tu su definisane neke stvari, i oko konkursne politike, pa čak i oko toga gde je mesto i uloga arhitekture u jednom društvu i šta njome želi da se postigne, tako da imamo dobru priliku za saradnju sa državom, a to podrazumeva aktivno učešće. Do sada smo nekako stajali po strani i često kritikovali i davali primedbe, ali mi se čini da se mi sami, kao struka, nismo dovoljno bavili svojim položajem.

Razgovor je vođen prilikom otvaranja salona Intra lighting; Foto: Jakov Simović

Mislim da postoji jedan nepodeljeni respekt i uvažavanje, da jedni druge prepoznajemo samo što se možda ne poznajemo.

Zbog čega naše arhitekte ne mogu da se udruže? Šta vidite kao glavnim problem? (glas iz publike dovikuje: „Sujeta!“ – prim. red.)

Možda je nekad bilo tako (smeh), ali iz mog iskustva i razgovora sa kolegama vidim da je stigla nova generacija arhitekata i arhitektonskih firmi koje u poslednjih pet do deset godina postoje na našem tržištu i koje nemaju problem ni sa egom, ni sa sujetom. Mislim da postoji jedan nepodeljeni respekt i uvažavanje, da jedni druge prepoznajemo samo što se možda ne poznajemo. Svi ćemo se lako složiti oko nekih sjajnih projekata i realizacija, samo treba jedni druge da „bustujemo“ da temu arhitekture nekako nametnemo i u mejnstrim medijima. Postoji inicijativa da se napravi neko poslovno udruženje i uskoro ćemo izaći u javnost s tim.

O novom salonu Intra lightinga

Početkom juna, u poslovnom parku Airport City, međunarodna kompanija Intra lighting ostvarila je novi izložbeni salon. Inovativne arhitektonske i dekorativne svetiljke, koje se plasiraju u značajne projekte širom sveta, proizvode se u Sloveniji, a ova kompanija ima proizvodne pogone i u Srbiji i Hrvatskoj. Možete ih pronaći u kancelarijama Armanija, Gugla, Fejsbuka, Majkrosofta i Ferarija. Sa svetiljkom Tracker opremljen je i Beo Shopping Center u Beogradu.

Posete novom showroomu moguće su svakog dana od ponedeljka do petka (8:00 – 16:00, Airport City, zgrada Lavanda, Omladinskih brigada 90b, Novi Beograd).

Za više informacija kontaktirajte Vladimira Tucića (+381 (11) 269 8 476, [email protected]) ili posetite web sajt kompanije Intra lighting.

Odabrali smo za vas:

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *