Profesor Vladimir Lojanica; Foto: Yelissa Photography
Intervju, Izdvojeno

Vladimir Lojanica: Najodgovorniji zadatak arhitekte je rezultat koji daje u novoj sredini

Sa dobitnikom Velike nagrade za životno delo razgovaramo o obrazovanju, konkursima i nagrađenim projektima, kao i o budućnosti ustanove na čijem je čelu.  

Jedan od najznačajnijih protagonista savremene srpske arhitektonske scene, profesor Vladimir Lojanica, rođen je 1969. godine u Beogradu. Godine 1995. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je pohađao i poslediplomske studije na smeru Arhitektonska organizacija prostora, kao i poslediplomski kurs studija umetnosti iz oblasti arhitektonskog i urbanističkog projektovanja.

Od 1996. godine zaposlen  je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a 2004. osnovao je samostalnu arhitektonsku praksu, arhitektonski studio Proaspekt, u okviru kojeg redovno i uspešno učestvuje na javnim nacionalnim i međunarodnim konkursima, na kojima je osvojio brojne nagrade – među kojima i deset prvih.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Vladimir Lojanica dobitnik je više značajnih stručnih priznanja; Foto: BINA (Vladimir Živojinović)

Njegovi radovi izlagani su i objavljeni na domaćim i međunarodnim profesionalnim kongresima i izložbama.

Autor je serije projekata i realizovanih objekata u zemlji i inostranstvu, a uporedo sa arhitektonskim i urbanističkim projektovanjem objavio je radove i tekstove u brojnim monografijama i profesionalnim i javnim publikacijama.

Njegovi radovi izlagani su i objavljeni na domaćim i međunarodnim profesionalnim kongresima i izložbama, uključujući i dva izlaganja u okviru nacionalne selekcije na Arhitektonskom bijenalu u Veneciji.

Dobitnik je više značajnih stručnih priznanja, od kojih je ono poslednje – Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo – bilo povod da sa profesorom Lojanicom napravimo rekapitulaciju njegovog dosadašnjeg rada u arhitekturi i osvrnemo se na budućnost ustanove na čijem je čelu od 2021. godine.

Tržni centar Rajićeva u Beogradu; Foto: Proaspekt

S obzirom na izbor srednje škole – kulturološki smer, jeste li u mladosti možda razmišljali i o nekoj drugoj karijeri osim arhitektonske?

Gotovo izvesno svaka osoba prođe kroz fazu različitih vizija sebe u budućnosti od najranijih, a najčešće i nanovo, tokom zrelijih godina. Te projekcije vezane su za preispitivanje sebe kroz paletu mogućih bavljenja različitim disciplinama. Kako odrastamo i sazrevamo, menjamo i afinitete i karakter, spoznajemo svet, ti izbori postaju sve jasnije profilisani i što je najvažnije – objedinjuju različite želje i potrebe u nama. Svakako je i u mom slučaju bilo aktuelno mnoštvo najrazličitijih zanimanja u različitim periodima života shodno životnoj dobi, ali ključan je taj prvi korak ka jasnijem odabiru kulturološkog usmerenja iniciran sveprisutnijom težnjom i željom za bavljenjem profesijama koje su društveno angažovane i čiji rezultati obuhvataju široko polje implikacija na društveni i kulturni kontekst. A arhitektura je upravo takva, sa svojim sveobuhvatnim rezultatom predstavlja neizmeran poligon različitih mogućnosti bavljenja strukom.

Biti arhitekta sigurno znači ovladati velikim brojem znanja i veština.

Odluku za ovakav izbor došla je upravo zbog tog kapaciteta arhitekture da objedini najrazličitije težnje i afinitete u meni: od interesovanja za kreativni rad, preko afiniteta ka preciznom i inženjerskom delovanju i projektovanju, do interesovanja za različite zanate i rad sa konkretnim materijalima. Da ne podsećam koliku je ulogu odigrala činjenica da sam odrastao u ambijentu zidova oblepljenih, za mene tada krajnje imaginarnim, čudnim prikazima prostornih volumetrijskih varijacija, bojenih putanja i šemata, nekakvih tada nerazumljivih matrica i dezena, maketa i modela, preskačući preko, iz nepoznatog razloga, poslagane hrpe kamenova različitih boja i tekstura po sred dnevne sobe… Biti arhitekta sigurno znači ovladati velikim brojem znanja i veština. Kako je to lepo definisao Emanuel Petit (Emmanuel Petit) – arhitekta je stručnjak koji sa jedne strane mora da zaprlja ruke u blatu, a sa druge strane mora da čita Kjerkegora ili Hegela. Fascinantno je to što uvek sedite sa Janusovim licem između neskladnih svetova realnih fizičkih stvari i sveta ideja, fikcija odnosno zamisli.

Profesor Lojanica rođen je 1969. godine u Beogradu; Foto: Yelissa Photography

Neka priznanja, možda i najvažnija, jesu ona koja prebrode značajniju istorijsku vremensku distancu.

Koliko je posvećenosti i truda potrebno da bi se Arhitektonski fakultet završio sa prosečnom ocenom 9,31 i nagradom za studenta generacije? Takođe, da li vam je takav uspeh predstavljao breme ili pak podsticaj za rad u struci nakon diplomiranja?

Pitanja ovog tipa zaista su pomalo nezahvalna, rizična. Ukoliko uopšte uspete da se odgovorom izbegnete opasnosti da zvučite pretenciozno, uvek postoji i opasnost da odgovorom ne odete dalje od dobro poznatih floskula. U pokušaju da izbegnem bar jednu od ovih opasnosti, vratio bih se na ono što predstavlja ključnu karakteristiku poziva arhitekte, pa i od najranijih, studentskih dana, a to je – da biste u tom pozivu bili dobri morate zaista biti posvećeni onome što radite i konstantno promišljati pa i voleti svoju praksu. Zaista verujem da se ključ odgovora na pitanje šta je dobar student arhitekture, mladi arhitekta, arhitekta u zrelim i poznim godinama, pa i onaj nagrađivani u svim tim stadijumima, nalazi zapravo na tragu ličnih zapitanosti o arhitekturi, šta je ona za vas, poziv ili način života, od vremena koje joj dajete, od afiniteta i načina kako koncipirate svoje ideje do načina na koji rešavate tehničke detalje, kako uopste gledate na svet. U svakoj umetnički orijentisanoj profesiji – a takva je i arhitektura, ne postoji jasna i direktna ekvivalencija između same uspešnosti u praksi i priznatosti te prakse u vremenu u kojem se ona realizuje. Neka priznanja, možda i najvažnija, jesu ona koja prebrode značajniju istorijsku vremensku distancu. A ono što nagrade i priznanja nose kao svoj najveći potencijal, jeste ohrabrenje da svoje ideje plasirate na adekvatan i savremen način i da one stižu do javnosti i da javnost reaguje na njih. To je jedna od bitnih karakteristika bilo kog umetničkog dela – jasna i direktna rečitost novih ideja i koncepata.

Vinarija Acumincum u Starom Slankamenu nagrađena je na 37. Salonu arhitekture; Foto: Vinarija Acumincum

Šta smatrate najvažnijim lekcijama koje ste naučili od profesora Marušića?

Profesor Darko Marušić bio je jedan od profesora uz kojeg je tekla prva faza mog akademskog obrazovanja i karijere. Bio je pripadnik plejade istaknutih arhitekata koji su tada činili moćnu okosnicu naše škole (Milenković, Stjepanović, Lojanica, Keković, Cagić, Ličina, Živadinović, Vulović…). A kontekst u kome se tada živelo bio je primetno drugačiji od današnjeg, pored mnogo čega ostalog, pogotovo za rad u oblasti naše arhitektonske struke. Jedna posebna dimenzija vremenskog komfora i autoriteta struke u društvu bila je, čini se, ključna razlika.

Kontekst u kome se tada živelo bio je primetno drugačiji od današnjeg, pogotovo za rad u oblasti arhitektonske struke.

Svojim pristupom radu profesor Marušić se uklapao u ovaj kontekst, a sam njegov odnos prema zadatku bio je, kao i kod većine pomenutih profesora te generacije, koncentrisano usmeren ka fokusiranom, upornom prosejavanju kvaliteta po svim nivoima. Određenim problemima, temama ili stvarima od značaja imali su mogućnosti da se posvećeno bave u vremenskom okviru o kome mi u današnje vreme možemo samo da sanjamo, odnosno zamišljamo. Sa današnjim načinom života, tempom koji se višestruko ubrzao i društvom koje posve drugačije gleda na struku, izgubila se ova prefinjena mera stvari i jedna lirska, kreativna ležernost, istraživačka upornost i promišljanje koje je ovoj profesiji zaista davalo specifičan, viteški šarm a za sobom donosilo vrhunske kvalitete.

Nacionalna biblioteka Ruande u Kigaliju; Izvor: Arhiva Vladimira Lojanice

Koliko i kakvo god da je vaše obrazovanje, u konkretnim životnim zadacima čovek se uvek iznova obrazuje.

Vaš prvi veći realizovani objekat bila je Nacionalna biblioteka Ruande u Kigaliju, projekat za koji ste dobili prvu nagradu na međunarodnom konkursu 2000. godine. Koje su bile specifičnosti tog projekta i kako na njega gledate nakon 20 godina?

Nacionalna biblioteka Ruande je bila jedna od važnih lekcija u ličnom pogledu na profesiju. Kako je naš posao usmeren i organizovan od teme do teme, svaki novi projekat uglavnom predstavlja i novi zadatak za sebe. Završetkom jednog i prelaskom na drugi vi zapravo menjate mnogo složeniji kontekst od same promene projektantskog zadatka. Menja se investitor, načini finansiranja, klimatski i kulturološki okvir u kome radite i još bezbroj činilaca, sve u svemu mora se u dosta toga upustiti i učiti. U projektu za Nacionalnu biblioteku su sve ove promene – pojedinačno, svaka za sebe – bile drastične, da ne kažem u potpunosti opozitne svemu meni tada poznatom. Od odnosa arhitekture prema lokalnom kontekstu, preko klime i biološkog diverziteta, do kulturološkog konteksta, tehnoloških procesa realizacije, pa i odnosa privatne svojine i javnih institucija… sve je bilo potpuno drugačije u odnosu na ono očekivano. Tu se pokazuje na delu teza da koliko i kakvo god da je vaše obrazovanje, u konkretnim životnim zadacima čovek se uvek iznova obrazuje – u pitanju je opet ključni fenomen preispitivanja. Tako da na ovaj objekat zaista čuvam jedinstveno sećanje jer sam i kroz njega puno naučio. Ono što mi je posebno ostalo u sećanju je vrlo diferencirana ideja i saznanje o tome da suštinski uvek gradite za neko mesto i neke ljude koji su tu, ali i za neko novo vreme i nove ljude koji tek dolaze, i da je i zbog toga važno hrabro se oslobađati tvrdih klišea i predubeđenja i biti otvoren za nove moguće, buduće alternative.

Izvor: Arhiva Vladimira Lojanice

Osim za zemlje tzv. Trećeg sveta projektovali ste i za Rusiju, Kinu, SAD… Kakva ste iskustva stekli učešćem u projektima za inostranstvo?

Prethodno rečeno u nekoj meri predstavlja i uvod za odgovor na ovo pitanje. Zapravo projektovanje u različitim kontekstima vam daje jednu pokaznu vežbu – koliko stvari koje usvojite i smatrate rutinom i standardom uvek iznova treba da budu preispitivane. Kada menjate tako drastično različita društvena uređenja u kojima radite postoji mnoštvo okolnosti na koje se morate navići u svom svakodnevnom funkcionisanju, postoji čitav sled različitosti koje morate da usvojite kako biste mogli da funkcionišete u tom novom okviru: prvenstveno preispitivanje nekih usvojenih projektantskih šema koje u drugim kontekstima prosto „ne rade“ i upoznavanje nekih novih koje su adaptirane za taj konkretni slučaj; zatim „zalančavanje“ radnog vremena (ponekad se vremenske zone uopšte i ne preklapaju); privikavanje na nove standarde projektovanja i na određeni zahtev za kvalitetom i sadržajem projektne dokumentacije, i na kraju potpuno drugačija politika poslovanja – funkcionisanje u korporativnim sistemima sa veoma nefleksibilnom dinamikom rada i slično. I kada svemu ovome dodate i određeni stepen jezičkih barijera zaista dobijete složen algoritam poslovnih uslovljenosti u gde morate disciplinovano i dosledno razvijati svoje kreativne ali i poslovne strategije.

Ono što smatram najodgovornijim zadatkom je upravo rezultat koji dajete u novoj sredini.

I povratno sa druge strane – sve ove različitosti vas obogate nekim neprocenjivim saznanjima i izvuku ili razviju iz vas veštine koje niste ni bili svesni da možete da posedujete. Ono što smatram najodgovornijim zadatkom je upravo rezultat koji dajete u novoj sredini. Kako arhitektura uvek predstavlja proizvod koji treba da da novu kulturnu vrednost, u smislu u kojem je Bodrijar govorio o kulturnoj vrednosti, onda ovim korakom zaista preuzimate jednu odgovornost da se upoznate sa specifičnostima i karakteristikama novog ambijenta kulture u kojem stvarate.

