Skulptura Aleksandra Deroka na Topličinom vencu; Foto: Marko Stojanović
Arhitektura

Deroko ponovo na Topličinom vencu: Profesor se vratio kući

Zamisao vajara Zorana Kuzmanovića bila je da ovekoveči arhitektu u pozi u kojoj izgleda kao da je izašao iz svog stana i zastao kako bi kroz crtež zabeležio neki gradski prizor.

Pre nešto više od dve godine, u tekstu koji govori o spomeniku arhitekti Nikolaju Krasnovu, najavljeno je da će još jedan poznati srpski arhitekta, Aleksandar Deroko, dobiti svoj spomenik. Mnogi su bili oduševljeni tom informacijom, a bilo je i puno skeptika koji nisu verovali da će Beograd da se na dostojan način oduži ovom velikom arhitekti.

Obećanja su se ostvarila i Deroko je ovekovečen spomenikom i to na samo nekoliko desetina metara od zgrade u kojoj je decenijama živeo u Beogradu. Kako je jedan kolega arhitekta, koji je lično poznavao Deroka izjavio: „Profesor se vratio kući, ponovo je na Topličinom vencu!

Srodni članci na portalu Gradnja.rs:

Arhitekta, akademik i profesor se vratio kući; Foto: Marko Stojanović

Deroko je najpoznatiji po Hramu svetog Save u Beogradu, koji potpisuje sa koautorom arhitektom Bogdanom Nestorovićem.

Akademik Deroko nije upamćen po velikom broju izvedenih objekata, već po veoma velikom spektru interesovanja i aktivnosti koje je imao tokom svog podužeg i plodonosnog života. Bio je profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i veoma darovit arhitekta, iz kojeg su ostala neka od najoriginalnijih dela srpske i jugoslovenske arhitekture širom Balkana, kao i više stručnih udžbenika.

Naravno, na prvom mestu je Hram svetog Save u Beogradu, koji potpisuje sa koautorom arhitektom Bogdanom Nestorovićem, a koji je više puta spominjan u našim tekstovima. Bio je veliki patriota, a u mladosti i učesnik Prvog svetskog rata, kao jedan od 1.300 kaplara i kao pilot na Solunskom frontu.

Naravno, ostao je upamćen i kao crtač i slikar, koji je olovkom i četkicom ovekovečio nebrojene zgrade, gradske vedute, pejzaže, ali i likove svojih prijatelja i saradnika. Bio je hroničar jedne velike epohe, ali svoja svedočanstva nije prenosio samo u vidu crteža već i kroz nekoliko knjiga, u kojima je kroz lične impresije ponajviše opisao Beograd, koji odavno živi u sećanjima starih ili odavno nestalih Beograđana.

Ovo su samo ukratko razlozi zašto je baš ovaj arhitekta među prvim kolegama, morao da dobije spomenik u njegovom rodnom Beogradu.

Otkud spomenik baš ovde

Kada je pre nedelju dana osvanuo novi spomenik na Topličinom vencu, mnogi prolaznici su se zapitali čiji lik krasi skulpturu i zašto je ona postavljena baš na tom mestu. Kada bi prišli i pročitali ime ličnosti, bili bi oduševljeni, kako idejom tako i izvedbom, ali i dalje bi postavljali pitanje – zašto baš ovde?

Odogovor je vrlo jednostavan, ali nepoznat široj javnosti. Profesor Deroko je veći deo života proveo u stanu u zgradi na Topličinom vencu br. 6, pa je postavka spomenika u blizini tog broja, na raskrsnici ulica Topličin venac i Čubrina bio više nego logičan izbor.

Deroko je živeo u zgradi na adresi Topličin venac broj 6; Foto: Marko Stojanović

Skulptura je u kontrapostu, okrenuta malo u stranu, čime je izbegnuta klasična ukočenost, a postignuta dinamičnost.

Ako uporedimo ovaj sa spomenikom arhitekti Krasnovu, čiji lik je ovekovečen za radnim stolom, u akademskom maniru i koji deluje pomalo distancirano od posmatrača, spomenik arhitekti Deroku, koji je izveden u punoj figuri, približno 1:1, izgleda daleko slobodnije, gotovo kao jedan od prolaznika, dok je likovni izraz, iako realističan, dodatno oplemenjen grubljom, ekspresivnom teksturom i modelacijom.

Zamisao vajara Zorana Kuzmanovića bila je da ovekoveči samog arhitektu kroz jednostavnu naraciju, u kojoj izgleda kao da je profesor Deroko izašao iz svog stana i zastao tik pred Parkom vojvode Vuka kako bi kroz crtež zabeležio neki gradski prizor.

Odabran je gotovo prirodna veličina skulpture zato što je arhitekta Deroko zaista bio visok, krupan čovek, što je u startu prednost jer figura ne mora biti uveličana niti se mora postavljati na neki viši postament.

Skulptura je u kontrapostu, okrenuta malo u stranu, čime je izbegnuta klasična ukočenost, a postignuta dinamičnost. Figura je prikazan u kaputu, sa šalom koji se romantično vijori oko vrata, dok mu u levoj ruci stoji hartija, a u desnoj olovka/ugljen. Pogled je upravljen u zamišljenu tačku ispred, pa deluje kao da je lik uhvaćen u trenutku kada želi da ovekoveči neki prizor.

Lik profesora Deroka je u potpunosti pogođen. Oni sa malo više smisla za estetiku, kao zamerku navode da je figura, usled ekspresivnog izgleda, dobila pomalo ukočenu, pločastu formu, čime je prikrivena nespretno modelovana anatomija.

Spomenik Deroku se nenametljivo nenametljivo uklopio u okruženje; Foto: Marko Stojanović

Nenametljivo uklapanje u okruženje

Jedni navode da je možda bilo potrebno da se na listu papira ugraviraju obrisi nekog Derokovog dela, dok drugi navode da baš u praznom papiru leži čar trenutka, jer da je prikazan neki crtež to bi značilo da je profesor završio svoje delo, a ovako deluje kao da će on svakoga trenutka da se pomeri i započne svoj kreativni rad.

I pored ovih zamerki, izgleda da se komšijama i prolaznicima veoma dopada spomenik jer se nenametljivo uklopio u okruženje, a sve je više onih, ponajviše arhitekata, koji zastaju da se uslikaju pored večnog Aleksandra Deroka.

Odabrali smo za vas:

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *