Prisustvo izraelskog kapitala više nego očigledno govori o stabilnosti tržišta i održivosti investicija, naročito u sektoru nekretnina, jer je poznato nepisano pravilo da jevrejski ulagači ne nastupaju na tržištima gde ne vide mogućnost zadržavanja bar nekoliko decenija, piše Marko Stojanović.

Dok se javnost bavila useljavanjem BW kula, mnogima je promakla informacija o završetku iskopavanja ostataka najstarije sinagoge u Beogradu. Građevina potiče iz 17. veka i svedok je dugotrajne egzistencije jevrejske zajednice na tlu našeg grada. Kakvu težinu nosi ova informacija i kakav značaj za nas ima naseljavanje i razvoj Jevreja? Ako to uporedimo s drugim gradovima i državama gde su Jevreji imali zapaženu ulogu u razvoju tih sredina, možda ćemo moći da nagovestimo značaj njihovog prisustva u prošlosti, ali i u budućnosti.

Nakon rasejanja Jevreja po Evropi, tokom srednjeg veka dolazi do konsolidacije dve i dalje najveće grupe ovog naroda – Aškenaze i Sefarade. Aškenazi su najviše nastanjivali oblasti nekadašnjeg Svetog Rimskog Nemačkog carstva, to jest, od Britanskih ostrva do Baltičkih zemalja, dok su Sefaradi nastanjivali teritoriju južne Francuske i Španije. Pod pritiskom katoličke inkvizicije, Sefaradi bivaju mučeni, pokrštavani i na kraju ubijani, pa gotovo celokupna zajednica, bežeći pred ovim religioznim terorom, naseljava teritorije Italije (najviše u Veneciji) i Osmanske imperije (Istanbul, Solun, Sarajevo i Beograd). U Veneciji ponovo doživljavaju segregaciju (pogledati Šekspirovo delo „Mletački trgovac“), dok na Balkanu njihova zajednica doživljava pravi procvat.

Sinagoga čiji su ostaci otkriveni u Beogradu, na donjem Dorćolu, izgrađena je u 17. veku.

Naseljavanje Sefarada na Balkanu možemo pratiti već od 16. veka, a za nas su naročito važne zajednice u Sarajevu i Beogradu. Da su bili ugledni, obrazovani i sposobni nikada nije bila tajna, ali o njihovoj promućurnosti skovana je i jedna sarajevska legenda.

Kada su odlučili da podignu prvu sinagogu u Sarajevu, ondašnji paša naredi im da mogu podići zgradu onoliku koliko može da dosegne/prekrije jedna volovska koža. Jevreji su prihvatili ovu naredbu i izabrali najvećeg vola, odrali ga i položili kožu na zemlju. Kako ni najveća koža nije pokrivala neku veliku površinu, sedoše da razmisle kako da reše ovaj problem. U pomoć im priskoči mudri rabin i reče im da kožu iseku na tanke kajiševe i da njima uokvire što veći prostor. Kada su to učinili, javiše se paši, koji im dopusti da zidaju na tako omeđenom prostoru. Da li je ova legenda tačna, ne možemo sa sigurnošću utvrditi, ali može biti da jeste jer je u izgradnji sinagoge znatno pomogao rumelijski beglerbeg Sijavuš-paša, a sama zgrada je dovršena 1580. godine. Možda mu se dopala jevrejska dovitljivost, a možda je jednostavno to uradio zarad dobrih odnosa Osmanske imperije i njenih podanika.

Stara sinagoga sa Dorćola, El Kal Viježo

Sinagoga čiji su ostaci otkriveni u Beogradu, na donjem Dorćolu, izgrađena je gotovo vek kasnije. Verovatno je njena arhitektura isprva podsećala na sarajevsku, ali kako je tokom vekova više puta rušena i obnavljana, sredinu 20. veka dočekala je u nešto drugačijem izdanju. Iz starijih epoha je nasledila podužnu formu, koja se završavala polukružnom apsidom, dok su krovni pokrivač i prozorski otvori nastali znatno kasnije. Po svojoj arhitekturi je bila veoma jednostavna, ali to ne znači da jevrejska zajednica nije imala sredstava da je obnovi u raskošnijem i modernijem izgledu, već da su želeli da u što većoj meri očuvaju njen pređašni oblik.

Da su imali ukusa i sredstava da izgrade novu sinagogu, govori nam fotografija sinagoge Bet Israel, koja je izgrađena 1908. godine, po projektima arhitekte Milana Kapetanovića. Izvedena je u posebnom pseudomavarskom stilu, koji je u to vreme nastajao u Sarajevu, kao neka vrsta „nacionalnog stila“ osmišljenog posebno za jevrejsku zajednicu. Obe sinagoge su uništene za vreme, to jest, odmah nakon Drugog svetskog rata, a nije imao ko da ih obnovi jer je 90% jevrejske populacije u Beogradu bilo ubijeno u logoru ili drugim stratištima.

Robni magacin – preteča današnjih tržnih centara

Jednu godinu pre izgradnje sinagoge, dovršen je prvi moderni robni magacin (robna kuća) u Beogradu. Njegov vlasnik, jevrejski bankar i narodni poslanik Bencion Buli, želeo je ne samo da izgradi zgradu u kojoj bi se na jedan nov način prodavala prestižna domaća i uvozna roba, već da ta zgrada bude izvedena u najsavremenijem arhitektonskom izrazu. Uposlio je inženjera, koji je rukovodio/nadzirao izgradnju sinagoge Bet Israel, Viktora Azriela. Mladi autor rodio se u porodici bogatog jevrejskog trgovca, koji mu je omogućio školovanje na Tehničkoj školi u Beču. Kako je bio u najbližoj vezi sa austrougarskom prestonicom, Azriel je ispratio dolazak tada progresivnog arhitektonskog stila – bečke secesije, koju primenjuje u projektovanju robnog magacina. Ovaj stil nikada više nije u toj meri implementiran u beogradskoj arhitekturi.

Robni magacin

Zgrada je urađena kao višeetažni objekat, sa skladištima u podrumu i radnim/prodajnim prostorima u prizemlju i na tri sprata. Da bi se postigla što bolja funkcionalnost, preglednost i atraktivnost prostora, autor etaže vezuje stepeništem, ali ostavlja velike povrišine plafona/podova otvorene. Ovi galerijski ispusti rešeni su uz pomoć armirano-betonske konstrukcije, koju su tih godina uveliko upotrebljavali arhitekte Nikola Nestorović i Andra Stevanović. Fasada je u potpunosti izvedena na secesijski način, upotrebom prostranih staklenih izloga i prozora, koje uokviruje metalna, bogato dekorisana stolarija. Tu su i balkoni od kovanog gvožđa, kao i bogato dekorisani bočni pilastri, sa ženskim maskeronima pri vrhovima fasade. Zgrada je po svemu bila najsavremenije arhitektonsko ostvarenje tih godina u Beogradu.

Zgrada robnog magacina samo je vrh ledenog brega koji je oslikavao naprednu aktivnost jevrejske zajednice u Beogradu. U trgovini i bankarstvu su imali vodeću ulogu, ali ni u umetnosti nisu zaostajali na beogradskoj sceni. Malo ko zna da je Moša Pijade, političar, revolucionar i borac NOB-a, bio izvorno slikar i likovni kritičar. Takođe, prvi džez orkestar koji je osnovan 30-ih godina 20. veka, pod nazivom Miki jazz, sastojao se isključivo od jevrejskih muzičara. Naziv je poneo po tada već uveliko popularnom crtanom junaku Miki Mausu, a jedan od članova benda bio je i deda skoro preminulog džez muzičara Miše Blama, Rafael Blam.

Savremeni Jevreji i njihov povratak u Beograd

Populacija srpskih Jevreja broji oko 1.000 ljudi, mahom nastanjenih u Beogradu. Njihova zajednica ostala je u duhu predratnih aktivnosti njihovih očeva i dedova, a obnovljeni su i učvršćeni kontakti sa Izraelom i drugim zajednicama iz celog Sveta. Naročito zanimljiva je investitorsko-građevinska aktivnost izraelskih kompanija, koja je intenzivirana nakon 2000. godine. Najznačajnija kompanija koja deluje u Srbiji i Balkanu je AFI Europe, u čijem vlasništvu je kompleks Airport City Belgrade i dva nova projekta koji su u procesu izgradnje, Central Garden i Skyline Belgrade. Tu je i kompanija Ashtrom Group, u čijem vlasništvu se nalazi kompleks šoping centra i hotela Rajićeva. Obe kompanije su za potrebe projektovanja i razrade projekata upošljavale isključivo domaće biroe, kao što su Mašinoprojekt, Proaspekt i Bureau cube partners.

Central Garden
Central Garden
Airport City
Airport City
Tržni centar Rajićeva
Tržni centar Rajićeva
Skyline Belgrade
Skyline Belgrade

 

Prisustvo izraelskog kapitala više nego očigledno govori o stabilnosti tržišta i održivosti investicija, naročito u sektoru nekretnina, jer je poznato nepisano pravilo da jevrejski ulagači ne nastupaju na tržištima gde ne vide mogućnost zadržavanja bar nekoliko decenija. Srbija i njena prestonica Beograd, posebno su zanimljivi izraelskim kompanijama zbog geostrateške pozicije na prostoru jugoistočne Evrope, ali i zbog nepostojanja antisemitske delatnosti u istoriji našeg naroda i države. Ostaje nam da vidimo da li će naše tržište biti zanimljivo i za druge jevrejske kompanije, što bi značilo aktiviranje i drugih domaćih projektnih biroa i izvođenje nekih zanimljivih arhitektonskih ostvarenja.

Kad ste već ovde…