Blok 39 – Centar za promociju nauke na Novom Beogradu; Foto: Proaspekt

Koja ideja stoji iza partnerstva Proaspekta i Business Arta? Kako se kao arhitektonska firma prilagođavate trendu globalizacije na tržištu rada?

Moglo bi se reći da arhitektura u svetu u savremenom trenutku postaje zaista timski rad na mnoštvu slojeva, a iza svakog velikog autorskog potpisa zapravo stoji čitav tim stručnjaka. I sami arhitektonski zadaci postaju toliko kompleksni da traže ne samo veći broj ljudi da bi ih savladali, nego i različite vrste i nivoe ekspertiza. Pa tako, u stvari, govorimo o pravim transdisciplinarnim i multidisciplinarnim timovima, ne samo u fazama razrade, nego podjednako i u konceptualnim fazama. Kao u svim oblicima partnerstava i u našem slučaju zapravo se radi o otvaranju novih mogućnosti i novih poslovnih prilika kroz udruživanje resursa: kako kreativnih i intelektualnih, tako i fizičkih, vremenskih i ekspertskih. Spajanje dve firme daje potpuno nove mogućnosti za razvoj obe pojedinačno, a i zajedno za njihovu transformaciju u neke nove oblike i modele rada. U nekim okolnostima, kada su poslovne prilike manjeg obima, vi zapravo sa veoma malim timom možete postići vrhunske rezultate – ali kada broj ponuda raste i kada se otvaraju nove mogućnosti – javlja se potreba da nešto promenite. Voleo bih da verujem da je ovo partnerstvo takođe prelazna faza ka stvaranju nekog još složenijeg sistema – koji bi u naš tim uključivao eksperte iz mnogobrojnih oblasti – uključujući i one iz umetničkih i humanističkih disciplina.

Iza svakog velikog autorskog potpisa zapravo stoji čitav tim stručnjaka.

Koliko je zahtevan bio projekat prve „Energy House“ u Srbiji? Kako vidite dalji razvoj koncepta održivosti kod nas?

Porodična vila Zero Energy u mnogim aspektima predstavljala je veliki izazov. Vreme projektovanja i gradnje ovog objekta je period kada je regulativa iz ove oblasti u našoj državi bila u samom začetku. U tom periodu nije zakonom bilo moguće da privatni proizvođači vrate struju u mrežu (što je sada moguće i značajno olakšava projektovanje ovakvih objekata). Tako je projektovanje ovog objekta zapravo išlo u susret toj ideji, trebalo je spregnuti sve uticaje, kao i sve tehničke i tehnološke aspekte bez ikakvog prethodnog modela i primera u našoj sredini. Samo projektovanje i izgradnja ovog objekta predstavljala je za mene potpuno novo iskustvo, a najpovoljnija okolnost u svemu je bila želja, razumevanje i tehničko obrazovanje investitora i koautora, Saše i Maje Macanović – tako da smo zajednički mogli da se posvetimo ovom zadatku iz više rakursa. Moram priznati da sam u nekim situacijama zaista bilo u dilemi kako prevazići određene izazove, i kada se sada osvrnem na ceo proces rada zaista mi se čini da je naš celokupan trud rezultirao objektom koji se može razumeti i kao određeni eksperiment ili pilot-projekat u ovoj oblasti. Čak i danas ovoj temi se kod nas ne posvećuje dosta pažnje i još uvek ne postoji suštinska povezanost sa samim integrisanim modelom projektovanja. Iako postoje brojni novi primeri, neretko se dešava da se svode na primenu i aplikaciju već gotovih tehničkih rešenja. A postoji čitav jedan novi dijapazon projektantskih tema u ovoj oblasti kojima bi se moglo baviti i razvijati ekspertize u odnosu na uslove lokalnog konteksta.

Porodična vila „Zero Energy“ bila je nominovana za našu Kuću godine 2020; Foto: Vladimir Lojanica

Ne bih se ni osmelio da neki rad izdvajam kao vrhunac profesionalne karijere, za to je malo prerano.

Budući da ste ove godine dobili Veliku nagradu arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo, zanima nas postoji li projekat koji smatrate za „krunu“ Vaše dosadašnje karijere? Ili pak mislite da je tako nešto tek pred Vama?

Kada sagledam iz ove pozicije dijapazon različitih tema kojima sam se do sada bavio, nisam siguran da je uopšte moguće na taj način ih upoređivati. Postoji čitava serija različitih pristupa i obima projektantskih izazova koje sam prihvatao, da ne pominjem najrazličitije razmere ovih zadataka, a u svakom bih pronalazio neki drugačiji motiv i izazov. Tu su, na primer, Hotel i Ekspo hala Holidej in, Hotelsko-komercijalni centar Rajićeva i Kompleks autobuske i železničke stanice Novi Beograd, (oba zajedno sa M. L.), Poslovni objekat multinacionalne kompanije NCR, brojni prvonagrađeni konkursi za Narodni muzej, ekstenziju Specijalnog suda, Banka Intesu, rezidencijalne vile, vinarije… Stavljati sve njih na istu liniju i napraviti izbor tog tipa praktično nije moguće. Radi se o ponekad dijametralno različitim karakterima i kapacitetima gde je nemoguće njihovo međusobno poređenje. Na kraju krajeva, ne bih se ni osmelio da neki rad izdvajam kao vrhunac profesionalne karijere, za to je malo prerano, a prisutna je i želja za dalji razvoj.

Holiday Inn – Bellexpocentar u Beogradu; Foto: Relja Ivanić

Kako biste sumirali Vaš dosadašnji pedagoški put? Vidite li njegov uticaj u radu vaših bivših studenata?

Celokupan pedagoški rad kojim se bavim usmeren je na to da pokušam da svoje stečeno profesionalno iskustvo i znanje stavim na raspolaganje studentima i budućim mladim profesionalcima, kako bi oni dalje sami u svojim projektantskim izazovima dolazili do novih ideja i koncepata. Smatram da nije suštinska forma pedagoškog delovanja samo u paketu informacija i znanja kojima neminovno moramo da opremimo studente, nego u građenju kritičkog stava prema praksi i profesiji, kulturi, sredini, jer je polje znanja i ekspertiza u arhitekturi postalo toliko divergentno. U savremenom trenutku, pored egzaktnih, pozitivnih znanja i veština koje im možemo dati, čini mi se da je od najveće koristi upućivanje mladih na moguće forme projektantskih strategija i taktika kojima onda oni dalje mogu rešavati najrazličitije probleme i zadatke.

Projektantski studio i studijska nastava na fakultetu pruža veoma intenzivan okvir za pojavu svežih ideja.

Kada pogledam raznolikost profesija kojima se danas bave moji nekadašnji studenti, zaista postaje očigledno koliko se transformisala naša profesija samo u poslednjih dvadeset godina. Postoji čitava serija novih specijalnosti koje u prethodnih deset ili dvadeset godina nismo uopšte razmatrali kao arhitektonske ekspertize. Ono što našu struku čini tako složenom i tako inventivnom je to što bez obzira kojim segmentom se bavite, uvek morate da pokušate da povežete novi izazov i novo istraživanje sa sopstvenom praksom i obrazovanjem.

Polje mog posebnog interesovanja, kada govorimo o pedagoškom radu predstavlja rad u studiju. Projektantski studio i studijska nastava na fakultetu pruža veoma intenzivan okvir za pojavu svežih ideja. U tom smislu, studio je dragocena laboratorija za rađanje i transformaciju arhitektonskih ideja, a crteži, modeli, skice, renderi su neka vrsta alata, puta i konsekvenci, kao i tekući razgovori koji su u osnovi dijaloški. Mislim da arhitekturu treba izučavati kao živu stvar, razapetu i sublimiranu kroz dobronamerno dijaloško oponiranje različitih stavova.

Kampus kompanije NCR na Novom Beogradu; Foto: Relja Ivanić

Možete li teoriju koju ste predavali uporediti sa arhitektonskom školom stanovanja danas?

Teorijski predmeti na kojima radim kontinuirano se unapređuju i ažuriraju, i pre bih rekao da se radi o jednoj genezi i transformaciji nego o teoriji koja se predavala nekada i teoriji koja se predaje danas. Naša sredina je primer neposredne rapidne transformacije celokupnog društveno-političkog sistema – a tranzicioni i post-tranzicioni period je sam po sebi dugo trajao, a možda i još uvek traje? Ovi novi konteksti u kojima smo se našli neminovno su nametali nove paradigme i modele stanovanja i stambenih politika. Ključna poenta je da se kontekst projektovanja i gradnje stambenih objekata u poslednjih pedeset godina zaista drastično transformisao, i da su određeni postulati i načela nekadašnje Beogradske škole stanovanja ostali kao tekovina, ali je više nego jasno da se njihova interpretacija danas uglavnom potpuno iskrivljeno primenjuje. Ono što je uočljivo i na globalnom nivou, a na našem primeru je očigledno, je da je stanovanje zaista tema koja fizički obuhvata jedan ogroman građeni fond – i da je za karakter, izgled i vrednost naših gradova ključno da se njen kvalitet kontinuirano kontroliše i unapređuje.

Kontekst projektovanja i gradnje stambenih objekata se u poslednjih 50 godina zaista drastično transformisao.

U savremenom trenutku u našoj sredini ne postoji jasno diferenciran obrazac stambene politike – koji bi mogao kao pandan ili opozit da se postavi nasuprot zastrašujućeg tržišnog modela gradnje. A i ako nešto i postoji, de fakto se ne poštuje. Ukoliko bismo svoje aktivnosti usmerili na formiranje jednog ovakvog modela oslonjenog, kao nekada, na kreativne napore pojedinaca/autora, kao i na pomenute tekovine naše škole stanovanja, imali bismo mnogo jasniju sliku i mnogo više načina da iskustva i saznanja koja smo nasledili iz prethodnih vremena implementiramo, koristimo i na zdravim osnovama nastavimo da ih razvijamo i danas. Naša poruka uvek treba da bude ta da je „proizvodnja“ arhitekture, posebno stambene, analogna proizvodnji opšte kulture, kulture življenja, kao i da ideje, vrednosti, tekovine i paradigme struke moraju biti pretpostavljene pragmatičnoj tržišnoj manipulaciji čiji je jedini cilj da se ono što se sagradi što više proda i na tome što bolje zaradi.

Knjiga Vladimira Lojanice „Arhitektonska organizacija prostora: Stanovanje – tematske celine“

S kakvim očekivanjima ste preuzeli titulu dekana? Kako uz sve izazove današnjice vidite budućnost Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i arhitekture u Srbiji?

Sa velikim očekivanjima, rekao bih. U suprotnom verovatno ne bih ni preuzimao ovu ulogu. Arhitektonski fakultet predstavlja najznačajniju akademsku instituciju arhitektonske i urbanističke struke u regionu, i kao institucija takvog ranga predstavlja mesto za inicijalni razvoj i unapređenje profesije. Arhitektonsko obrazovanje je zaista srž ili suština bilo kakvog daljeg razvoja struke, a fakultet je mesto gde se mora generisati ovaj podsticaj jednako kroz humanističke, umetničke i tehnološke aspekte. Promišljanje i arhitektonsko obrazovanje mora istovremeno biti i umetničko i analitičko, koliko i eksperimentalno.

Promišljanje i arhitektonsko obrazovanje mora istovremeno biti i umetničko i analitičko, koliko i eksperimentalno.

Zadatak Arhitektonskog fakulteta je da formira slobodnu bazu i poligon za sva nova istraživanja, modele intelektualnog mišljenja. Verujem da akademski kontekst pored toga što treba da da odgovor na realnost i spremi buduće stručnjake za rešavanje problema i zadataka realnog sveta, treba da bude i potraga za alternativnim svetovima kao deo avangardne misije celog visokog obrazovanja. Pored toga akademski kontekst treba i da jasno profiliše svoju ulogu u društvu, a to nije mala ambicija. Kao institucija imamo mnogo planova na kojima aktuelno radimo i očekujemo da će se rezultati videti već u narednom periodu. Smatram da doprinos Fakulteta može biti veliki kroz njegov širi društveni angažman i da je ovo posebno važna tema za razvoj celokupne struke, ne samo segmenta arhitektonskog obrazovanja, kao i da tu leži potencijal ka promeni klime opšteg neuvažavanja struke. Ovo nije izazov samo za arhitekturu već i za sve discipline u univerzitetskom sistemu. Drugim rečima, treba da se angažujemo i suočimo sa nizom problema. Arhitektura ima veliki potencijal u društvu i presudno je da se njen istinski angažman desi na pravi način, kako bi izgrađeni prostor danas po mnogo čemu devastiran i ugrožen prevede u humaniji ambijent za život.

Profesor Lojanica smatra da doprinos Fakulteta može biti veliki kroz širi društveni angažman; Foto: Yelissa Photography

Izabrali smo za vas…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

1 komentar

  1. Anton

    Centar Rajiceva je urbanistički gledano jedan od najgorih projekata u istoriji Beograda. Sva načela o kojim su govorili i pisali i on i njego i njegov otac (bez koga ne bi bio tu gde jeste) su pogažena.

Ostavite odgovor na Anton

Obavezna polja *